U javnom životu Srbije, poslednjih nekoliko meseci pitanje davanja iskaza na poligrafu postalo je merilo svake vrednosti. U aferama koje se svakodnevno otvaraju (a retko kada zatvaraju, već bivaju skrajnute iz medija), sada već prvog, drugog dana od objavljivanja neke senzacionalne vesti, mediji sami počinju da spominju davanje iskaza na poligrafu. Medijski poslenici počinju da nagađaju šta bi značilo ako neko "prođe" ili "ne prođe" na poligrafu. Moglo bi se zaključiti da je to svojevrsno preuzimanje uloge suda, najviše zbog uticaja medija koji su prodrli u sve pore društva, posebno u situaciji ograničenog kretanja ljudi zbog pandemije; mediji udruženi sa političarima, posebno sa onima koji su realni nosioci moći u državi i društvu, imaju snažan uticaj na kreiranje javnog mnjenja i protežiranje svoje "istine".

PRAVNI OKVIR

Zakon o policiji (ZP) među trinaest mera i radnji koje policija preduzima propisuje i poligrafsko ispitivanje. Za tako nešto neophodan je dobrovoljan pristanak lica od kojeg se traže obaveštenja da se nad njim primeni ta vrsta ispitivanja. Prethodno je neophodno da ga policijski službenik upozna sa radom uređaja i da ispitivano lice dâ pisanu saglasnost. ZP, dalje, propisuje da će policijski službenik prekinuti primenu poligrafskog ispitivanja, ako lice od kojeg se traže obaveštenja posle davanja pisane saglasnosti izjavi da tu saglasnost povlači.

Dakle, pojedincu je pravni poredak dao mogućnost da pristane ili ne pristane da se podvrgne poligrafskom ispitivanju. Tako Ustav Republike Srbije u članu 25 propisuje da su fizički i psihički integritet nepovredivi, te da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.

Zakon je propisao i niz okolnosti pod kojima se neko lice ne može podvrgnuti poligrafskom ispitivanju (lice u alkoholisanom stanju, lice koje ima ozbiljna srčana oboljenja ili respiratorne smetnje, lice koje je u izrazito stresnom stanju ili je pod dejstvom lekova za smirenje i drugo). Sâm način na koji se sprovodi poligrafsko ispitivanje i metodologiju primene tog ispitivanja propisuje ministar. Na osnovu ZP, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović doneo je Pravilnik o načinu sprovođenja i metodologiji primene poligrafskog ispitivanja (2017. godine).

Imajući u vidu preciznost normi u krivičnom zakonodavstvu, bilo da je reč o materijalno-pravnim normama Krivičnog zakonika, ili procesno-pravnim normama Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), te mogućih posledica po okrivljenog, ali i po samo utvrđivanje istine i vladavine prava, teško da se može oceniti da zasnivanje odluke na iskazu datom na poligrafu može da ima značaj kakav mu se u javnosti pridaje. Tako se u dvanaestom izmenjenom i dopunjenom izdanju "Komentara Zakonika o krivičnom postupku" (2011) autora Tihomira Vasiljevića i Momčila Grubača o rezultatima poligrafskog ispitivanja navodi sledeće: "Rezultati uvek i isključivo imaju vrednost udaljenih indicija koje kod odlučivanja o krivičnom delu, učinilaštvu i krivičnoj odgovornosti ne mogu imati nikakav veći značaj. Te bi indicije mogle da posluže organima unutrašnjih poslova koji rade na otkrivanju krivičnih dela i učinilaca kao trag koji treba sagledati u daljem istraživanju, tj. ne kao dokaz."

ZKP, međutim, nije predvideo poligrafsko ispitivanje, odnosno, ne propisuje informacije dobijene poligrafskim ispitivanjem kao dokaz u krivičnom postupku. Takođe, ne treba gubiti iz vida i da sâmo priznanje okrivljenog da je učinio krivično delo ne dovodi priču do kraja. Organ postupka dužan je da i dalje prikuplja dokaze o učiniocu i krivičnom delu samo ako postoji osnovana sumnja u istinitost priznanja ili je priznanje nepotpuno, protivrečno ili nejasno, i ako je u suprotnosti sa drugim dokazima (član 88 ZKP-a).

PSIHOLOŠKI ASPEKT I MOGUĆE ZLOUPOTREBE POLIGRAFA

Da bi poligrafsko ispitivanje bilo valjano obavljeno, neophodno je da postoji nesumnjiva podobnost lica koje rukuje poligrafom i onoga ko sastavlja pitanja. Nije od malog značaja ko sastavlja pitanja i sa kojim ciljem. Pod tim se podrazumeva nepristrasnost, stručnost i potpuna nezavisnost stručnjaka koji obavlja to ispitivanje. Ukoliko bilo šta od navedenog nedostaje, ne bi se moglo govoriti o fer postupku prema ispitaniku, a svakako bi dovelo u pitanje čitav postupak utvrđivanja istine, odnosno otkrivanja laži.

Takođe, odgovori sa "da" ili "ne" i te kako mogu da budu nesigurno merilo (setimo se samo Šešeljevog pitanja upućenog tužiocu u Haškom tribunalu u vezi sa njegovom pretpostavljenom seksualnom orijentacijom).

Nije od malog značaja ni ličnost ispitanika koji se podvrgava poligrafskom ispitivanju, jer ljudi različito reaguju na različite situacije. Neko hladnokrvno pristupa stresnim situacijama, dok su drugi uznemireni samim tim što su pozvani da daju iskaz pred poligrafistom. Na stepen uznemirenosti može da utiče sâm čin podvrgavanja poligrafskom ispitivanju te da to utiče na ishod ispitivanja, jer je poligrafsko ispitivanje jedna vrsta invazivnog ispitivanja.

