Pre nekoliko dana u sudnici haškog Tribunala došlo je do zanimljivog i nadasve poučnog dijaloga. Simo Zarić, tada oficir (pomoćnik za obaveštajni rad komandanta nekakvog Četvrtog odreda JNA), optužen za etničko čišćenje Bosanskog Šamca, pozvan kao svedok u sopstvenom slučaju, svedočio je kako je sa dvorišnog prozora Stanice javne bezbjednosti Bosanski Šamac 20. aprila 1992. gledao kako pripadnici neke paravojne fukare po imenu "Sivi vukovi" zlostavljaju zatvorenike.

"Njihov krvoločni vođa, Slobodan Miljković Lugar, ubijao je ljude iz čista mira", rekao je Zarić.

Tada ga je sudija Viktor Lindholm, inače bivši oficir finske vojske, prekinuo; upitao ga je da li je u tom trenutku bio naoružan. Zarić je odgovorio da jeste.

"Pa zašto, kao oficir JNA, niste tada ubili Lugara?", upitao je sudija Viktor Lindholm.

"Stvarno mislite da je trebalo to da učinim?", upitao je iznenađeni Simo Zarić.

Viktor Lindholm je potvrdio.

"Da sam to učinio, danas ne bih bio ovdje, a moja me porodica više nikada ne bi vidjela", rekao je Zarić.

"To nije pravi odgovor", uzvratio je Viktor Lindholm. Predsednica sudskog veća tada je, nažalost, prekinula dijalog i uputila Zarića da svedoči dalje.

Šta bio bio pravi odgovor?

Hajde sada da razmotrimo ne tako hipotetičke izbore koji su stajali pred veselim Simom Zarićem. Simo Zarić mogao je da siđe u dvorište i da naredi paravojnoj fukari da smesta prestane sa zlostavljanjem zatvorenika, pod pretnjom oružja – ako treba (za to ima primera koji slede kasnije). Simo Zarić mogao je da postupi po savetu Viktora Lindholma i da ustreli Miljkovića Lugara – za primer ostalima. Time bi bile postignute dve stvari: ostatak fukare bi se najverovatnije naglo smirio; tragična smrt Slobodana Miljkovića Lugara u dvorištu Stanice javne bezbjednosti Bosanski Šamac, 20. aprila 1992. bila bi oslobodila Državnu bezbednost Srbije kasnijih problema oko tragične smrti Slobodana Miljkovića Lugara u Kragujevcu. Naime, jedan radnik Državne bezbednosti MUP-a Srbije ubio je Lugara u kafanskoj tuči iz službenog pištolja, što je izazvalo mnoge probleme: od otkrića da je haški Tribunal imao optužnicu protiv pokojnika, pa do tužbe RDB-a MUP-a Srbije protiv Lugarovog advokata, a zbog "klevete", to jest pitanja da li je ta kafanska tuča bila baš slučajna, s obzirom na to šta je sve Lugar bio spreman da ispriča (vidi okvir)…

Šta je i ko je Lugar bio – dovoljno je jasno; pitanje je: šta sa Zarićem? Da je Simo Zarić, kao oficir i džentlmen, ubio tog Lugara tada u Bosanskom Šamcu, možda bi bio i izgubio glavu. Ipak su to bila vremena kada je svaki pijani i krezubi "četnik" mogao da ponižava oficire JNA, da ih prisiljava na kršenje pravila službe i drugih obaveza, pa i zakletve; svi smo se toga nagledali 1991. i 1992. Ni to nije pravi odgovor: ako je jedna oružana sila kakva je bila JNA korporativno sebi dopustila da izgubi čast, to ne obavezuje pojedinog oficira. Šta piše na onoj sablji koju ljubi Veselin Šljivančanin na plakatima? – "Ne vadi me bez potrebe, ne vraćaj me bez časti". Gubitak glave Sime Zarića možda ne bi spasao te nesrećnike iz dvorišta Stanice javne bezbjednosti – ali možda i bi… Svakako bi bio spasao živote onih koje je Lugar "iz čista mira" pobio od Šamca pa do te nesrećne kragujevačke kafanske epizode. Osim toga, obezbedio bi Simi Zariću potvrdu oficirske časti i mesto među pravednicima; možda i spomenik jednoga dana u smirenoj Srbiji, ali – to je manje važno.

