Društvenim mrežama u danima koji su prethodili "veličanstvenoj" poseti ruskog premijera Dmitrija Medvedeva Srbiji kružio je jedan ne toliko smešan, koliko poučan vic. Navodno je – a verovatno se to dešavalo u susednoj BiH – Mujo pitao Sulju da li je čuo da Medvedev stiže u Beograd. Suljo mu je odgovorio: pa to nije nikakva novost, on je non-stop u Beogradu. Ispostavilo se, naime, da je Suljo mislio da Mujo misli na Milorada Dodika, kojeg pojedinci u BiH odmilja zovu prezimenom najbližeg saradnika Vladimira Putina. I to sigurno ne samo zbog toga što je i Dodik, kao i Medvedev, bio i predsednik i premijer, i što, kao i on, gaji neskrivenu ljubav prema prvom čoveku Ruske Federacije i, po svemu sudeći, drži njegovu fotografiju u novčaniku.

Dodik se posebno trudio da bude vidljiv na vojnom prikazu koji je u Beogradu organizovan u okviru posete ruskog premijera Dmitrija Medvedeva Srbiji, a koji je, je li, zvanično, održan u čast 75. godišnjice oslobođenja Beograda od nemačke okupacije. Kada naprednjaci sa Dodikom slave antifašistički dan, to svakako deluje kao vic samo po sebi i otkriva koliko je beskrajna dubina ovdašnjeg političkog licemerja. Ne postoje valjda ljudi koji su u svojoj političkoj i ličnoj istoriji učinili više štete antifašističkim tekovinama od bivših i sadašnjih radikala (ne treba naravno zaboraviti ni hrvatske ultradesničare), kao što ne postoji deo bivše SFRJ koji je više "zagađen" anti-antifašizmom od manjeg bosanskohercegovačkog entiteta – Republike Srpske. Naprednjaci i Dodik su, kao onomad, 2014. godine, kada je Srbiju posetio Vladimir Putin, preko noći postali antifašisti, a razlozi su veoma prosti – da se dodatno preporuče Rusima, koji prema antifašističkom nasleđu, za razliku od Srbije, imaju afirmativan stav. Oni, takođe za razliku od Srbije, ne podržavaju reviziju istorije iz ideoloških razloga. U tom smislu bi se moglo reći da je u pitanju ipak ozbiljna država. Rusija. Ne Srbija.

ZVECKANJE TUĐIM ORUŽJEM

Dodik je i ovu antifašističku proslavu iskoristio da javnosti pošalje poruku koja se, kao i mnoge njegove izjave proteklih godina, mogu čitati kao zveckanje oružjem, doduše ovog puta – tuđim oružjem. "Državotvorna" banjalučka agencija SRNA prenela je njegovu izjavu da je parada pokazala da je Vojska Srbije "dobro organizovana, opremljena i pod čvrstom upravom" i da ona predstavlja – "garant bezbednosti svih Srba u regionu". Dodik nije naravno podsetio na to da je Srbija bila garant bezbednosti svih Srba u regionu i tokom devedesetih, pa se to i nije baš najbolje završilo, ni po koga, pa ni po Srbe. Dodik ne bi bio "Medvedev" da nije dodao još nešto – rekao je naime da pre deset godina Vojska Srbije nije bila ovako "spremna" i "odlučna", i za tu promenu nabolje pohvalio je Aleksandra Vučića kao vrhovnog komandanta. Ovo je, inače, već godinama lajtmotiv naprednjačke propagande: otprilike, Vojska Srbije je – za vreme vladavine "žutih" – dovedena na ivicu opstanka, a onda su se pojavili naprednjaci koji su je obnovili i modernizovali. Vojska je, kao i sve drugo, odličan adut u večitoj predizbornoj trci koju trči Aleksandar Vučić. Dodik ne bi bio Dodik da nije zaboravio kako je i za vreme onomadne vlade non-stop boravio u Beogradu i takođe hodao po vojnim svečanostima, tvrdeći da je Boris Tadić – garant bezbednosti i stabilnosti u regionu. Doduše, ni mi ne treba da zaboravimo da ni Tadić nije izbegavao da se slika u military fazonu, misleći da će tako dobiti koji glas više, zaboravljajući da niko ne može savladati u toj igri bivše radikale koji su takoreći rođeni u maskirnim uniformama.