Ljudi mogu steći izvestan stepen voljne kontrole unutrašnjih fizioloških procesa. Autosugestivna kontrola misli može da utiče da okrivljeni, ukoliko je sposoban za to, može drugačije da odreaguje te da poligraf ne detektuje taj manevar. Takva samokontrola bi mogla bitno da utiče i na rezultate datog iskaza okrivljenog. Tako bi se moglo desiti da neko ko govori istinu "padne" na poligrafu, ili, pak, suprotno – da neko ko ne govori istinu "prođe". Na osnovu tako dobijenih rezultata, istraga, svakako, ne bi bila na pravom putu.

Upotreba poligrafa u pojedinim situacijama bi se mogla oceniti pozitivnom i korisnom. Reč je o situacijama kada o istrazi ispitanik ne zna mnogo, odnosno kada bi poligrafsko ispitivanje imalo efekat iznenađenja. Međutim, u brojnim aferama koje potresaju Srbiju, osumnjičenom se daje preterano mnogo vremena i informacija u medijima pre nego što bude pozvan na poligrafsko ispitivanje, te informacije pribavljene od tih osoba na ovaj način gube na kvalitetu.

Tako smo dovedeni u situaciju da se oni koji bi (prethodno spremni) vrlo rado išli na poligraf gotovo samopozivaju; sa druge strane, imamo ljude koji se protive poligrafskom ispitivanju, te bivaju agresivno prozivani zbog svoje zakonite odluke da se ne podvrgnu ispitivanju na ovaj način. Stiče se utisak da oni koji su "spremni" za poligraf, baš zbog te spremnosti i žele pred poligrafistu, dok oni drugi to ne žele – iz njima znanih razloga. Jedan od tih razloga može biti i što se na ovakav način banalizuje upotreba poligrafa, pa bilo da se utvrdi istinitost iskaza on gubi na značaju, a pristajanjem na taj vid ispitivanja zapravo se pristaje na farsu.

Zloupotrebom poligrafa, u širem smislu, može se oceniti i manipulacija poligrafskim ispitivanjem u javnosti i svakodnevne medijske prozivke pojedinaca u vezi sa neophodnošću da se podvrgnu tom vidu ispitivanja. Pritisak javnosti i političara na pojedinca da se podvrgne poligrafskom ispitivanju može da stvori i prinudni "dobrovoljni" pristanak kod tog pojedinca, koji pristaje da bi se zaštitio od stigmatizacije društva.

MEDIJSKA HAJKA

U javnom životu Srbije, posebno u medijskom prostoru, postala je uvrežena rečenica: "Spreman sam za poligraf". Gotovo kao neka vrsta zakletve u nešto sveto što garantuje nepogrešivost i moralnost. Sredstvu koje nije nepogrešivo dati su prevelika moć i značaj. No, to velikom broju medija ne predstavlja prepreku da pune naslovne strane, stupce ili da posvećuju nepotrebno veliku minutažu u programu pitanjima vezanim za pojedine slučajeve, u kojima se p(r)ozivaju pojedinci koji ne žele da daju iskaz na poligrafu. Stvaranje atmosfere linča doprinosi da se neka osoba u javnosti automatski i osudi i proskribuje, za navodno učinjeno delo. Bez izvođenja dokaza, bez suđenja, bez onog čuvenog: "U ime naroda". U medijsku hajku su, moglo bi se reći, sinhrono uključeni i političari, kao naknadni tumači "višeg" ranga, ali i kao podstrekači. U nedostatku pravne i naučne argumentacije, pozivajući se na neke "više" vrednosti, pokušavaju da opravdaju poligrafsko prikupljanje informacija o nekoj osobi kao vrhunac istinitosti i pravednosti. Međutim, zanemaruju ceo set suprotnih argumenata, kao i Ustav i zakonodavstvo Republike Srbije. Zaboravljaju da o poligrafu i nije mnogo raspravljano u brojnim drugim slučajevima, posebno ne u mnogobrojnim aferama, koje su već odavno skrajnute iz etra.

U javnosti se stalno iznosi tok istrage, pa čak i kada bi to moglo da ugrozi samu istragu, a u društvu se kao mantra ponavlja: "Poligraf, poligraf, poligraf". Valjda da bi se tim stalnim ponavljanjem "nepogrešivost" neke sprave uvrežila u mislima ljudi kao nepobitna istina. A pojedini medijski poslenici kao da zaboravljaju, u moru neistina i kršenja prezumpcije nevinosti, i na Kodeks novinara Srbije, što je zasebna priča, ali ne manje bitna za okolnosti pod kojima se poligraf uvodi u javni diskurs.

PRESUDA

U atmosferi stigmatizacije i linča, pozivanja na poligraf, suđenja i presuđivanja u medijima i konferencijama za medije, ne predstavljaju ništa drugo do suprotnost postulatima demokratskog društva i vladavine prava. Ovde je na delu "suđenje pre suđenja", jer upotreba poligrafa prethodi samom suđenju, kao deo prethodnog postupka koji je deo istrage. Tako, u slučaju kada se preko principa prezumpcije nevinosti olako prelazi i kada se pojedinac ili grupa u startu osuđuju u javnosti, ne može se ni govoriti o fer postupku, a prilika da se nečija krivica dokaže postaje čak i manje bitna. Jer, ako pravilo postaje "kadija te tuži, kadija ti sudi", onda vladavina prava i demokratski principi u društvu uzmiču pred samovoljom pojedinca i strahovladom. Tako se obezvređuje svaki sudski postupak, a meta se crta svakome ko je nepodoban, pa makar bio izveden pred poligraf, ako ne pred medijski streljački vod.