Redosled događaja neprijatan je, da ne kažemo kompromitantan. Prvo je Darko Šarić na sudu – sa iznenađujućim osećanjem za pravi trenutak, pošto se nedeljama izmotavao – imenovao Rodoljuba Roćka Milovića, načelnika Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, kao onog "ludog i pijanog generala Papaju" koji mu je sve ovo i smestio, ni krivom ni dužnom, iako mu je, kaže, platio sedam i po miliona evra, i eto mu zahvalnosti. Negde u vreme nagađanja da ko bi "Papaja" mogao biti, premijer je napravio svoj čuveni ispad oko splava "River", ono kada njegov sin nikoga nije tukao – kako su mu zli ljudi rekli u pet izjutra, pa je seo odmah da piše ostavku, jer da ga je, kaže, neko "čuo" da će demisionirati u takvom nekom slučaju. Dakle: prisluškivali su ga – kao i ranije kada se to nikako nije moglo dokazati za njega i predsednika Nikolića, ali to nije smetalo da se pravi frka. To je bilo 10. maja, ali do dana današnjeg ne znamo ko je bio taj podlac koji je premijera slagao u ranu zoru; pa valjda zna ko mu se javio.

Onda je ministar unutrašnjih dela, dr Stefanović, izjavio da je to sa doktoratom kod Megamiće udar na državu zbog njegove "reforme policije", a narodni poslanik Aleksandar Martinović dodao je "i na premijera i njegovu porodicu". Pa je premijer optužio "međunarodne organizacije i strane ambasadore" da "vrše pritisak na medije" da napadaju njega i njegovu "porodicu"; od tada je "porodica" neizbežna u svim tim pričama.

Eskalacija ispredanja (srpski: spinovanja) moralne panike ide dalje: Milo se Đukanović, ničim izazvan (ali možda zamoljen), javlja sa jednom prilično konfuznom izjavom da, eto, dolazi nova 2003. godina u Srbiju i u tom pravcu, te da se Vučiću valja pripaziti. Ta je opomena suvišna, jer se Vučić već godinama prenemaže da, eto, samo što ga nisu ubili i svi ga stalno napadaju.

REČ NADLEŽNIH: Kad nas je sve uhvatilo "tupilo od nekuženja", kako to zove Viktor Ivančić, pojavilo se tumačenje sa – plašimo se – nadležnog mesta. Pod naslovom "Obaveštajni aparat radi protiv Vučića i Mila", Vladimir Beba Popović objasnio je u intervjuu za "Danas" o čemu je reč. Prvo je napao medije u Srbiji da vode kampanju protiv Mila već godinama (nije daleko od istine – kad je o nekim medijima reč). Onda je ocenio da "Ova nervoza delova policije pokazuje da se nečega plaše. Možda to nema veze sa Šarićevim optužbama, ali kontrola medija koju pojedinci iz tih krugova grčevito sprovode pokazuje da ih nešto teško žulja". Atmosfera je, kaže Beba Popović, vrlo slična onoj iz 2003: "Prepoznaje se to po udruživanju u blok do juče zaraćenih medija, političara, pojedinaca, delova diplomatske zajednice, takozvanih boraca za ljudska prava i fašista". Eh, sad nam je lakše, kad smo čuli ko se sve s kim udružio, sa sve "fašistima"; samo što nam Beba nije rekao ko je tu ko, sa imenom i prezimenom, pa neka nagađamo.

Onda se Roćko Milović ponizio time da traži poligrafsko ispitivanje, jer mu je svega – s pravom – već dosta, ali nema kud. Kad je izašao čist sa poligrafa, jedan internetski portal, takođe veoma nadležan, doneo je nadnaslov "Policijska mafija", pa ispod sliku Roćka Milovića i potpis "Papaja prošao poligraf". Tu se već videlo otkud vetar duva i koliko je sati, jer je reč o portalu veoma obaveštenom s nadležnog mesta.

Dugo i pažljivo pripremani politički i propagandni udar mogao je da nastupi; artiljerijska, hemijska i biološka priprema bile su obavljene.

Prvo se Toma Nikolić ukazao u petak u podne na RTS, složio zabrinutu facu i izjavio da je to strašno šta se radi po policiji: te tipuju narko-barone kad će koja akcija, te su ulice nesigurne i uopšte je vreme da se nešto preduzme. To, uostalom, izlazi iz okvira njegovih ovlašćenja i opisa radnog mesta, ali panika je panika.

