Jedino što je sigurno u ovakvim okolnostima jeste želja političara da upravljaju pravosuđem.

Čak i ideje koje su u suštini dobre, pretvaraju se u instrument uticaja izvršne vlasti na sudsku. Takav je slučaj i sa Pravosudnom akademijom, ovakvom kakva je sada koncipirana. Jedan od najvećih nedostataka Pravosudne akademije jeste u tome što izvršna vlast na sve njene aktivnosti ima jak neposredan uticaj, institucionalan, jer trećinu članova (tri člana) Upravnog odbora imenuje Vlada, s tim da je jedan od njih državni sekretar u ministarstvu nadležnom za poslove pravosuđa, ali je taj uticaj, razume se, i faktički jak. Takav Upravni odbor imenuje Programski savet Akademije, koji pak imenuje, na četiri godine, pet članova komisije za prijemni ispit. Sastav komisije za prijemni ispit, odnosno imena članova komisije za prijemni ispit, i razlozi kojima se rukovodi Programski savet Pravosudne akademije da baš te članove imenuje, ostaju nepoznati i posle pažljivog traganja, a selekcija i faktički izbor sudija vrši se u fazi koja prethodi formalnom izboru, prilikom prijema polaznika Pravosudne akademije. Kombinacijom navedenih zakonskih rešenja (dužnošću VSS-a da prioritetno predloži svršene polaznike Pravosudne akademije za prvi izbor, a Narodne skupštine da ih izabere za sudiju i Pravosudnom akademijom koja funkcioniše na navedeni način) izbor sudija na prvi trogodišnji "izmešten" je: vremenski – 30 meseci pre samog predlaganja za izbor od strane VSS-a i pre formalnog izbora u Narodnoj skupštini; suštinski – jer se odvija vanstandardno, po nedefinisanim pravilima i u netransparentnom postupku; i institucionalno – jer o njemu ne odlučuju tela kojima je to poverio Ustav u nadležnost – VSS i Narodna skupština. O izboru faktički odlučuje anonimna komisija za prijem polaznika Pravosudne akademije, a nad Pravosudnom akademijom najveći uticaj ima Ministarstvo pravde. Zato ne čudi entuzijazam kojim ministar pravde hvali postojanje Pravosudne akademije. Umesto da bude sredstvo za obuku budućih sudija i garancija da će u pravosuđe ulaziti najbolji kadrovi, čime bi se poboljšali kapaciteti i vratilo poverenje građana u pravosuđe, konceptom Pravosudne akademije kakav sada postoji protivustavno je instaliran opasan i dalekosežan uticaj izvršne vlasti u temelje sudske vlasti, a svest budućih sudija od početka trasirana iskustvom da suštinsku vlast nad sudstvom ima izvršna vlast.

U novoj nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa naglašava se neophodnost jačanja nezavisnosti sudstva. Sasvim je nesporno da su nezavisnost i odgovornost dve strane ogledala, ali se one moraju usaglašeno jačati, tako da nezavisnost nikad ne bude ugrožena. U izjavama pravosudnih zvaničnika, međutim, ono što treba jačati jesu kapaciteti Ministarstva pravde i odgovornost sudija. Posledica te želje i namere da se "suvišnom nezavisnošću" "sudstvo ne odmetne u hajduke", kako se izražava jedan pomoćnik ministra pravde, jeste i uporno zadržavanje članova VSS-a i DVT-a iz reda sudija i tužilaca na tim pozicijama i, štaviše, donošenje najvažnijih strateških odluka za pravosuđe, preko njih.

Učešće u reformskim aktivnostima sadašnjih, od svake odgovornosti amnestiranih, sudija i tužilaca – izbornih članova VSS-a i DVT-a, pa i članova iz reda advokature, jasno ukazuje da vlast želi da preko njih upravlja pravosuđem, koristeći ih kao paravan. I kada govore o stvarno potrebnoj odgovornosti, političari, u stvari, misle na poslušnost sudija i tužilaca. Izvršna vlast ne samo da dobro sarađuje sa članovima VSS-a i DVT-a iz reda sudija i tužilaca, nego i sprečava pokretanje pitanja njihove odgovornosti i na taj način pokazuje da oni koji su joj poslušni mogu biti i sasvim neodgovorni.

Pored tzv. raspoređivanja sudija i nove sudske mreže, mera koja je podjednako urgentna, i najvažnija, jeste stvaranje zakonskih pretpostavki za utvrđivanje odgovornosti ili, u najmanju ruku, udaljenje iz VSS-a i DVT-a onih koji su do takvog stanja doveli, ili takvo stanje opravdavali dopuštajući, ako ništa drugo, da VSS donosi odluke u nepotpunom sastavu tih tela i nezakonitom većinom glasova (od tri ili četiri, umesto zakonom propisanom većinom od najmanje šest glasova). Pravna država ne može se graditi sa onim ko je uporno i ozbiljno kršio principe vladavine prava, kao što su to činili članovi prethodnih sastava VSS-a i DVT-a. U suprotnom, šalje se, i već je poslata, opasna poruka, da je poslušnost poželjna, strah nije na odmet, a da je smetnja integritet sudija i tužilaca.

Živimo u državi u kojoj se stalno iznova sprovode "reforme", zakoni menjaju često i neusaglašeno, i proizvoljno se primenjuju. I pravosuđe se "reformiše" u kontinuitetu i stalno iz početka, što ga destabilizuje, zamara, plaši i umanjuje garancije sudske nezavisnosti. Suočavajući se sa stalnim egzistencijalnim i profesionalnim pretnjama, sudije i tužioci nisu motivisani da pokušaju da sagledaju složenost i razumeju suštinu društvenih dešavanja, da tumače svrhu novodonetih zakona i obave svoj posao u skladu sa zakonom i pravilno.

Sve ove navedene tendencije prvo moraju da budu prepoznate, da budu shvaćene i zaustavljene. Tek tada je učinjen prvi korak ka uspostavljanju pravne sigurnosti. Reforma pravosuđa jeste neophodna, ali mora da bude primerena našoj tradiciji, našem pravnom poretku i mogućnostima, primenjiva, etapna i usaglašena sa evropskim standardima, koje treba da primenimo bez obzira na to da li ćemo ući u EU i na kojima imamo pravo da insistiramo, uprkos često drugačijem ponašanju EU.

U svakom slučaju, preduslovi za dostizanje pravne sigurnosti jesu jačanje garancija nezavisnosti sudske vlasti, stabilizacija pravosudnog sistema, konsenzus da kvalitetno pravosuđe podrazumeva efikasnost u donošenju kvalitetnih odluka u razumnom roku, pravičnim sagledavanjem svih aspekata slučaja, kao i poverenje građana. Na sudijama i tužiocima je, i u ovakvim uslovima, ogromna odgovornost da postupaju proaktivno i kreativno u pronalaženju odgovarajućih načina analize i unapređenja kvaliteta odluka koje donose, zbog sebe, zbog sudija o čijim odlukama rešavaju i zbog građana, koji treba da steknu uverenje da je njihov slučaj razmotren sa dužnom pažnjom, zakonito i pravično.