Dok lete stare strele međusobnih optužbi i sumnji između evroentuzijasta i evroskeptika iz dosadašnje vladajuće koalicije, pripadnici starog režima likuju. Radikal Nikolić u Boru uzvikuje: "Vidite li kako je pukao DOS? Ko zvečka…" Socijalisti (Obradović) relaksiranije nego ranije ukazuju na to da u Beogradu nisu na vlasti od 1996, dakle 12 godina, a u Srbiji od 2000, dakle osam godina…

Demokrate i G17 izbornu strategiju grade na tezi da od ulaska Srbije u Evropsku uniju zavisi budućnost naše dece, a da će cenu pogrešne odluke plaćati buduće generacije. Predsednik Srbije Tadić ponavlja da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom treba potpisati što pre, jer od njega zavise dostupnost evropskim pristupnim fondovima i novo zapošljavanje.

Zamera strankama koje su bile za potpisivanje sporazuma, kao što je Koštuničina, što se tome protive zbog bojazni da bi potpisivanje donelo neki procenat glasova koaliciji okupljenoj oko Demokratske stranke. Naglašava da je, kada je reč o datumu ulaska u EU, suštinski važna brzina kojom se ostvaruje prvi korak, a kod nekih političara ne postoji svest o važnosti vremena.

Demokrate su, inače, kod zapadnih vlada lobirale da se ugovor potpiše – pa i gajile očekivanja da se to može desiti 28. aprila, ali je Tadić nedavno procenio da je malo verovatno da će se to desiti pre izbora. Poslednje izjave iz Brisela govore da je briselska administracija (Ren) spremna, ali da još nema konsenzusa među članicama: Holandija vetira, ali i Nemačka se sada koleba zbog indicija da bi Beograd posle izbora mogao da odustane, što bi potkopalo autoritet EU.

Ta rasprava, koja traje još od predsedničkih izbora, ponovo se razgorela posle Solanine izjave da bi Unija trebalo da pošalje pozitivan signal proevropskim snagama u Srbiji.

Narodnjaci i radikali to kritikuju kao pomoć sa strane koaliciji DS–G17–LSV. Traže da se nikako ne potpisuje "Solanin sporazum", upozoravaju da postoje pravni mehanizmi kojima se sporazum može obesnažiti i ako bude potpisan. Pod tim pritiskom i demokrate daju izjave protiv mešanja sa strane u izborni proces u Srbiji.

Kao što su narodnjaci na kosovsku temu sumnjičili demokrate i G17 (izgubili poverenje), tako su ovi sumnjičili njih da napuštaju evropski kurs. I jedna i druga strana je nastojala da različitim inicijativama i potezima relativizuje sumnje koje su dolazile iz konkurentskog bloka. Na predavanju na Katedri spoljnopolitičkih studija Univerziteta "Džons Hopkins", Đelić, na primer, predlaže da se za Kosovo i Metohiju nađe kompromisno rešenje do koga bi se moglo doći kroz multilateralne pregovore koje bi vodile SAD…

DALEKA 2015: Premijer Koštunica se brani od zamerki da se odrekao evropske budućnosti Srbije i da zemlju vodi u samoizolaciju, ponavlja da je njegova vlada započela i završila pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, a da je on ovu izbornu kampanju započeo otvarajući toplanu u Čačku koja je izgrađena novcem iz evropskih fondova, čime je hteo da ukaže na potrebu saradnje sa EU. Konstatuje da je Srbiji mesto u Evropskoj uniji, ali da ona u nju ne treba da uđe četvoronoške, već uspravno kao što su to učinile i sve druge članice. Kaže da je sa Evropljanima pregovarano i o nekim koještarijama, pa zašto ne bi i o tako krupnom pitanju kao što je ono da li ona priznaje celovitu Srbiju. Tvrdi da za to ima dovoljno vremena – bar do 2015.

Đelić inače ističe da je cilj Srbije da između 2012. i 2014. postane članica Evropske unije. Mnogo izbornog vremena je potrošeno na objašnjavanja ko bi mogao, a ko ne bi smeo da potpiše taj sporazum. Demokrate podsećaju da je Koštunica glasao za to da Đelić potpiše SSP, pa se predomislio.

Koštunica tu promenu stava objašnjava time da Beograd posle proglašenja jednostrane nezavisnosti i protivpravnog slanja misije EULEX na Kosovo mora dobiti odgovor od Brisela šta Srbija tačno potpisuje. Javno je pozvao zvaničnike EU da građanima Srbije odgovore da li prihvataju da u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju stoji rečenica da je Kosovo Srbija.

