Potraga za Ratkom Mladićem
Portret u čarapama sa porodicom i međedima
Da li će storije o ponašanju Mladićeve žene doprineti hapšenju njenog supruga? Kako će opis bezobzirnosti njegovog sina pomoći u lociranju traženog generala? Da li je nadležnima sumnjiv svako ko po kući šeta u vunenim čarapama i ko jede med? Ili je reč o nečemu sasvim drugom?
Prava je šteta što se otkriće da se Ratko Mladić po svojim skrovištima kreće u vunenim čarapama pojavilo pred novogodišnje praznike. Praznična histerija i problematično usvajanje budžeta učinili su da takva bizarna informacija ne privuče onoliko pažnje koliko bi inače privukla u nekim mirnijim vremenima. Zahvaljujući tome, javnost je ostala lišena detaljnog seciranja dokumenta koji je označen kao "rezultat rada operativaca" ili kao "psihološki profil Ratka Mladića", a koji je prepun sočnih i silno zabavnih detalja.
No, na stranu zabava. Da je ovaj dokument predstavljen u nekom drugom trenutku, nesumnjivo je da bi se pre ili kasnije postavilo pitanje ko ga je zapravo potpisao. Ovako, posle skoro mesec dana, priča o Mladićevim čarapama ostala je zabeležena samo kao još jedna otužna epizoda u potrazi za bivšim komandantom Vojske Republike Srpske. Nije poznato ni ko je autor dokumenta, ni ko je naručilac, ni za koju je publiku i s kojim ciljem sastavljen. Imajući u vidu njegov kompletan sadržaj, može se ipak zaključiti da nije reč ni o psihološkom profilu ni o klasičnom izveštaju operativaca, već o "nečem između". Da misterija bude veća, reč je takođe o nečemu čega se svi (potencijalno nadležni) upadljivo odriču.
PROFIL SPREDA: Dokument ispisan na četiri stranice dospeo je u medije ličnom primopredajom, "na ruke" što bi se reklo. Iako su ga medijima predale ruke visokog državnog funkcionera, na dokumentu ne postoji ni zaglavlje, ni pečat, ni potpis, niti bilo kakva indicija o njegovom poreklu. Na prvoj adresi mogućeg autora, u Bezbednosno informativnoj agenciji, dobijamo izričito uveravanje da odatle nije potekao. Iako po prirodi stvari u svojim redovima ima operativce, BIA, naime, nema ljude koji su (pre svega iz TV serija) poznati kao "profajleri": pravljenje psiholoških profila osumnjičenih ili optuženih lica nije ovdašnja praksa. Prema rečima predstavnika BIA, psihološka analiza praktikuje se samo prilikom regrutovanja novih kadrova. Obilazak drugih adresa daje slične rezultate. Više nadležnih za ratne zločine ili saradnju s Hagom ponavlja da o autorima profila ne zna ništa i da je verovatno reč o "službama". Na primedbu da izgleda nije u pitanju BIA, odgovaraju da "nije samo BIA služba". Pošto je u ovoj priči upadljivo prisustvo "izvora koji ne žele da budu imenovani", nije ni čudo što informaciju o poreklu dokumenta dobijamo upravo od jednog takvog: dakle, pouzdan i u državi visoko kotiran izvor koji nije želeo da bude imenovan, kaže da su dokument napravili operativci BIA. "A ko bi ga drugi napravio?", pita. Ako je tu verziju lako prihvatiti kao tačnu (jer, zaista, ko bi ga drugi napravio), još je lakše prihvatiti i informaciju da u BIA nema tzv. profajlera.
