Komitet protiv torture Saveta Evrope (CPT) nedavno je objavio peti po redu izveštaj o stanju prava osoba lišenih slobode u Srbiji u kome, za one koji se bave ovom temom, nije istaknuto manje-više ništa novo, osim da se stanje od posete 2011. i 2015. godine u neku ruku i pogoršalo. Ovaj zaključak izvodim iz činjenice da je CPT do sada Srbiju posećivao u redovnim intervalima od 4 godine, i da je ovaj izveštaj nastao nakon tzv. ad hoc tj. prevremene posete koju CPT sprovodi onda kada ustanovi da u postupanju bezbednosnih organa postoje problemi koji se već godinama ne rešavaju ili koji su sistemske prirode. U svakom slučaju, najprostiji zaključak koji bi se mogao izvući nakon čitanja nalaza CPT jeste da u Srbiji "policija bije, a ne odgovara".

Ruku na srce, ne može se tvrditi da je policijska tortura sistemska pojava kao što je to bio slučaj u periodu pre 5. oktobra 2000. godine, i da je određeni napredak u ovoj oblasti napravljen u prethodnih dvadesetak godina. Međutim, ako se pažljivo pročitaju nalazi CPT iz 2004, 2007, 2011. i 2015. godine, može se zaključiti da je obrazac ponašanja policijskih službenika zaduženih za otkrivanje i suzbijanje krivičnih dela ostao manje-više nepromenjen, i da je u njihovom radu u prvim satima lišenja slobode prisutno korišćenje električnih šokova, vezivanje u bolnom položaju, udarci pesnicama, gumenim i bejzbol palicama, simulacija gušenja plastičnim kesama, vređanje, zastrašivanje i slično. U najvećem broju slučajeva, ovakvo postupanje je plod težnje policijskih službenika da okončaju istragu u najkraćem mogućem roku i da od osumnjičenih iznude priznanje koje će kasnije dovesti do njihove brze i efikasne osude.

OZBILJNI NAVODI: Iako Zakonik o krivičnom postupku u čl. 16 zabranjuje da se dokazi prikupljeni na nedozvoljeni način koriste u krivičnom postupku (što tortura svakako jeste), puna primena te odredbe u mnogome zavisi od advokata, tužilaca i sudija. Upravo je tokom ove posete CPT posebnu pažnju obratio na rad pravosudnih organa i način na koji oni reaguju kada se pojave ozbiljni navodi o policijskom zlostavljanju. Kada kažemo "navod", mislimo na svaku okolnost u kojoj nastaje osnov sumnje da je osoba koja je lišena slobode od strane policije pretrpela neki oblik zlostavljanja. Drugim rečima, sumnja o neadekvatnom policijskom postupanju mora se javiti kada se osumnjičeni izvede pred sudiju ili tužioca vidno iscrpljen, sa masnicama na licu i tragovima krvi na odeći i obući, ali i kada u razgovoru sa njima kaže da su mu policajci pretili ili da su ga tretirali na način koji, na primer, ne ostavlja ljudskom oku vidljive tragove – poput elektroškova ili unutrašnjih povreda koje je osoba pretrpela od udaraca nanetih preko policijskog prsluka (tzv. pancir). Nažalost, ovi i mnogi drugi scenariji po pravilu ne bude nikakvu reakciju kod pravosudnih organa, koji u odnosu na ove slučajeve zauzimaju, kako CPT navodi, "pasivan stav".

Pored pasivnog stava pravosudnih organa, kao problem je naveden i rad advokata po službenoj dužnosti koji se dodeljuju onim ljudima koji ne mogu da priušte branioca po svom izboru, i to najčešće tako što ih, uz odobrenje tužioca, poziva policija. CPT godinama upozorava da je u Srbiji neophodno uspostaviti adekvatan sistem postavljanja advokata po službenoj dužnost koji bi sprečio čitav niz zloupotreba koje dolaze od policije, a od kojih je svakako najpoznatija ona koja se odnosi na postavljanje advokata koji će ignorisati činjenicu da je njihov branjenik u vidno lošem stanju doveden na poverljiv razgovor. Tako su zabeleženi slučajevi u kojima policija favorizuje one advokate koji se ne obaziru na tragove mučenja, i koji se staraju da osumnjičeni u njihovom prisustvu potpiše priznanje koje će se kasnije izuzetno teško osporiti jer je pretpostavka da je advokat bio tu da ukaže na takvo postupanje i zaštiti klijenta. Setimo se samo slučaja pred Evropskim sudom Stanimirović protiv Srbije, u kome je tek nakon odluke suda u Strazburu gospodin Stanimirović oslobođen jer je priznanje koje je dao u postupku protiv njega iznuđeno uz primenu mučenja koje su ignorisali i sudija i tužilac i inicijalno postavljeni advokat. Gospodin Stanimirović je pre toga u zatvoru proveo 16 godina.