Onda je Aleksandar Vučić istoga dana u pet po podne (a las cinco de la tarde), uz statiranje dr Stefanovića i direktora Veljovića u drugom planu, svečano i dramatično saopštio da je smenio pet načelnika uprava u MUP Srbije (Rodoljub Milović iz UKP; Mladen Kuribak iz Uprave policije; Nenad Banović iz Pogranične; Zoran Tomašević iz Obezbeđenja; Milan Dimitrijević iz Međunarodne saradnje; Dragiša Simić iz Saobraćajne, smenjen još ranije, kao i Miloš Perović iz Zaštite svedoka). Sve odjednom i molim lepo. Direktor Milorad Veljović da će preuzeti UKP umesto Milovića, a ostale će zameniti zamenici.

Premijer je, dakle, pucao iz sačmare tamo gde je bila potrebna malokalibarka sa snajperom, ukratko. Za Milovića je rekao da je "pošten" i sve, ali – eto (ipak je Darko Šarić nešto rekao); za ostale nije. Mladen Kuribak je čovek nesporan po svemu, ali je odleteo. Milan Dimitrijević bio je ponudio ostavku odmah po imenovanju nove vlade, ali je bio zamoljen da ostane. Banoviću se zamera slabo čuvanje granice, ali tu bi i on mogao nešto da kaže, nego nema kome, kao ni Milović. Da se razumemo: načelnike uprava u MUP postavlja i smenjuje ministar, uz saglasnost direktora policije; kad smatra za shodno i bez mnogo rasprave. Neka razboritija vlast klonila bi se drame, patetike i prenemaganja, pa bi načelnike smenila tiho, postepeno i bez dernjave koju smo čuli. Pritom im niko ne bi zamerio ništa: ovlašćeni su za to, pa neka dovode koga hoće, kao i do sada. Rezultati će na kraju pokazati je li odluka bila ispravna. Mile Novaković, bivši načelnik UKP (smenjen 2004. pod Jočićem) rezignirano je izjavio nedavno da je reč o cikličnom kretanju: dođu na vlast, najure profesionalce i dovedu politički podobne; posle vrate profesionalce kad se ispostavi da politički podobni ne znaju posao. Uzgred, to je jasno od samog početka – da politički podobni po pravilu ne znaju posao, jer da ga znaju – bili bi na rukovodećim mestima.

GLAVNI JUNAK JEDNE KNJIGE: Usred te dramatične scene u petak u pet po podne, Vučić je stigao da pomene i sina Danila i prisluškivanje i svašta, ali i Dragoslava Kosmajca koji, eto, hoda okolo slobodan, a svi znamo da ko je i šta je. Kosmajac je – ko još ne zna – glavni junak Bele knjige MUP-a o organizovanim kriminalnim grupama i pojedincima iz 2001. godine. Glavni zato što tamo lepo piše (str. 13) da je "jedan od najznačajnijih trgovaca opojnim drogama na području SRJ i Zapadne Evrope. Kosmajac je povezan sa međunarodnim krijumčarima opojne droge i u Južnoj Americi, odakle organizuje transporte velikih količina kokaina za Evropu, a odavno ima i uhodani kanal za krijumčarenje heroina iz Turske, Bugarske i Makedonije preko SRJ za zemlje Zapadne Evrope i to najčešće za Nemačku i Italiju (tzv. ‘Balkanski put’)". Navodi se i da "nikada ne dolazi u kontakt sa narkoticima niti licima koja neposredno vrše navedene poslove", već angažuje ljude poput Duće Spasojevića i Čumeta Buhe itd. Stekao je, kaže Bela knjiga, "veliki kapital", koji ulaže u stambenu izgradnju po Zvezdari, što se zna, ali i u nekretnine po Evropi. Sve se zna, ali Kosmajcu još niko nije stao na rep; valjda zato što je pametan, ako ne i nešto gore, ali to je stvar policije. Sve se to zna "odavno" (Bela knjiga), ali eto. Kosmajac je povučen, kažu da se vozi prevozom ili skuterom i da se kloni telefona. Ima i slovački pasoš, kao i još neki likovi, ali to je stvar Slovaka. Vučićevo prozivanje našlo ga je u Crnoj Gori, odakle se, pišu tamošnje novine, udaljio diskretno, verovatno u BiH. Ko onda upozorava narko-dilere da ih policija traži?