No, nije samo Dodik primetio kako ništa više nije isto kao pre desetak godina, za vreme "strahovlade" pomenutog Tadića. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić voli da – kao onaj lajavi krelac Sofronije iz legendarnog crtanog filma – pred vazda upaljenim kamerama prepriča šta su mu razni državnici i velikani rekli "u četiri oka", bilo da su u pitanju susreti u toaletu ili pak zvanični razgovori zatvoreni za javnost. Navodno je Medvedev – ako je verovati Vučiću – bio očaran kako Beograd danas izgleda. Medvedev, elem, ima jako dobro pamćenje, pogotovo kada je u pitanju Beograd – i konstatovao je da je danas ovaj grad mnogo lepši nego pre desetak godina kada je takođe bio u poseti Srbiji. Ruski premijer je posebno primetio "sređene fasade", a potpuno je – prenosi Vučić – bio zadovoljan time kako napreduje izgradnja "Beograda na vodi". Stručnjaci ne mogu sa sigurnošću da potvrde gde je tačno Medvedev video sređene fasade, i da li je zadovoljstvo "Beogradom na vodi" eventualno iskazano na osnovu futurističkih maketa ili stanja na terenu. Postoji veliki broj ljudi koji bi Vučiću poverovali čak i kada bi on rekao da je bio na Mesecu zajedno sa Nilom Armstrongom. Ali čak ni oni neće otići baš tako daleko da poveruju da Beograd izgleda – lepo. Reklo bi se da Beograd izgleda kao da njime upravlja King Kong lično.

Vučić je – a šta bi drugo – iskoristio posetu Medvedeva da ukaže na prijateljske odnose između Srbije i Rusije, posebno na vojnom planu. Tom prilikom je takođe istakao da postoji enormna razlika u stanju i opremi Vojske Srbije u poređenju sa "nekim ranijim periodima". Obećao je da će i dalje raditi na polzu "naoružanog naroda" i da će uskoro Srbija dobiti još bespilotnih letelica i raznoraznih PVO sistema. Upozorio je, naravno, da naoružavanje Srbije ne predstavlja pripremu za rat već za mir. Jer, sasvim je logično da se izdvajaju veliki novci za kupovinu oružja kako bismo se valjano spremili za dugotrajni mirnodopski period. Istina je, međutim, da naoružavanje nije priprema ni za rat ni za mir, već isključivo politička propaganda, koja uzgred može da donese i dobru zaradu za povezane firme. O tome bi, da smeju, rado govorili oficiri i vojnici koji se osećaju veoma loše kada na vojnim paradama moraju da glume ono što nisu – funkcionalnu vojsku. Još bolje to znaju i osećaju onda kada se vrate u svoje zapuštene kasarne koje izgledaju kao kuće duhova, prepune vlage i depresije.

