Reči su sredstva političke komunikacije kojima se, nažalost, može i manipulisati tako da se nekoj ideji, pojavi ili ličnosti, odnosno nekom događaju, podatku ili zapisu dâ smisao koji odgovara interesu manipulatora, a ne istini. Evo nekih primera:

1. NATO, predvođen Sjedinjenim Američkim Državama, u proleće 1999. godine, napao je Srbiju, Crnu Goru u sastavu SRJ, tokom koje je: izvršeno 2300 vazdušnih udara na 995 objekata, iz 1150 aviona lansirano 420.000 projektila (ukupne mase 22.000 tona), ispaljeno 5800 granata sa osiromašenim uranijumom (ukupne mase 3000 tona), korišćeno više hiljada grafitnih bombi (to su one što gase struju)… U ovom brutalnom nasilju: ubijeno je 3500, ranjeno je 5000 civilnih i vojnih lica; srušeno je 25.000 stambenih objekata, 38 mostova, 170 spomenika kulture, 69 škola; onesposobljeno je 470 km puteva, 595 km pruga, 14 aerodroma, dve rafinerije nafte… Napad je trajao od 24. marta do 10. juna 1999. godine, a izvršen je bez odobrenja Organizacije Ujedinjenih nacija, što ga čini protivnim međunarodnom pravu.

Iako bi se zbog nelegalnosti mogao svrstati među terorističke akte, ovo sramno zavođenje planetarnog reda nazvano je misijom "Milosrdni anđeo", kojom se teroristi nečastivo rugaju nevinim žrtvama. Političari tu satansku rabotu eufemistički nazivaju "NATO kampanja", "NATO operacija", "NATO akcija". Retko – "NATO bombardovanje", a skoro nikad ili nikad pravim rečima "NATO agresija", odnosno "ratni zločin".

2. NATO agresija okončana je "Vojno-tehničkim sporazumom u Kumanovu", zaključenim 9. juna 1999. godine, koji je proizveo dejstva kapitulacije, jer su se vojska i policija SRJ povukle sa teritorije Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, prepuštajući je KFOR-u (međunarodnim snagama za bezbednost OUN), posle čega je civilna vlast Srbije u južnoj srpskoj pokrajini prestala da legalno funkcioniše, iako je formalno, po Rezoluciji Saveta bezbednosti OUN 1244, ostala u sastavu Republike Srbije.

Povlačenje vojske i policije sa opremom, koja je skoro u celini sačuvana, Milošević je proglasio pobedom (što je više od eufemizma), iako je nakon toga poharano 200 srpskih sela, uništeno 40 pravoslavnih crkava i manastira, izgnano više od 200.000, kidnapovano više od 200, a ubijeno više od 400 Srba i nealbanaca.

3. Srbija je 1998. godine usvojila "nepodnošljivo nepravedan" (Radsbruh) Zakon o javnom informisanju, čuven po cenzorskim zabranama i kaznama i po prerušavanju prekršajnih organa u sudove, kako bi o medijskim pravima i slobodama umesto organa sudske vlasti odlučivali organi iz nomenklature izvršne vlasti (kojoj su tada pripadali i organi za prekršaje).

Aleksandar Vučić je kao ondašnji ministar informisanja, u sprovođenju ovog zakona imao istaknutu ulogu, ali sada svoju odgovornost eufemistično svodi na "grehove mladosti, odnosno prošlosti", kao da od nje nisu stradali "Evropljanin", "Dnevni telegraf", "Danas", "Vreme" i mnogi drugi mediji.

4. U poslednjoj deceniji prošlog veka bile su "u modi" izborne krađe. Bolje od drugih upamćene su dve: na lokalnim izborima 1996. godine i na predsedničkim izborima 2000. godine. Prvu je razotkrila Gonzalesova misija OEBS-a, posle koje su lex specialisom pravi rezultati proglašeni za konačne. Drugu je rezotkrio savezni ustavni sud odlukom od 4.10.2000. godine.

Posle razotkrivanja, Milošević i njegovi politički pratioci su prekrajanje izborne volje građana nazvali – greškama u brojanju glasačkih listića. Zbog ovih krađa niko nije odgovarao.