Naime, iako je u javnosti bio označen kao "psihološki profil" Ratka Mladića, dokument o kojem je reč nema veze s onim što se obično podrazumeva pod psihološkim profilom. "U tom amaterski napisanom ‘psihološkom profilu’ generala Mladića nailazimo na neke nadrealne i irelevantne detalje, obojene emocijama, nezavisno od toga da li su eventualno tačni", kaže za "Vreme" Leposava Kron, doktor psiholoških nauka, direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja i autorka više knjiga iz oblasti psihologije kriminala. "Komični detalji, kao štrapaciranje u vunenim čarapama i neupotrebljavanje vodokotlića, takođe nisu nešto bitno za psihološko dijagnostikovanje ličnosti. Sve i da je tako, ne zaboravimo da je u pitanju begunac od pravde koji mora da razradi neke tehnike skrivanja ukoliko želi da ostane neotkriven. Slobodne psihološke procene tipa da je Mladić egoista ili paranoik takođe su diskutabilne ili banalne. Šta se zaista događa u mozgu Ratka Mladića, ne može se tako trivijalno objasniti." Po rečima dr Kron, čak i paranoik može da ima realne neprijatelje, "a za generala su svi koji žele da ga pronađu ili uhapse prirodni neprijatelji, jer su u sukobu s njegovim interesima i to je njegova psihološka realnost". Ona još kaže i da se po tome Mladić ne razlikuje od većine ljudi na svetu kojima je njihov sopstveni interes najvažniji.
OPERATIVCI I OBJEKTI: Iako upućeni najavljuju da bi uskoro trebalo da bude objavljen profil još jednog optuženog za ratne zločine, vrlo je verovatno da će i u tom slučaju biti napravljeno "nešto između". Čak i ukoliko ne poverujemo u priču da u BIA ne postoje eksperti koji se bave isključivo profilisanjem, ta zanimacija nije nešto što postoji u tradiciji domaćih obaveštajnih službi. "U pitanju je samo pomodarstvo koje nam je došlo sa Zapada. Nikada to nismo imali. Uvek je bilo bolje imati živog čoveka koji je u kontaktu sa objektom, nego nagađati samo na osnovu tragova. Imali smo psihologa, ali ta osoba je posmatrala naše ljude, na primer operativce koji su patili od manije gonjenja ili nečeg sličnog. Takođe, psiholog je predavao i u bezbednosnim školama, gde su oficiri učili osnovne stvari o ponašanju osumnjičenih ili vođenju intervjua", kaže za "Vreme" oficir nekadašnje Kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije.
Svetska iskustva nešto su drugačija, ali ni tu se profilisanje ne smatra visoko pouzdanom metodom. Postoje, naravno, ljudi koji se bave psihološkom analizom različitih počinilaca krivičnih dela, postoje čak i čitave naučne grane koje su tome posvećene, ali je istovremeno prilično velik broj onih koji s valjanim argumentima tvrde da od profilisanja nema nikakve koristi i da je, čak i kad se ono pokaže tačnim, više reč o slučajnosti. Prema zvanično dostupnim podacima, FBI nema zaposlenog "profajlera", već specijalne agente koji u Nacionalnom centru za analizu nasilnih zločina u Kvantiku prave profile nepoznatih počinilaca krivičnih dela. Međutim, ovi "profajleri" prethodno moraju da imaju i regularno FBI iskustvo: pored visoke akademske titule u oblasti psihologije ili forenzike, od njih se traži da bar 10 godina rade i kao "obični" agenti.
Pri svemu tome, profilisanje je najuspešnije kada je u pitanju recidivista, tj. počinilac koji ponavlja isti zločin, primenjujući iste metode. U tom smislu, od velike su pomoći su istraživanje njegovog ponašanja, motiva i okruženja. "Silovatelji ili serijske ubice koje ponavljaju identičan način izvršenja i aranžiraju sličnu kriminalnu scenu, potencijalno su sumnjivi kada se neko slično ubistvo ili silovanje dogodi. Kada se životni stil potencijalnog osumnjičenog objavi, poznanici, komšije, kolege ili oni koji ga svakodnevno sreću, mogu ga na osnovu objavljenih detalja prepoznati. Ja sam u svom istraživanju silovatelja imala priliku da razgovaram sa pedofilom koji je u blizini Centralnog zatvora namamljivao male devojčice u svoj stan nudeći im bombone i žvake. Budući da je taj obrazac ponavljao, nije ga bilo komplikovano uhvatiti. Sličan je i silovatelj ‘u belom mantilu’ koji je silovao studentkinje u krugu bolnice u Beogradu, predstavljajući se kao ginekolog", objašnjava dr Leposava Kron.
