Ne pamti se da je neki ministar više puta od Dušana Mihajlovića nudio ostavku, obećavao da će je dati ako policija ne reši neka ubistva ili otmice u navedenom roku ili da će Vlada Srbije morati da potraži novog ministra u slučaju da se ne prihvati neka njegova odluka. Iako privremeno postavljen za šefa srpske policije posle burnih rasprava u Vladi i međustranačkih borbi unutar DOS-a oko toga čiji će čovek biti na čelu MUP-a, ministar Dušan Mihajlović uprkos svakodnevnim kritikama, nekad i neosnovanim, opstaje bez ikakvih nagoveštaja da će biti zamenjen. To je razumljivo ako se zna da u Srbiji zapravo nema nikog ko bi ispunjavao sve profesionalne uslove za uspešnog ministra i, što je najvažnije, spremnog da se uhvati u koštac s kriminalom u "polumafijaškoj državi", kako za Srbiju reče savezni ministar inostranih poslova Goran Svilanović. Problem je međutim, u činjenici da mafija, odnosno organizovani kriminal opstaje isključivo ako je u sprezi s vlastima.

Po stupanju na dužnost brzopleti Mihajlović, očigledno pun optimizma i vere u svoj uspeh, obećao je rasvetljavanje nerešenih ubistava Slavka Ćuruvije, Radovana Stojičića Badže, Pavla Bulatovića, četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali, Žike Petrovića… Sem Ibarske magistrale svi ostali slučajevi su i dalje nerešeni.

Postojeći policijski inspektori kao da nisu dorasli svom poslu, bar kada je reč o kriminalcima krupnijeg kalibra. "Neupućeni misle da treba kompletnu policiju rasformirati, pa uspostaviti neku drugu od drugih ljudi. Ti ljudi ne postoje", vajka se Mihajlović koji izgleda ne zna da su, na primer, Česi u istoj prilici otpustili sve državne službenike, naravno i policiju, i oformili novu od "nepostojećih ljudi" koja uspešno funkcioniše. Mihajlovićev problem je zapravo u tome što tvrdi da su u bivšem režimu bili korumpirani i kriminalizovani samo vrh policije i manja grupa pojedinaca na nižim nivoima, a što je više nego zabluda jer je izvesno da je toga bilo na svim nivoima, pogotovo u onom srednjem delu za koji ministar tvrdi da je netaknut te je iz njega crpeo aktuelne policijske kadrove, što nikako ne znači da u kompletnom policijskom aparatu nije bilo onih kojima bi valjalo pokloniti poverenje.

DLAKA NA EKSPERTIZI: Početkom proleća ove godine Mihajloviću se ukazala prilika za rehabilitaciju: Francuska policija deportovala je u Jugoslaviju naše državljane Dušana Spasojevića, Miloša Simovića, Aleksandra Simovića, Mila Lukovića iz Zemuna i Vladimira Milosavljevića iz Beograda zbog posedovanja falsifikovanih pasoša. Zanimljivo je da je ministar Mihajlović nedugo pre toga obnarodovao da će dati ostavku ukoliko do 15. maja policija ne otkrije otmičare Miroslava Miškovića, predsednika Delta holdinga, čija je porodica kidnaperima platila otkup od 5 miliona maraka. "Otmičari su u rukama policije, ali ostavimo malo iznenađenja i za dan policije 13. jun", trijumfalno je saopštio Mihajlović 26. maja. "Ako oni budu pušteni iz pritvora, odgovorno kažem, to je znak da je demokratija izgubila u Srbiji. Rešenje otmice predstavlja test, ključ za odgovor na pitanje da li će u Srbiji pobediti demokratija ili organizovani kriminal. Zato sam ponudio ostavku ukoliko taj slučaj ne bude rasvetljen", obećao je Mihajlović.

Međutim, prolazili su meseci, istraga se sve više razvlačila a pritvor deportovanih iz Francuske produžavan. Ministar je bio nervozan, s nestrpljenjem je očekivao nalaze austrijskih stručnjaka – kriminologa kojima je MUP Srbije poslao na ekspertizu nađenu dlaku u automobilu navodnih otmičara i njihove glasove snimljene prislušnim uređajima. Kažu da je Mihajlović bio očajan kada su dobili nalaze iz Beča. Više nije pominjao dlaku kao krunski dokaz. A onda je usledio završni udarac: "Dušanu Spasojeviću, jednom od osumnjičenih za otmicu Miroslava Miškovića, ukinut je pritvor jer je utvrđeno da nema osnova za sumnju da je počinio ovo krivično delo, kao i zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja", saopštio je Spasojevićev advokat 19. septembra.

Zanimljivo je da su Spasojević i Milo Luković bili osumnjičeni da su umešani u atentat na Vuka Draškovića 15. juna prošle godine u Budvi i da je Podgorički sud tražio od policije u Beogradu njihovo izručenje. Prema rečima tadašnjeg čelnika beogradskog SUP-a, Spasojević je sam s advokatom došao u policiju koja ga nije izručila Crnogorcima "zbog njegovog slabog zdravstvenog stanja" i obećanja da će sam otići u Podgoricu kad mu bude bolje. Naravno, nije mu padalo na pamet da održi obećanje. U beogradskoj policiji su ga tapšali po ramenu, a izvori iz beogradskog podzemlja tvrde da je Spasojević "čovek od poverenja policije, kako bivše, tako i sadašnje".