5. Državni sekretar u Ministarstvu ekonomije (na čijem je čelu bio Mlađan Dinkić) uputio je 16. 3. 2009. godine državnom sekretaru Ministarstvu pravde (na čijem je čelu bila Snežana Malović) dopis u kojem se traži da sudovi zastanu sa postupcima rešavanja sporova i prinudnih izvršenja potraživa zaposlenih prema preduzećima koja su privatizovana ili se privatizuju. Primalac je dopis odmah prosledio v.d. predsedniku Vrhovnog suda Srbije Nati Mesarović, a ona ga je, bez oklevanja, dostavila predsednicima nadležnih sudova.

Pošto je Društvo sudija Srbije reagovalo tvrdnjom da je ovde reč o "protivpravnom uticaju i mešanju u rad sudova", bruka je pukla, ali je počelo i njeno "pranje". Za ministarku pravde ovaj čin je bio samo "neprimeren", pa ga stoga "nije smatrala pokušajem da se utiče na sudsku vlast". Kolegijum Vrhovnog suda je vršioca dužnosti predsednika pokušao da opravda objašnjenjem da je dopis prosleđen predsednicima sudova "da bi se alarmirala javnost", a sudije obavestile o "nedopustivom mešanju izvršne vlasti u sudsku nadležnost". I ovo je više od eufemizma.

6. Iako Ustav Srbije predviđa da se sistem opština, izborni sistem, sudstvo, javno tužilaštvo, bezbednost i policija na celoj teritoriji Republike uređuju srpskim zakonima, čelnici izvršne vlasti Ivica Dačić i Aleksandar Vučić su 19. 4. 2013. godine, prihvatajući Briselski sporazum, pristali da se sva ova pitanja urede zakonima samoproklamovane države Kosovo, kršeći ustavnu obavezu (utvrđenu preambulom) da "zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima".

Ovakvo narušavanje Ustava, Vučić eufemistično naziva "bolnim, hrabrim i jedino mogućim istorijskim dostignućem". Bol ne opravdava kršenje Ustava, koliki god bio. Hrabrost je vrlina, a postupanje protivno Ustavu – politička i pravna arogancija. Ono što je neustavno uopšte ne može biti moguće, pa se ne može proglasiti ni jedino mogućim istorijskim dostignućem.

7. Tačka 14. Briselskog sporazuma glasi: "Dogovoreno je da dve strane neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju napredak neke od strana na njenom evropskom putu." Kada Srbija dođe u predvorje Evropske unije, uslediće već najavljeni nalog za priznanje samoproklamovane republike Kosovo. Odbijanje će biti shvaćeno kao povreda Sporazuma, jer bez priznanja Kosovo ne može postati član OUN pa, kao nedovršena država, ne može biti ni članica Evropske unije.

Pritisnuti "briselskim bolom", protagonisti "nove kosmetske politike" eufemistički utešno obećavaju da Srbija nikada neće priznati Kosovo, kao da citirane odredbe nema i kao da njenim prihvatanjem već nismo zagazili u taj proces. A upravo to će biti tretirano kao blokiranje Kosova na evropskom putu, odnosno i kao samoblokiranje Srbije.

8. Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija iz 2014. godine se svojim nazivom lažno predstavlja. Kaže da je privremen, a neodređujući rok trajanja skriva tajnu privremenosti pa može nadživeti i mnoge korisnike penzija. Kaže da uređuje način isplate penzija, a zapravo uneređuje samu supstancu penzijskih primanja.

Pod pritiskom nezadovoljnih penzionera i njihovog sindikalnog udruženja, u 2016. godini došlo je do minimalnog ublažavanja umanjenja, a najavljuju se i dalja ublažavanja. Međutim, premijer Vučić i članovi njegove vlade ta ublažavanja nazivaju povećanjem penzija, umesto smanjenjem njihovog umanjenja. Taj eufemizam se, nažalost, odomaćio i u medijima.

9. Ugovor o zajedničkom ulaganju u Projekat "Beograd na vodi" zaključili su 26.4.2015. godine Republika Srbija, Strateški partner iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, Privredno društvo "Beograd na vodi" d.o.o. i "Galant" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, pod nepovoljnim uslovima za srpske partnere u pogledu: nesrazmerno manjeg udela u ekonomskim i vlasničkim pravima u odnosu na uloženi kapital i druga sredstva; ponižavajućeg usaglašavanja pravnog sistema Srbije sa odredbama ugovora i prethodno zaključenog Sporazuma o saradnji vlada Srbije i Emirata; suspenzije propisa Srbije o slobodnoj konkurenciji, zabrani monopolskog i dominantnog položaja na tržištu i o javnim nabavkama.