STILSKE VEŽBE: Kako god imenovali dokument o Ratku Mladiću, kome god ga pripisali, nesporno je da se radi o tekstu koji je napisao neko ko ne može da se podiči preteranom pismenošću, analitičnošću, možda čak ni obrazovanjem. To je, zapravo, i glavna primedba koju mu upućuje više sagovornika "Vremena". Pre svega, upadljivo je emocionalno uživljavanje kojeg ne bi trebalo da bude, bilo da je u pitanju "psihološki profil", bilo da je reč o rezultatima operativnog rada (vidi okvir "Ratko Mladić i porodica"). Pored obilja pesničkih figura, suludih metafora i ciničnih primedbi, autori prikazuju i neznanje o stvarima o kojima pišu.
Primera radi, u delu koji se odnosi na verska ubeđenja porodice Mladić, nepotpisani autor dokumenta navodi: "Reč je pak o potpunim ateistima, odnosno o poštovaocima i sledbenicima isključivo materijalnih vrednosti." Nije to nešto što bi bilo bitno za eventualno hapšenje haškog begunca, ali prosečan čitalac mogao bi lako da pomisli kako "službe" smatraju da je svaki ateista istovremeno osoba koja poštuje "isključivo materijalne vrednosti".
Valjda ponet emocijama, autor gubi iz vida i realnost u kojoj živi: bogatstvo sina Ratka Mladića ilustruje se, recimo, činjenicom da svake godine odlazi na letovanja i zimovanja; "potpuni komfor" koji uživa general Mladić prikazan je kroz informaciju da mu se donose "sveže namirnice, štampa, lekovi, med i sl.". Šta god mislili o Mladiću i njegovoj familiji, teško je zaista zameriti im što idu na letovanje, odnosno što traže da jedu, piju lekove ili čitaju novine. To, naime, radi dobar deo onih koji žive na ovoj planeti. Slična je stvar i s pričom o Mladićevoj ženi koja "pokazuje otvoreno neprijateljstvo" prema svojoj snaji. U državi koja se po pitanju porodičnih odnosa nije mnogo odmakla od srednjeg veka, verovatno je mali broj svekrva koje ne pokazuju neprijateljstvo prema snajama i snajki koje ne gaje animozitet prema majkama svojih muževa.
Kad se sve to sabere i oduzme, postavlja se osnovno pitanje o funkciji ovog dokumenta. Da li će storije o ponašanju Mladićeve žene doprineti hapšenju njenog supruga? Kako će opis bezobzirnosti njegovog sina pomoći u lociranju traženog generala? Da li je nadležnima sumnjiv svako ko po kući šeta u vunenim čarapama i ko jede med? Oficir nekadašnje Kontraobaveštajne službe u razgovoru za "Vreme" ističe da dokument o kojem je reč ne može direktno doprineti Mladićevom hapšenju, ali da ima sekundarne efekte: "On je tu oslikan kao strašljivac, kao kukavica, a čoveka poput Mladića to može da iritira. Pored toga, kad pročita sve što tu može da pročita, moguće je da će dodatno razviti sumnju u ljude oko sebe." Upućeni izvori "Vremena" takođe navode da je ideja bila "čista provokacija", ali i pokušaj nadležnih da javnosti pokažu kako nije reč o junaku, već o čoveku s nizom karakternih slabosti – dakle, čoveku za koga i ne bi bila velika šteta da bude uhvaćen.
Bez obzira na činjenicu da su dokument o Mladićevom životu i karakteru izgleda sklepali na brzinu, nadležnima se to možda i može oprostiti u datim okolnostima. Taj dokument je, po svemu sudeći, samo jedna u nizu akcija kojima međunarodnim institucijama i domaćoj javnosti pokazuju da nešto ipak rade: u kontekstu postera s poternicom širom Srbije i konstantnim akcijama pretrage ovog ili onog objekta, ovaj dokument verovatno je trebalo da bude znak kako se različite aktivnosti sprovode i u obaveštajnim krugovima. Mala je verovatnoća da će Mladić, iznerviran lošom kritikom, odlučiti da batali igru i mirno se preda. Takođe je mala verovatnoća da će ga komšiluk prepoznati na osnovu toga što ne koristi vodokotlić. Međutim, u priči toliko otegnutoj kao što je priča o potrazi za Ratkom Mladićem, svaki iskorak iz uobičajenog vredan je pohvale.