Tu dolazimo na primere iz istorije. Idemo unazad.

Primer prvi: U redakciju "Vremena" u to strašno doba, u proleće 1992, došla je žena i ispričala sledeću priču: izvesni major JNA pokupio je u jednoj posavskoj varošici veoma nalik i blizu Bosanskog Šamca desetak muškaraca i žena muslimana/Bošnjaka, objasnio im je da su "na spisku", potrpao ih u vojno vozilo, odvezao ih preko Rače u Srem i dao im sve pare koje je imao, sa savetom da beže što dalje mogu. Žena je rekla: "Ja idem u bijeli svijet, ali ne mogu dok to nekome ne ispričam."

Primer drugi: Jedan vojni policajac (ime poznato autoru) rizikovao je život pri padu Vukovara, spasavajući porodicu nekih nesrećnika u nekakvom podrumu. Dva pijana "četnika" hteli su da bace bombu unutra, on se usprotivio i dobio dva metka u pancir. Ubio je obojicu, nije odgovarao.

Primer treći: Takođe prilikom pada Vukovara, jedan kapetan vojne policije dobio je dojavu da se na Ovčari sprema masakr ratnih zarobljenika. Krenuo je tamo sa 50 odabranih ljudi, ali je pred samom lokacijom radio-vezom dobio naredbu da se vrati. Više od 200 zarobljenika pobijeno je na Ovčari posle toga. Kapetan je rekao ovom autoru da to "neće zaboraviti"; da je on tada stigao na Ovčaru, Mrkšić, Šljivančanin i Radić danas ne bi bili optuženi, kaže. Kaže i da zna ko mu je naredio da se vrati i da će to reći "kad dođe vreme".

Primer četvrti: Prilikom masakra vijetnamskih civila u selu Mi Laj (pravo ime je Son My; više od 500 mrtvih), 16. marta 1968, nekoliko američkih vojnika imalo je snage da ili odbije naređenje ili da se aktivno usprotivi. Istakao se zapovednik osmatračkog helikoptera UH-1G, vojni službenik Hju Tomson: video je da vojnici ubijaju seljake i da seljaci beže ka zemunici-skloništu; spustio je helikopter između seljaka i vojnika koji su ih progonili i naredio svojim strelcima na vratima da "pokriju" vojnike mitraljezima M-60. Oterao je svoje američke vojnike s lica mesta, a seljake potrpao u helikopter i prevezao ih na sigurno. Kasnije se vratio i iz masovne grobnice spasao preživelo dvogodišnje dete. Nije odgovarao. Na suđenju poručniku Viljemu Keliju (Calley), oficiru odgovornom za taj ratni zločin, svedočio je i bio proglašen za "izdajnika"; u to vreme, 1971, "odbori za odbranu Viljema Kelija" postojali su u svakom selu u SAD, a 80 odsto Amerikanaca nije odobravalo suđenje Keliju. Vojnici koji su odbili Kelijevo naređenje da ubijaju nenaoružane civile, međutim, nisu odgovarali.

Primer peti: Tokom afričke kampanje 1940-1943, britanske dubinske pustinjske grupe komandosa koje su prodirale u pozadinu sila Osovine i tamo uništavale sve što mogu, imale su naređenje da ne uzimaju zarobljenike. Potpukovnik Lojd Oven, međutim, zarobio je 17 italijanskih vojnika i – protivno izričitom naređenju svog pretpostavljenog da ih pobije – ukrcao ih u vozila, odveo stotinak kilometara od linije fronta, dao im hrane i vode kako bi mogli da se vrate i pustio ih, jer dok su oni stigli, obaveštajni podaci koje bi mogli pružiti već su bili zastareli. Nije odgovarao.

Primer šesti: Oktobra 1941. jedan nemački vojnik, Jozef Šulc, odbio je da strelja nenaoružane civile u Velikoj Plani. Odgovarao je: streljali su ga zajedno sa seljacima. Danas ima spomenik u Gornjem Milanovcu.