O ovom projektu, premijer, ministri i čelnici Beograda govore kao o poduhvatu veka koji će omogućiti napredak ne samo glavnog grada nego i čitave Srbije, ignorišući pravne i ekonomske mane zaključenog ugovora, odnosno sporazuma, kao i brojne arhitektonske nedostatke projekta. I ovde je eufemizam izašao iz svog jezičkog značenja.

10. Obaveza raščišćavanja zemljišta koju je za potrebe Projekta "Beograd na vodi" imala srpska strana, u bliskoj je vezi sa rušenjem objekata u Savamali, pred zoru 25. 4. 2016. godine, koje su obavila lica pod fantomkama. Pošto se policija nije odazvala pozivu da interveniše, uverljiva je tvrdnja Zaštitnika građana da je i njena pasivnost bila deo plana tog rušilačkog poduhvata.

Iako je premijer Vučić savamalske fantome nazvao "kompletnim idiotima" (zato što su rušenje izveli pod maskama i noću umesto danju i bez njih), a za "katastrofalni događaj" okrivio vrh beogradske vlasti, još se ne znaju imena rušitelja i njihovih nalogodavaca. Njegovo ćutanje je rečitije od verbalnog eufemizma, pogotovo zbog sve češćih pohvala na račun gradonačelnika. Pasivnost policije "peru" sve učestalije javne vežbe kojima njeni pripadnici pokazuju zavidnu spretnost u virtuelnim rizičnim situacijama, pa ostaje nejasno zašto im nije omogućeno da se suoče sa realnorizičnim savamalskim slučajevim.

11. Srpska napredna stranka je u beogradskoj galeriji "Progres" priredila izložbu pod nazivom "Necenzurisane laži", sa medijskim sadržajima kao eksponatima. Izložba je počela 18. jula 2016. godine u Beogradu, i još traje premeštanjem iz grada u grad. Na panou ispred ulaza pisalo je: "Nije naša namera da namećemo i sugerišemo, već da činjenice budu jedini kriterijum na osnovu kojeg će građani formirati sopstveni sud. Da li ima cenzure u Srbiji u ove dve godine ili su na delu necenzurisane laži – prosudite sami."

Iako je pano obećao da namera izložbe nije da nameće i sugeriše, ona je već i samim nazivom sugerisala, a time i nametala da su izloženi medijski sadržaji – necenzurisane laži. Većinu tih sadržaja činili su vrednosni sudovi, a pošto oni nastaju u misaonom procesu izražavanja ličnog stava, za njih se ne može reći da su istiniti ili neistiniti. Proglašavanje vrednosnog suda za laž predstavlja povredu slobode mišljenja i izražavanja, koja je zajemčena članom 46. stav 1. Ustava. Za činjenične iskaze (a njih je na izložbi bilo u manjem broju) može se reći da su istiniti ili neistiniti, odnosno lažni, ali o tome odlučuje sud. Proglašavajući izložene medijske sadržaje lažima, Srpska napredna stranka je ulepšala stvarnost, pa zato i ova izložba spada u politički eufemizam.

12. Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, usvojen februara 2016. godine, počeće da se primenjuje od 1. januara 2017. godine, a za policijske službenike, profesionalne pripadnike vojske i zaposlene na bezbednosnim i obaveštajnim poslovima od 1. januara 2018. godine. Ovaj zakon uređuje platu, uvećanu platu, naknadu plate, naknadu troškova i druga primanja zaposlenih, u širokoj lepezi koja daje povoljnu sliku o položaju zaposlenih u javnom sektoru.

Nevolja je što se prava iz takve slike relativizuju ovlašćenjem rukovodilaca organa, organizacija ili drugih organizacionih oblika u javnom sektoru da ova prava podvrgava budžetskim ograničenjima za tekuću i naredne dve godine. Ovo ovlašćenje koje ima snagu obaveze, čini da rukovodilac, kao kakav mag, punoću ovih prava sroza ili anulira i tako spreči da normativno postane stvarno. Na taj način normativno stanje i postaje eufemizam stvarnosti. Kada je, nedavno, predsednica Sindikata pravosuđa Srbije ustvrdila da budžetska ograničenja stopiraju zakonom utvrđena prava, premijer joj je rekao: "Srbija je postigla izuzetne rezultate na ekonomskom planu, ali da nema para za poštovanje zakona." (Sajt Sindikata pravosuđa Srbije.) Sada je opet u priči o vladavini prava.