U međuvremenu, šta ćemo s nepismenošću, stilskim figurama i emocionalnim ispadima? Ništa. To je već stvar "umjetničkog dojma", discipline u kojoj domaće službe i državni funkcioneri nikada nisu dobijali visoke ocene.
Skica psihološkog profila
Nekadašnji saborac Ratka Mladića (koji je, kao i većina sagovornika “Vremena”, želeo da ostane neimenovan) kaže da bi njegov psihološki profil trebalo da podrazumeva i analizu porekla i vojnog obrazovanja odbeglog generala. “Mladićeva generacija je pre vojne škole imala samo tri godine srednje škole, oni su na akademiju došli u kratkim pantalonama, kao deca. Imali su preskok u sazrevanju i to je bilo očigledno u njihovim manirima i krutosti u obavljanju službe.” Prema njegovim rečima, Mladić nije teoretičar, već čovek od akcije, terenac, koji “u svemu mora da bude prvi”. “Uvek je bio neformalan u odnosima sa vojskom, zbog čega je uživao autoritet u bazi. On je istovremeno jako oprezan i zbog toga ne isključujem mogućnost da sam osmišljava mere zaštite. Nema neograničeno poverenje u ljude oko sebe i širi strah među njima.” Sagovornik “Vremena” još napominje da je sve što piše u dokumentu odranije poznato i da je u pitanju samo želja nadležnih da Mladića isprovociraju i pritom privuku medijsku pažnju.
Direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja dr Leposava Kron napominje da ne bi bilo profesionalno da govori o promenama u ličnosti, a da pritom nije razgovarala ni sa jednim beguncem, niti bila u prilici da lično prati te promene. Ona, međutim, kaže i da se sa određenim stepenom izvesnosti može pretpostaviti da do tih promena ipak dolazi. “Dugotrajno bežanje je neprirodna situacija i za najsnažnije karaktere, i ona mora da proizvede psihološke posledice. Prvo, begunci od pravde su izolovani od svog prirodnog okruženja, porodice, prijatelja, sopstvenog doma, načina života, a ponekad i svog pogleda na svet. Nešto što je u njihovom prethodnom životu bilo ne samo socijalno poželjno već i nagrađivano u vremenu ratova, u jednom drugom vremenu tretira se kao kršenje tabua, zakona, međunarodnog prava. Oni se psihološki nužno pomeraju iz pozicije ‘pobednika’ u poziciju ‘žrtve’ i ‘progonjenih’. Za njih je možda najbitnije što se iz pozicije onih koji odlučuju i postavljaju pravila ponašanja u svojoj mikrosredini, koja ponekad i nije tako mala, premeštaju u psihološki položaj onih koji moraju da se povinuju pravilima i domaće i međunarodne zajednice. To je nešto što mora da promeni njihovu autopercepciju i njihovu socijalnu, psihološku i fizičku realnost.” Dr Kron kaže da general Mladić, sa strane posmatrano, deluje kao autoritarna struktura naviknuta da izdaje naređenja, koja odbija da se povinuje novoj socijalnoj realnosti. “Problem odnosa socijalne i psihološke realnosti je izrazito složen. Kao što čoveka obolelog od šizofrenije ne možete ubediti da se reka Rajna ne uliva u Jadransko mora tako što ćete mu pokazati mapu, tako se, pretpostavljam, ni Ratko Mladić ne bi mogao uživeti u ulogu optuženog za ratne zločine. To je u kontradikciji sa njegovom psihološkom realnošću. U tim okolnostima, on očito svesno bira rizični život begunca i odlučuje da ga socijalna realnost ne dotiče”, ocenjuje dr Kron.
Ratko Mladić i porodica (izvodi)
PRVA REČENICA: Ratko Mladić važi za velikog egoistu.