NIKAKO DA 20. OKTOBAR PADNE NA 20. OKTOBAR

Zbog "ranije preuzetih obaveza", Medvedev nije mogao u Beogradu da boravi 20. oktobra, kada je Dan oslobođenja Beograda, pa je srpska vlast odlučila da proslavu prilagodi tajmingu ruskog premijera, odnosno održi je dan ranije. Zahvaljujući "ranije preuzetim obavezama" ruskih zvaničnika, Dan oslobođenja Beograda je postao – pokretni praznik. Setimo se da je 2014. godine, kada je Putin bio u poseti Beogradu, 20. oktobar – zbog Putinovog "gustog rasporeda" – proslavljen 16. oktobra. Tada se slavilo 70 godina od oslobođenja Beograda. Putin je tada imao samo nekoliko sati za Srbiju, jer je praktično bio na proputovanju. Glavni cilj njegovog putešestvija je bio Milano, gde se održavao samit lidera zemalja Evrope i Azije. Naprednjaci su međutim, na čelu sa tadašnjim premijerom Vučićem, uspeli da veliku vojnu paradu uklope u tih nekoliko slobodnih Putinovih sati. Tu paradu pamtimo manje po Putinu a više po velikom nevremenu. Iako su razni proroci i meteorolozi tvrdili da kiša nije moguća, iako su naslovi u tabloidima glasili otprilike ovako: "Putinovo čudo: Ruski predsednik tera oblake" ili "Neće biti kiše – ne da Putin" – ipak se tokom parade udesio prolom oblaka. Doduše, tvrde prisutni, nevreme je započelo u momentu kada je Putin završio govor, u kojem je – oštro kritikovao istorijski revizionizam.

Putin je, te 2014. godine, dočekan uz sve počasti i radosno urlanje naroda iako je u decembru prethodne godine Rusija saopštila da odustaje od projekta Južni tok,

o kojem smo godinama slušali bajke. Rusija je praktično tada javno obznanila da je zeznula Srbiju, koja joj je – navodno, upravo zbog Južnog toka – za sitne novce prodala svoju naftnu industriju. Na paradi je i tada bio neizbežni Milorad Dodik, a nebo se – kažu neimenovani zlobnici – provalilo jer nije moglo da izdrži činjenicu da naprednjaci i Dodik proslavljaju Dan oslobođenja Beograda. Gotovo svi ministri u Vladi Srbije, predvođeni Vučićem, bili su mokri do gole kože. Sa nelagodom se posebno prisećamo tadašnjeg ministra kulture Ivana Tasovca, čija se nakostrešena frizura pretvorila pod uticajem kišnih oblaka – u zalizani južnoitalijanski hairstyle. Građani su iskazivali veliku ljubav prema Putinu i uzvikivali su, između ostalog: "Putine Srbine", ali i "Srbija, Rusija, ne treba nam Unija (evropska)!".

Očekivano je da Medvedev nije mogao da ima takav "istorijski" doček kakav je imao Putin, i to ne samo 2014. godine nego kad god ga put nanese u ove krajeve. No, ipak je Medvedev imao čast da se i zbog njega pomeri dan proslave oslobođenja Beograda. Iako nije mnogo govorio o revizionizmu, Medvedev je sigurno svestan da je u Srbiji proces revizije istorije, pogotovo Drugog svetskog rata, već praktično dovršen proces. Istoričari ukazuju da je najveći deo građana prihvatio osnovne postavke te revizije, pa je tako postao opšti stav da su takozvane nacionalne snage u ratu – od Draže pa do

Nedića i Ljotića – predstavljale ispravnu opciju. Možda ni nebo nije obraćalo puno pažnje na Medvedeva koliko je – po defaultu – posvećuje Putinu, pa je dan bio lep. Ili je i ono, jadno, već naviklo na naprednjake i njihovo licemerje.

Medvedev je poslao snažnu poruku da Rusija podržava Srbiju u očuvanju njenog teritorijalnog suvereniteta i integriteta, i da će prihvatiti samo ona rešenja za Kosovo koja su u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. Time je pokazao, još jednom, da je tačno ono što ovdašnji nacionalisti tvrde – da su Rusi veći Srbi od Srba. A što ne bi bili – ništa ih ne košta! Medvedev je zahvalio Srbiji što nije uvela sankcije protiv Rusije "uprkos velikim pritiscima". (Valjda bi srpske sankcije potpuno dotukle Rusiju.) Gostovanje ruskog premijera je iskorišćeno da se potpišu razni kreditni sporazumi, između ostalog i oni koji će omogućiti da – ako je verovati ministarki Zorani Mihajlović – srpski vozovi za "samo" nekoliko godina nesputano jure "čak" 100 kilometara na sat.

