Prilježni istraživač novije srpske istorije pune kopernikanskih obrta u nameri da pronađe nešto svojstveno vremenu Josipa Broza, Slobodana Miloševića i aktuelnog DOS-a lako će uočiti da sva tri politička sistema uprkos ideološkim razlikama i karakteru vlasti koju personifikuju nedvosmisleno povezuje kontinuitet nemara jasno ispoljen prema iseljenim građanima Srbije. Očiglednu nemarnost svakako predstavlja odsustvo uvida u brojno stanje i strukturnu specifikaciju rasejanja potrebnu u operacionalizaciji demografskih, političkih, ekonomskih, socijalnih, obrazovnih, vojnih i drugih aspekata. Prošlogodišnjem popisu i registrovanih 400.000 građana u inostranstvu nije potreban komentar, ako se zna da samo u Nemačkoj, na osnovu podataka Saveznog statističkog zavoda iz Vizbadena, živi preko 600.000 posednika našeg pasoša. Pouzdani statistički podaci prvi su uslov konstitucije i određenja dimenzije biračkog tela bez koje nije moguće ustanoviti izlaznost birača i prekoračenje zakonom predviđenog izbornog censusa. Strogo formalno gledano zbog neispunjenja ovih uslova, svi dosadašnji izbori bili su sumnjive legalnosti a njihovi rezultati pod ozbiljnim znakom pitanja.

Urgentna potreba da se dijaspora prebroji i uspostave nove relacije uslovljena je odgovorom na jedno od najsloženijih pitanja aktuelne političke prakse šta (ko) je dijaspora? Čine li srpsku dijasporu svi Srbi sveta ili su to građani Srbije bez obzira na etničko poreklo i veroispovest. Da li je opredeljujuće poreklo ili pasoš? Za koju god opciju da se opredelimo bićemo daleko od traženog odgovora. Svi Srbi sveta nemaju srpski pasoš i ne mogu ga imati. Svi građani Srbije sigurno nisu Srbi, a imaju srpski pasoš. Jesu li Srbi u Temišvaru, Draču, Kumanovu, Brčkom, Kninu i možda sutra u Crnoj Gori ili na Kosmetu dijaspora? Možemo li petu generaciju američkih, australijskih ili novozelandskih Srba ubrojiti u dijasporu iako se u mnogo čemu razlikujemo počev od jezika, kulture, načina života, rodoljubivih osećanja prema matici itd. Ako se opredelimo za to da su svi Srbi dijaspora, onda imamo problem dijaspore drugog reda bez ustavnih prava i obaveza koja po prirodi svog statusa imaju samo građani Srbije. Kako i pred kim te obespravljene Srbe država Srbija može da zastupa i koje njihove interese može da štiti? Na kraju, šta oni dobijaju uspostavljanjem tehničkih i zakonskih mogućnosti da dijaspora učestvuje u političkom životu matice. Odgovor na ovo složeno i važno pitanje bio bi ujedno lakmus spremnosti države da se najzad temeljno pozabavi problematikom dijaspore.

Svi dosadašnji pokušaji da se dijaspora samoorganizuje i okupi pod jednim krovom oko jedne ideje i tako ujedinjena partnerski nastupi prema matici zbog širine prostora na kojem živi, otežanih komunikacija, slabe organizacije, nezdravih liderskih ambicija itd. propali su pokazavši da na ovaj način nikada neće doći do željenog cilja. U postojećoj političkoj konstelaciji, kad svako brine svoju brigu, institucionalizacija dijaspore kao učesnika (nepotrošenog kredibiliteta sa ekvidistancom prema političkim partijama) u zakonodavnoj vlasti (Skupština), izvršnoj (Vlada), državnim organima i konzularno-diplomatskim predstavništvima nameće se sama po sebi kao jedino prirodno rešenje. Formiranje tematizovanih radnih grupa pri republičkoj vladi, sa podjednakim brojem članova kako iz rasejanja tako iz matice koje bi se u prvom redu bavile konkretnim problemima definicije dijaspore, brojnim stanjem, biračkim spiskovima i izbornim zakonom bio bi samo prvi nužni korak u pripremi njene institucionalizacije. Razumljivo je da bi novi izborni zakon nezavisno od primenjenog izbornog sistema trebalo da uzme u obzir određene specifičnosti koje karakterišu građane u rasejanju i obezbedi poslaničku kvotu (najmanje dovoljnu za formiraje poslaničkog kluba) u Skupštini Srbije te legalizuje glasanje internetom kao najkomfornijim i najjeftinijim načinom artikulacije slobodne političke volje. Zbog specifičnosti uslova pod kojima žive, nepostojanja izborne prakse i partijske pripadnosti, za prve sledeće parlamentarne izbore građane koji su se u dužem periodu isticali društvenim radom ili na neki drugi način bili od koristi zajednici kojoj pripadaju predlagali bi "izborni odbori" formirani pri konzulatima. U njihovom sastavu nalazili bi se predstavnici Crkve, konzulata, društvenih organizacija i istaknuti pojedinci, dakle svi oni koji su pozvani da daju meritorno mišljenje o potencijalnom kandidatu. Tako odabrani kandidati formirali bi listu "Dijaspora" za koju bi glasali svi građani s pravom glasa i na osnovu ostvarenog izbornog rezultata lista bi ravnopravno učestvovala u deobi preostalih mandata nakon izuzimanja garantovane poslaničke kvote. Prvorangirani kandidati, interno imenovani od centralne izborne komisije dijaspore, ušli bi kao regularni narodni poslanici u republičku skupštinu. Njihova obaveza pored učešća u redovnom radu Skupštine sastojala bi se u zaštiti i prezentaciji specifičnih interesa građana u rasejanju. Iluzorno je očekivati da bi jedan poslanički klub presudno uticao na promenu ukupnog odnosa prema dijaspori, ali uz participaciju predstavnika dijaspore u strukturi vlasti, posebno na mestima gde se formira državna politika, u Vladi (možda novoosnovanom ministarstvu za poslove dijaspore?) i ministarstvu spoljnih poslova, bio bi od velikog značaja i doneo korisne početne rezultate. Problematika dijaspore ne može da bude izborna i jednomesečna postizborna kampanja i tema stranaka koje se nadmeću za vlast, već stalna obaveza i fundamentalni segment državne politike ili još jasnije rečeno jedan od vitalnih nacionalnih interesa.