DETE: Poziv najvišeg vojnog rukovodstva SRJ da, nakon raspisivanja poternice, napusti vojne objekte u R. Srbiji, u kojima se “junački” skrivao do maja 2002. godine, doživeo je poput deteta koje ne dobije traženu igračku.
KOMFOR: Tokom skrivanja u iznajmljenim stanovima na teritoriji Novog Beograda, u periodu 2000-2003. godina, čime je dao primer za kasnije vođama tzv. “surčinskog klana”, R. Mladić je uživao potpuni komfor, obzirom da je insistirao da mu se donose sveže namirnice, štampa, lekovi, med i sl. Takođe je tražio da ga članovi porodice redovno posećuju, ,da mu se stan posprema i da mu se kuva, a posebno je držao do zahteva da se ne ometa u svojim ranije stečenim navikama (redovno spavanje, gledanje TV-a, igranje šaha), kojima je uvek i u svakoj prilici moralo da se izlazi u susret.
MEĐEDI: O ličnosti R. Mladića slikovito govori i način ophođenja prema članovima svog obezbeđenja, koje je često i u svakoj prilici, čak i u prisustvu drugih lica, bezočno ponižavao, i to ne samo zato jer ih je terao da udovolje svakom njegovom zahtevu, već i zbog toga što je svakog od njih konstantno pogrdno oslovljavao terminom “međedu” .
STOKA: Stalno ih je prisiljavao da kao stoka pre njega probaju hranu i piće, plašeći se trovanja. Maltretirao ih je zahtevima da objasne kada su, gde i od koga kupili prehrambene proizvode. Silio ih je da prisluškuju i kontrolišu jedni druge. Pri tome, novac koji je bio prikupljan i namenjen za plaćanje tih istih mladih ljudi, koji su inače živeli u krajnjoj bedi, od strane pojedinih lica u koje je R. Mladić imao puno poverenje i kojima je dao odrešene ruke, trošen je za ispunjavanje njihovih ličnih hirova, za plaćanje prostitutki, za opijanje po restoranima, kao i za kupovinu vozila i nekretnina, koje su zatim prisvajali i otuđivali.
DIJAGNOZA 1: Plašljivost i nepoverenje R. Mladića su se neretko pretvarali u paranoju, zbog čega je realna mogućnost da je isti trenutno psihički potpuno neuračunljiv i da predstavlja ogromnu opasnost po okolinu. Znajući za njegovu paranoju i odranije ispoljene suicidalne ideje, R. Mladić je sada sigurno “tempirana bomba”, te zbog toga sa sobom vrlo lako u smrt može da povede i potpuno nedužna lica, u okolini u kojoj se zatekne.
ČARAPE: Po stanovima je hodao u vunenim čarapama, nije dozvoljavao upotrebu vodokotlića, glasan zvuk sa TV-a i glasan razgovor, kako na taj način ne bi izazivao buku i privlačio pažnju. Preko dana je držao navučene zavese na prozorima stana, a noću je spuštao roletne. Nikada nije prilazio prozorima i vratima stana. Neprekidno je očajavao za svoje zdravlje, te je zbog straha da će biti primoran da traži lekarsku pomoć, do ludila vodio računa o svojoj higijeni.
DIJAGNOZA 2: Određena saznanja govore da R. Mladić beskrupulozna i proračunata osoba koja je svesno i planski manipulisala ljudima. Naime, od pojedinih osoba koje su ga posećivale u stanovima u kojima se krio, R. Mladić je zahtevao da dovedu svoju decu, obrazlažući to “željom da ih upozna”
GORDOST I PREDRASUDE: Ne treba ni govoriti da svesno uvlačenje dece u sopstveno skrivanje nimalo ne služi na čast “prekaljenom oficiru”, “ratnom junaku” i “spasiocu srpskog naroda”, kako je R. Mladić sebe stalno i gordo predstavljao.