PARTIJA POTOMAKA ONIH KOJI SU IZGUBILI U RATU

Komentarišući za "Vreme" posetu Dmitrija Medvedeva i proslavu Dana oslobođenja Beograda, predsednik Saveza antifašista Vojvodine Duško Radosavljević ukazuje na to da vodeća politička snaga u Srbiji, Srpska napredna stranka, u svojim temeljima ne sadrži ideju očuvanja antifašizma, odnosno da je ona napravljena na "kontrastavu prema ideji jugoslovenskog socijalizma". Po Radosavljeviću, SNS su napravili ljudi koji se otvoreno zalažu za "reviziju i partizanske borbe i svega što se dešavalo u Jugoslaviji od 1941. do 1945. godine". "Čak bi se moglo reći da je u pitanju partija potomaka onih koji su izgubili u Drugom svetskom ratu", kaže Radosavljević.

On, međutim, tvrdi da je, sa druge strane, ta partija – proruska. "Kada se desi poseta nekog ruskog zvaničnika, naprednjaci nakratko postaju antifašisti, sređuju groblja oslobodilaca, menjaju imena ulica… Ako gledamo iz ugla očuvanja antifašizma, na antifašističke tekovine posete ruskih zvaničnika deluju delotvorno. Ruska država je ostala pri stavu da je Drugi svetski rat bio veliki herojski i domovinski rat, i ona ne želi da, kao Srbija, revidira istoriju dovodeći u pitanje ko je pobedio u ratu od 1941. do 1945. godine, a posebno ne da je revidira po pitanju ko je podneo velike žrtve", kaže Radosavljević.

Radosavljević dodaje da se u Srbiji istorija revidira iz ideoloških razloga, upravo zato što su na vlasti potomci onih koji su izgubili rat. Antifašizam se, po njemu, s vremena na vreme koristi da bi se Rusima pokazalo kako smo na "istoj strani". "Predstavnici Rusije, međutim, dobro znaju kakva je situacija u Srbiji po ovom pitanju i apsolutno znaju da su ovde abolirane sve one sluge okupatora tokom Drugog svetskog rata", kaže Radosavljević.

I BUDISTI, I SATANISTI, I ANTIFAŠISTI… AKO TREBA

Profesor na novosadskom Pravnom fakultetu Bojan Pajtić, bivši predsednik DS-a, u razgovoru za "Vreme", komentariše posetu Medvedeva Srbiji i ističe da SNS vodi "razroku" politiku. "Sa jedne strane se kune u evropske integracije, a sa druge čini sve ono što je suprotno evropskim vrednostima – guši slobodu medija, suspenduje ljudska prava, koncentriše vlast u rukama jednog čoveka, ignoriše institucije i princip podele vlasti", kaže Pajtić.

On smatra da Srbija danas mnogo više liči na Rusiju nego na neku od evropskih zemalja. "Preko svojih medija SNS produkuje snažnu antievropsku i antizapadnu atmosferu u društvu, suštinski ubijajući proevropski duh, posebno u mladoj populaciji. I u tom smislu je licemerno zalaganje za evropske integracije onih koji su doveli do toga da je ogromna većina Srbije protiv evropskih integracija", kaže Pajtić.

Pajtić, međutim, ističe da ne misli da je SNS kao stranka naročito vezan za Rusiju. "Oni su vezani za sebe i svoj finansijski interes i biće, ako je neophodno, i budisti, i satanisti, i Rusi, i Evropljani", kaže on.

Pajtić komentariše i zloupotrebu antifašizma, ističući da su naprednjaci i antifašisti kada je to neophodno, iako je "cela politička i životna istorija Aleksandra Vučića i njegovih saradnika upravo suprotna osnovnim tekovinama antifašizma". "Potpuno je bizarno da ljudi koji su izraziti šovinisti, koji i danas svaku priliku iskoriste da izbace neku šovinističku parolu i svađaju ljude u regionu – slave antifašizam. Suština antifašizma je internacionalizam, a internacionalizam može da se veže za mnoge ljude, ali nikako ne za Aleksandra Vučića ili za nekoga ko sa njima na bilo koji način sarađuje", kaže Pajtić.