Šta je, dakle, onaj pravi odgovor na koji je mislio sudija Viktor Lindholm?

Biće da se taj pravi odgovor odnosi na osećanje dužnosti oficira, vojnika, ali i policajca i svakog državnog službenika. Odgovor je jednostavan: sam si birao profesiju; pristao si na sistem vrednosti i prioriteta svoje profesije i položio zakletvu; poreski obveznici te plaćaju da vršiš svoju dužnost, ali i tvoju porodicu ako vršeći dužnost padneš na polju časti, pa te "porodica više nikada ne vidi" (Simo Zarić). Jednom reči, biti oficir nije samo kurčiti se, ljubiti sablje i puštati "patriotske" zvuke; biti oficir znači i rizikovati glavu braneći čast svoju, svoje profesije i vojske kojoj pripadaš. Ako neko dopusti kršenja Ženevskih konvencija, svih pravila ratovanja i elementarnih moralnih normi, a dužnost mu je da ih spreči – pa i rizikujući glavu – taj je pao na ispitu časti i dužnosti; uzaman je polagao zakletve, šepurio se u paradnim i borbenim uniformama i ljubio sablje. Vojnički poziv ima svoju veličinu – ali i robovanje: imati oficirsku čast i sačuvati je nije mala muka…

Ima tu i olakšavajućih okolnosti, koje, međutim, razni "odbori za odbranu" ne pominju. Prva olakšavajuća okolnost jeste tužna činjenica da se JNA tokom 45 godina mira i udobnog života razmekšala i razblićkala, pa je šaptom pala žrtvom Miloševićeve infiltracije i propagande. Tako se i desilo da su toj vojsci nekažnjeno uvaljene paravojne formacije kojekakvih krezubih i pijanih kriminalaca, kojima je, pak, sve bilo jasno, pa su odmah počeli da ponižavaju oficire, da puštaju bradurine, da se kite kojekakvim uniformama i znamenjima. Da je onaj jedan major JNA, oktobra 1991. u Šidu potegao pištolj i pobio tri-četiri "Šešeljeva četnika" koji su ga tada, na ulici, pljuvali i ponižavali, možda bi se cela ta priča bolje završila, a takvih je primera bilo na hiljade. Gospoda oficiri prepali su se od kojekave paravojne fukare – da budemo potpuno otvoreni – i dopustili su da im se čast ukalja nekažnjeno jer ih je bilo strah. Jesu li ih tome učili na vojnim akademijama? Jesmo li ih zato debelo plaćali tolike decenije, delili im stanove i zapošljavali njihove žene? Jedni su se usrali od straha, a drugi su uočili svoju priliku da "klasiće" prešišaju u napredovanju, prihvativši novu "liniju partije" koja je "četnike" postavila umesto političkih komesara? Ta karijeristička banda koja se od komunista presvukla u "četnike" preko noći i bez pitanja usvojila je "liniju partije" po kojoj "ustaše, balije i šiptare" treba pobiti bez pitanja, jer da je to "normalno" i poželjno.

Zato Simo Zarić nije ustrelio Lugara u tom dvorištu; zato se Mrkšić, Šljivančanin i Radić nisu potrudili da svoje ratne zarobljenike, jer ih je njihova jedinica zarobila, pak su za njih bili odgovorni, sačuvaju od lokalnih slobodnih umetnika i paravojnih dripaca koji će ih pobiti na Ovčari, u Lovasu i na još nekim lokacijama. Vukovar je, naime, zauzela JNA. Ako JNA nije bila u stanju da na zauzetoj teritoriji održi javni red i mir, poštovanje sopstvenih naredbi i pravila ponašanja i pridržavanje relevantnih konvencija – onda je to njen komandni problem: od Kadijevića i Adžića naniže, sve do Mrkšića (komandant brigade), Šljivančanina (organ bezbednosti) i Radića (komandant vojne policije brigade).

Zato je i nekakav Lugar mogao da radi šta hoće, dok ga nije zaustavio metak onih koji su ga i pokrenuli.