SIN 1: Licemerstvo i dupli standardi R. Mladića, između ostalog, ogledaju se u komentaru koji je dao tokom ratnih sukoba na prostorima BiH, kada je rekao “vidi koliko kupača ima na Adi Ciganliji, a na ratištu nema nikoga”. R. Mladić je dakle svesno kritikovao mlade ljude u Beogradu koji nisu hteli da ratuju, iz čega bi se mogao izvući naivan zaključak da je R. Mladić ista merila primenjivao i na svog, u to vreme punoletnog i psihofizički zdravog sina Darka Mladića. Istina je nažalost potpuno drugačija i razočaravajuća. Naime, R. Mladić sinu nije dozvoljavao, a ni sin to istini za volju nije želeo, da uzme učešća kao borac na prvim borbenim linijama.
SIN 2: D. Mladić je u to vreme navodno studirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, koji nikada nije završio, a u međuvremenu se predstavljao, što i danas čini kao vrhunski stručnjak za telekomunikacije i informatiku, za šta poseduje kvalifikacije kao i svaki prosečan zidarski pomoćnik. R. Mladić je u nameri da obmane javnost, svog sina u par navrata dovodio u BiH, gde ga je na lokacijama koje nisu bile ugrožene ratnim dejstvima, predstavljao kao ličnog asistenta i prevodioca, iako ovaj ne govori strane jezike. R. Mladić je čak dopuštao da se njegov nekadašnji šef obezbeđenja, koji je po konstituciji “kao od brega odvaljen”, stalno izvlači sa fronta i da nikada ne omiriše barutni dim, pravdajući se zauzetošću za bezbednost svog gazde. Dotični je tako postao predmet podsmevanja svih boraca Vojske R. Srpske.
SIN 3: Dok su na jednoj strani mnogi ostajali bez porodice i imovine, R. Mladić je svog sina i suprugu materijalno zbrinuo, tako što im je obezbedio luksuznu kuću na Banovom brdu i stan na Vidikovcu…Svojim “poštenim” poslovanjem, D. Mladić je uspeo da u međuvremenu kupi još jedan stan u Beogradu, da svake godine odlazi na letovanja i zimovanja, da članovima porodice obezbedi isključivo skupe privatne medicinske usluge, da menja automobile na svakih pola godine, a na drugoj strani, njegovi radnici rade za platu koja je manja od “minimalca”, u garaži površine 10 metara kvadratnih. R. Mladić i članovi njegove porodice su se dakle, svesni situacije u kojoj žive njihovi sunarodnici, “maksimalno žrtvovali”, nastojeći da ničim ne odudaraju od drugih.
VERA I NEVERA: Nacionalna pripadnost i versko opredeljenje R. Mladića su poseban fenomen. Od komunističkog oficira stasalog na krilima Tita, evoluirao je u srpskog vojskovođu, kojim se diče srpske majke i očevi, čiju je decu uzgred budi rečeno nemilice koristio kao “topovsko meso”. Iako se oduvek izjašnjavao kao Jugosloven, R. Mladić je tako postao “Veliki Srbin”. O R. Mladiću su čak i crkveni poglavari imali lepo mišljenje, iako niti on, niti članovi njegove porodice, ne slave slavu, niti su redovno posećivali crkvene objekte. Reč je pak o potpunim ateistima, odnosno, o poštovaocima i sledbenicima isključivo materijalnih vrednosti.
KREMA ZA BORE: Slične karakterne osobine krase i članove porodice R. Mladića. Sin D. Mladić se u svemu ugledao na svoga oca. Bosiljka Mladić je u egoizmu prevazišla čak i svog supruga. Ponaša se mnogo gore od “gospođe ministarke” i neprekidno insistira od drugih da joj ugađaju. Krema za bore joj se mora hitno nabaviti čak i u 2 časa posle ponoći. Jedina svetla tačka u porodici je snaja Biljana Mladić, koja ulaže maksimalna nastojanja da porodicu drži na okupu, te da pravilno vaspita svoju decu, iako joj u tome ne pomažu niti suprug, niti svekrva, koja prema Biljani čak pokazuje otvoreno neprijateljstvo.
ĐED: Kao i uvek, jedine žrtve u ovoj tužnoj priči o “voljenom generalu”, osim naroda R. Srbije, jesu unuci R. Mladića, koji će morati da odrastaju sa neprijatnim teretom koji im je u amanet ostavio “njihov voljeni đed”.