Na Tadićevu najavu da će sporazum svakako biti potpisan, Koštunica je ocenio da eventualno potpisivanje SSP-a 28. aprila ne bi imalo nikakvu vrednost, niti bi proizvelo bilo kakvu obavezu za Srbiju kao državu. On se poziva na skupštinsku rezoluciju od 26. decembra 2007: "Narodna skupština nalaže Vladi Srbije da međunarodni sporazumi koje Republika Srbija zaključuje, uključujući i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, moraju biti u funkciji očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje."

GDE SI BIO: Čulo se i nešto žešće: Velimir Ilić (NS) kaže da će pokrenuti inicijativu za opoziv predsednika Srbije, ako ovaj potpiše sporazum pozivajući se na Bečku konvenciju jer bi time, po Iliću, prekršio Ustav. Smena predsednika nije baš tako laka kako izgleda sa govornice. Po članu 118. Ustava predsednik Republike razrešava se zbog povrede Ustava, o kojoj mora da odluči Ustavni sud najkasnije u roku od 45 dana pošto Narodna skupština, na predlog najmanje jedne trećine poslanika, pokrene postupak. Za smenu mora da glasa najmanje dve trećine poslanika.

Koštuničin savetnik Ristivojević je inače pozivao Šutanovca (u Tadićevoj koaliciji, najistureniji u sukobljavanju s narodnjacima i najnapadanija ličnost posle Čanka) da kaže da li je on prvi ministar odbrane koji se tajno sastao sa gensekom NATO-a Sheferom i da li je u sedište NATO-a ušao na glavni ulaz, gde ulaze ministri, ili je ušao na zadnja vrata.

Šutanovac odgovara da je u Brisel išao s porukom "Evropa odmah, Kosovo zauvek", da je delegacija DS-a u dva dana imala tamo 15 sastanaka, da se sastao sa Solanom, sa ljudima iz kancelarije Olija Rena, sa poslanicima Evropskog parlamenta, da niko ne može da mu zabrani da u Briselu razgovara sa evropskim predstavnicima o budućem evropskom putu Srbije, da je EU pre nekoliko dana odobrila 150 miliona evra Srbiji. Kaže da on sam nije ovlašćen da nešto tamo potpiše, a da je sa Sheferom razgovarao neformalno o stabilnosti ne samo na Kosovu i Metohiji već i u celom regionu, da inače smatra da je on čovek koji ima potpuno razumevanje za situaciju u regionu i da zahvaljujući njegovim političkim potezima nije došlo do većih sukoba 17. marta…

RASCEPI: Slično se govorilo tokom predsedničke kampanje, samo sada malo grublje i oštrije, svaka strana grdi drugu, a žali se da je žrtva prljave kampanje. Svi praktično znaju šta će ko reći, čim otvori usta. Paradoks još jednih istorijskih izbora.

"Srbiju danas, više od svega, bitno određuje višak krupnih istorijskih tema i dilema, često nepodnošljiva količina paradoksa i konfuzije u stranačkom životu, stalno medijsko-političko nadmudrivanje i sukobljavanje, ekonomski tokovi s previše neizvesnosti, pregršt nerešenih korupcionaških afera, kao i saznanje da su očekivanja građana od reformi, najblaže rečeno, samo delimično zadovoljena."

(sociolog Dejan Vuk Stanković)

U knjizi Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine Slobodan Antonić i Dušan Pavlović konstatuju kako modernizacija i nacionalni interes nikako ne moraju biti suprotstavljene kategorije. Više modernizacije ne znači manje nacionalnog interesa, kao što ni više nacionalnog interesa ne mora da znači manje modernizacije. Simbolička politika, međutim, koja prevladava u Srbiji, određuje glavno društveno pitanje kao izbor: ili modernizacija ili nacionalni interes, ili mi ili oni.

Na tako definisano pitanje nijedno društvo ne može da iznađe racionalan odgovor. Jer odgovor, naravno, nije ili–ili, već i–i. Srbiji je potrebna i modernizacija i zaštita nacionalnog interesa. I sve dok se ne smanji simbolička dubina tog rascepa i ključno pitanje ne postavi drugačije, Srbija teško da može da dođe do ustaljene demokratije i društvenog mira. Antonić i Pavlović uočavaju kako je tamo gde je takvih sporova bilo, kao u Republici Irskoj, trebalo da prođe i sedamdeset godina pa da interesni rascepi dođu ispred znamenjskih. Verovatno je da ovi izbori neće dati jasnog pobednika. Možda će neko na ovim izborima i pobediti, ali će u Srbiji usud istorijskih izbora potrajati.