Neki bi pomislili – dobro, ako neće advokat da pomogne, osumnjičeni bi mogao da zatraži lekarski pregled i da se na taj način obezbede dokazi o povredama koje bi policija kasnije morala da objasni i koji bi doveli u pitanje i izjavu datu u policiji i rad advokata. Nažalost, i praksa i pravni okvir u mnogome otežavaju takav ishod jer se lekarski pregledi po pravili obavljaju u prisustvu istih onih policajaca koji su učestvovali u lišenju slobode, a vrlo često u prisustvu onih policajaca koji su učestvovali u zlostavljanju. Pored toga, preglede najčešće obavljaju nekompetentni lekari koji ne koriste forenzička znanja i tehnike koji mogu precizno da opišu povrede i naprave uzročno-posledičnu vezu između izjave osumnjičenog i opisanih povreda. Veštačenje povreda po pravilu dolazi godinama kasnije i svodi se na analizu medicinske dokumentacije koju je šturo sačinio npr. doktor opšte prakse ili zatvorski doktor koji po struci nije specijalista sudske medicine. Samim tim, dokazna snaga takve dokumentacije je izuzetno slaba. Ipak, u najvećem broju slučajeva do veštačenja i ne dođe jer većina navoda o zlostavljanju nikada ni ne završi na sudu, a tužilac ga ne naloži tokom predistražne ili istražne faze krivičnog postupka.

TUŽIOCI POD LUPOM: CPT se prvi put ove godine bavio i kvalitetom onog malog broja postupaka koji su nekim čudom završili na sudu, ali i načinom na koji su tužioci sprovodili istragu. Zaključak koji je ovo telo izvuklo jeste da u najvećem broju slučajeva tužioci poveravaju istragu policiji i da je njihov rad "kabinetski" tj. tužilac u svojoj kancelariji analizira dokumenta koja im dostavlja policija koja je ispitala navode određene osobe o neadekvatnom postupanju. Drugim rečima, u najvećem broju slučajeva policijsku torturu istražuje policija, ili kako je to Evropski sud u svojoj praksi nekoliko puta opisao, "kolege istražuju kolege". Teško je zamisliti da u takvom jednom postupku postoji neophodna nezavisnost i nepristrasnost i da će žrtva zlostavljanja slabijeg socijalnog statusa, koja ne može da priušti kvalitetnog advokata, imati kapaciteta da krivično goni policijske službenike koji se kriju iza dobro osmišljenog sistema za izbegavanje odgovornosti.

Čak i kada se odgovornost utvrdi, kazna za policijskog službenika će u 95% slučajeva biti uslovna osuda, što znači da će isti taj službenik nastaviti da radi u policiji bez straha da njegovo postupanje sa sobom nosi odgovornost. Kao ilustrativan slučaj u izveštaju je naveden rad Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici koji je jednom istom policijskom službeniku dva puta izrekao uslovnu osudu za krivično delo zlostavljanje i mučenje. Na sve ovo treba dodati i da postupci protiv policijskih službenika traju nerazumno dugo, što za žrtvu zlostavljanja predstavlja dodatnu traumu, a nije neuobičajeno i da postupak u kome su postojali jasni dokazi o mučenju apsolutno zastari zbog čestog neodazivanja osumnjičenih policajaca na ročišta. Beogradski centar za ljudska prava još uvek u svom radu nije naišao na slučaj u kome je policija prinudno dovela svog kolegu na ročište jer se nije odazvao na poziv suda, što se ne može baš reći za druge krivične postupke koji su pokrenuti protiv "običnih građana".

PROBLEM NEKAŽNJIVOSTI: Jedini zaključak koji bi se mogao izvući iz navedenog izveštaja jeste da u Srbiji postoji ozbiljan problem nekažnjivosti za slučajeve mučenja i drugih oblika zlostavljanja i da je taj trend ostao nepromenjen od kada se o Srbiji objavljuju izveštaji ove prirode. Čitajući izveštaj u celini, možemo zaključiti da su nadležni državni organi u proteklih par decenija uložili više truda da razviju sistem za izbegavanje odgovornosti koji se sastoji od prećutnog dogovora na relaciji policija, tužilaštvo, "policijski advokati" i lekari, nego što su odlučili da se uhvate u koštac sa pojavom koja podriva jednu od najvažnijih normi međunarodnog običajnog prava – apsolutnu zabranu zlostavljanja. Takav sistem stvara atmosferu u kojoj žrtve neadekvatnog policijskog postupanja i ne žele da isto prijave tužilaštvu jer su i same svesne da će ishod takvog postupka biti negativan. Zbog toga, iako broj prijava koje se na godišnjem nivou podnose policiji nije mali, postoji bojazan da je ukupan broj slučajeva policijske brutalnosti veći od onog koji se navodi u izveštaju CPT.

I na kraju, moram da istaknem i da se u većini odgovora na izveštaje CPT može videti da su sve vlade u periodu od 2004. do 2018. na neki način negirale ili ignorisale postojanje ovog problema. Zbog toga je i CPT na samom početku izveštaja istakao da "organi Republike Srbije moraju da prihvate činjenicu da je neadekvatno postupanje policijskih službenika prisutno i da to nije delo nekoliko službenika koji su "zastranili" već prihvaćena praksa u sadašnjoj policijskoj kulturi, posebno među kriminalističkim inspektorima." Dokle god nadležne institucije ne prihvate kao realnost postojeće "policijske kulture", teško je očekivati da će budući izveštaji CPT prikazati svetlije rezultate.