Onda se pojavio Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova u dve vlade, plus i premijer u jednoj od njih. Osetio je potrebu da izjavi kako nema ništa protiv masovnih smena u vrhu MUP-a i da je to u redu. Upitan zašto ih on nije posmenjivao, kad već tako misli, odgovorio je da za to nije bilo "političke volje". Tu dolazimo na ključnu reč ove priče – "političku volju". Ukratko, prevedeno na običan govorni jezik, "politička volja" je "moja" ili "naša" volja. Niko im nije branio da na vreme rasteraju načelnike na koje imaju primedbu; to je bilo pitanje građanske hrabrosti i profesionalizma, a ne međustranačkih pogodbi tipa "ovaj je naš, pa nećemo dirati onog vašeg". "Politička volja" stvar je dogovora i manje ili više trulih kompromisa, a ne principa i poštenja u politici. Paraliza u sistemu do koje je dovela "politička volja" sačuvala je status quo mnogo dugo. Ima tu, naime, taj jedan detalj: kako kažu kolege koje pobliže prate taj sektor, dobar deo smenjenih načelnika sedi na tim mestima već dosta dugo. Po nekim mišljenjima ljudi bliskih sadašnjoj vlasti, taj puki protok vremena učinio ih je – da se tako izrazimo – izloženijima raznim iskušenjima i ličnim vezama, mada – naglašavamo! – takve sumnje ili slutnje treba pažljivo dokazati. Ne može neki Darko Šarić, iz čiste zabave, da upropasti ugled i karijeru jednom Roćku Miloviću, a ništa se nije dokazalo. Zna se da u MUP postoje tri – jako uslovno rečeno – grupacije: oni koje je postavio Jočić; oni koje je postavio Dačić i ovi najnoviji (koji će tek biti postavljeni, ali guraju iz sve snage). "Politička volja" održavala je stanje kakve-takve ravnoteže donedavno, kao što vidimo. Napetosti su očito rasle do trenutka kada je Vučić napravio svoj pozorišni udar sa pirotehničkom grmljavinom – pa će posle da vidi šta će, kao i obično.

POZORIŠTE U STANICI: Ministar dr Stefanović požalio se u celom tom cirkusu na pokušaj da se spreči "reforma policije" koju on samo što nije započeo, a već su se zabrinuli i ti neki londonski naučnici koji mu osporavaju doktorat kod Megamiće. O "reformama" policije naslušali smo se onoliko, a sve su se svodile na zamenu "njihovih" kadrova "našima". Smejte se koliko hoćete, ali najuspešnija reforma policije bila je posle Brionskog plenuma 1966, kada je razjureno nekih 2000 rukovodilaca, ukinuti činovi, decentralizovana milicija, a Udba stavljena pod strogu političku kontrolu. Posle toga niste mogli da postavite načelnika GSUP-a bez saglasnosti Skupštine grada, niti načelnika OUP-a bez saglasnosti opštine, pa vi vidite. Dušan Mihajlović bio je krenuo 2001. u neke ozbiljne reforme – morao je tada – ali nisu bile do kraja sprovedene, mada su dosta daleko otišle. Sve posle toga bili su samo izgovori. Obični policajci užasavaju se "reformi": njima trebaju cipele i uniforme, plaćeni prekovremeni i noćni sati i bolja plata. Šta će značiti ove smene u vrhu MUP-a za obične građane i policajce? Ništa. Policajci će raditi onoliko pošteno i savesno kakvi su, a većinom su pošteni i savesni; ko je načelnik tamo neke uprave, tamo gore, njima je oduvek svejedno – kao i nama. A ko ulovi Dragoslava Kosmajca i izvede ga pred sud sa prihvatljivim dokazima – svaka mu čast.

Nazire se, međutim, izvesna šansa za neke važne reforme. Tužilačka istraga nužno bi trebalo da vodi premeštanju Službe za borbu protiv organizovanog kriminala iz MUP-a u Ministarstvo pravde, da dobijemo "naš FBI", kako kaže jedan ozbiljan izvor iz vrha vlasti, koji se tome nada. Druga mera – možda važnija – trebalo bi da bude osnivanje odvojene specijalizovane agencije koja bi se bavila presretanjem svih komunikacija i ostalim specijalnim merama. To neke države već imaju. Ukratko, bilo koja policijska ili služba bezbednosti morala bi da takvoj agenciji prosledi zahtev za presretanje komunikacija, izvod iz spiska poziva, tajno praćenje, prisluškivanje i snimanje u enterijeru ili na javnom mestu. Detalji se dadu precizirati, ali to bi bio princip. Tek kad se krene u tom pravcu, možemo da razgovaramo o reformi policije. Sve ovo je tek pozorište od kojega nas je pomalo stid.