Indikativne su i reči Dušana Spasojevića izrečene nakon puštanja iz pritvora: "Nameravam da uskoro saopštim šta smo ja i moja ‘banda’ tog dana kada je Mišković kidnapovan radili za neke današnje ministre, šta je sve od mene traženo da uradim i ko me je sve posećivao u istoj onoj kući koju su sada prikazivali na televiziji kao dokaz da sam kriminalac". Ako je uopšte istina to što priča, malo je verovatno da će obelodaniti to što obećava. Uzgred kaže i "da je sve počelo hapšenjem momka pod nazivom Šumski koga je policija zverski pretukla… To je stari šablon koji u policijskom vrhu koriste isti ljudi koji su i u prethodnom režimu bili u vrhu policije…"

Vrhovni sud Srbije krajem oktobra produžio je za još dva meseca pritvor ostaloj četvorici okrivljenih za Miškovićevo kidnapovanje i za još tri otmice. Očekuje se da će optužnice biti napisane krajem godine. Ne zna se da li će ministar Mihajlović održati obećanje ukoliko ne bude optužnica.

Ministar Mihajlović se nedavno pohvalio kako je u MUP-u "napravljena jasna slika organizovanog kriminala i identifikovane sve važnije kriminalne grupe širom Srbije".

Koliko je ta slika potkrepljena konkretnim dokazima?

Ubistvo bivšeg debeovca Momira Gavrilovića 30. avgusta ove godine ministar Mihajlović je preležao na nogama poduprt sa svih strana svojim saborcima iz vrha vlasti Srbije. Niko ga direktno nije optuživao zbog neotkrivanja zločinaca, budući da je policija "obavila svoj posao", odnosno podnela krivičnu prijavu protiv nepoznatih počinilaca ubistva. Kako se u to vreme pričalo u policiji, ministar je bio voljan da podnese ostavku ukoliko u rekordnom roku zločin ne bude rasvetljen. Međutim, to ubistvo izazvalo je potrese na političkoj sceni Srbije tako da je Mihajlović ostao skrajnut sa arene prepucavanja na relaciji Vlada Srbije – predsednik Vojislav Koštunica. Gotovo da niko u to vreme nije pitao ko je i zašto ubio Gavrilovića, svi su se pitali ko je iz kabineta predsednika SRJ obavestio novine da je Gavrilović razgovarao sa Koštunicom i predočio mu dokaze o sprezi vlasti i mafije, što je, bar kada je reč o dokazima, bila neistina. Tada su svi zvani i nezvani našli za shodno da se oglase sa zahtevima da se "stvar istera do kraja" i otkriju ubice. Čak je i Mihajlovićeva Nova demokratija zaključila da je "krajnji čas da se shvati opasnost činjenicom da smo kao društvo jednom nogom zakoračili u provaliju zvanu vladavina mafije i korupcije". To je bilo u avgustu. Teško da se toliko dugo može stajati na jednoj nozi. "Intenzivno radimo na rasvetljavanju ubistva Momira Gavrilovića", bilo je sve što je do danas rekao Radovan Knežević, načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. Zanimljivo je, inače, da je Haški tribunal bio i te kako zainteresovan za Gavrilovića, da postoji njegov dosije u Hagu sa naznakom "pukovnik Perić", kako se Gavrilović kao pripadnik DB-a predstavljao tokom ratnih operacija, posebno u Bijeljini u kojoj je pobijeno mnoštvo muslimanskih civila.

Pobuna pripadnika problematične Jedinice za specijalne operacije (JSO) najsnažnije je uzdrmala fotelju ministra Mihajlovića. Ta jedinica pod punom ratnom opremom napustila je svoju bazu u Kuli i stigla u Beograd zahtevajući ostavku Dušana Mihajlovića koji ih je, tvrdili su oni, nasankao da na Obrenovačkoj pijaci pomognu pri "nezakonitom" hapšenju braće Predraga i Nenada Banovića koji su posle toga otpremljeni u Hag da bi se upoznali sa svojim optužnicama. Ovo je čak i za Mihajlovića bila ozbiljna situacija. Nije šala raspravljati se i ubeđivati sa specijalcima. Šta će, kud će, odmah je ponudio ostavku, ali mu je laknulo kad ju je premijer Đinđić, 14. novembra energično odbio uz stav da "nijedna interesna grupa neće smenjivati ni postavljati ministre u Vladi koju ja vodim". Sve se završilo na ostavkama načelnika DB-a Srbije Gorana Petrovića i njegovog pomoćnika Zorana Mijatovića; ljuti JS-ovci stavljeni su pod kontrolu Vlade, a ministar Mihajlović je ostao, kako sam kaže u usijanoj fotelji. Doduše, to nikako ne znači da je u njoj bezbedan: "Nema sumnje da je ministar unutrašnjih poslova najodgovorniji u Ministarstvu, a ponuđene ostavke čelnika DB-a liče na pronalaženja žrtvenih jaraca" (Dragan Maršićanin, predsednik Skupštine Srbije). Ipak, Mihajlović je mogao da odahne, ali samo nekoliko dana.

Prava bomba je pukla 22. prošlog meseca kada je nedeljnik Reporter objavio tekst pod naslovom "Na listi Haga 362 policajca iz SRJ?" Mada se tvrdi da je reč o imenima ljudi "protiv kojih Haški sud sakuplja dokaze da su eventualno počinili zločine na Kosovu Mihajloviću nije smetalo da negira postojanje spiska srpskih policajaca optuženih za ratne zločine koje niko nije video. "Kategorički tvrdim da na javnim optužnicama Tribunala nema nijednog pripadnika MUP-a, a ako dokažete da nisam u pravu znate šta sledi…", rekao je ministar Mihajlović 27. novembra na konferenciji za štampu uz već uobičajeno plašenje nacije: "Podneću ostavku ukoliko Vlada odluči da pripadnike MUP-a izruči Tribunalu" obećao je šef srpske policije, što novinare nije nimalo iznenadilo. Vlada, bar za sada, nije ništa na tu temu odlučivala, tako da se ne zna kada će sledeći put ministar Mihajlović opet ponuditi ostavku.