Postoji na jugu Srbije izreka, zaostala valjda iz turskog vakta u kome je Bujanovac bio do 1912, a koja glasi: “Bez Kambera svadba ne biva!” Danas, stotinu godina kasnije, ova umotvorina deluje kao proročanstvo. Kao što bez Kambera, za koga se pouzdano ne zna da li je bio stvarna ili izmišljena ličnost, nije moglo biti svadbe, tako ni bez našeg savremenika Kamberija, ispostaviće se, ne biva ni Skupština Republike Srbije.

Uostalom, kakav bi to parlament bio bez Šaipa, koji je u prošlom sazivu bio poput soli, neophodan da popravi bljutavost posle Rističevića, Atlagića i inih, a nekima, bogami, i kao so na ranu, ona koja peče i boli.

Šaip Kamberi će se, dakle, posle pet izbornih ciklusa u njegovom Velikom Trnovcu kod Bujanovca, najvećem albanskom selu u Srbiji, po treći put u svojoj političkoj karijeri dužoj od tri decenije, naći u Skupštini kao jedini predstavnik Koalicije Albanaca doline.

Prijatelji i oni koji prate njegov dosadašnji rad reći će da je nadrastao lokalnu politiku, da nije za njega da se bakće kanalizacijom, kontejnerima i vodovodom, te da je Skupština njegovo prirodno okruženje. Dodaće, takođe, da Kamberi često balansira na tankoj žici između nacionalnog i građanskog, ni tamo ni ovamo, ambivalentan kao i sam region iz koga potiče.

SAM PROTIV SVIH: Predsednik Bujanovca bio je u dva navrata, 2008–2012. i 2016–2020, ali je teško oceniti njegov rad iz prostog razloga što se jedino može porediti sa aktuelnim prvim čovekom opštine Nagipom Arifijem, bivšim saborcem iz PDD-a koji se 2012. odmetnuo i napravio Demokratsku partiju.

Kamberi i Arifi, naime, naizmenično se smenjuju na čelu Bujanovca od 2002. godine i okončanja oružanih sukoba na jugu Srbije između državnih snaga bezbednosti i pobunjenih Albanaca okupljenih u Oslobodilačku vojsku Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB).

Na prošlim lokalnim izborima 2020. kao da je rekao da ga vođenje opštine više ne zanima, podmladio je stranku a kao predsedničkog kandidata isturio jednog od svojih poletaraca, Dritona Redžepija, koji mu je kasnije okrenuo leđa. Većinu albanskih glasova osvojio je Arifi, a Kamberi se pojavio u parlamentu, sam protiv svih (da ne zvuči patetično).

Srbija je već u oktobru te godine – Kamberi je veoma retko koristio ustavno pravo da govori na maternjem jeziku – mogla da čuje reči koje se iz ovog doma gotovo nikada nisu čule, a Bujanovčani su imali mnogo razloga da budu ponosni ukoliko su pažljivo slušali nastup svog sugrađanina Šaipa Kamberija u Skupštini Srbije, posebno oni koji su razumeli kontekst njegovog seciranja društvene klime u Srbiji i na njenom krajnjem jugu.

GRAĐANIN SRBIJE: Poslanik Kamberi nije govorio kao “Albanac iz Preševske doline”, već kao građanin Srbije, “Srbije Dimitrija Tucovića, Danila Kiša, Bogdana Bogdanovića, Ivana Đurića, Borke Pavićević”, koji podjednako brine o zemlji u kojoj živi kao i svi mi ostali.

Posle njegovih izlaganja, nisu se ni mogle očekivati reakcije drugačije od onih koje smo čuli od šefa parlamenta ili premijerke, skup floskula i negacija koje se svode na već čuveno “a šta ste vi nama radili” i “gde su vama Srbi u lokalnoj vlasti”, uz prateće terciranje većinskih deputata.

Nismo, međutim, čuli odgovore ni na jedno smisleno pitanje poslanika tadašnje Ujedinjene doline iz Bujanovca, jednog od ukupno šest opozicionara u parlamentu. Ili, šta to od onoga što je Šaip rekao nije tačno? Da li je bilo od strane države organizovanog prevoženja leševa albanskih civila sa Kosova? Da li su oni pokopani u Batajnici, Petrovom Selu i drugim objektima državnih snaga bezbednosti? Da li je otkrivena politička pozadina ubistva premijera Đinđića? Da li je portparol Mire Marković danas šef policije, a do juče vojske? Ima li Albanaca u rukovodećem kadru regionalne bolnice u Vranju i policije?

Većina u parlamentu nije propuštala nijednu priliku da mu replicira, a vrhunac cinizma bila je rečenica da je “samo njegovo prisustvo u Skupštini dokaz demokratije u Srbiji”.

Koliko je on trn u oku, možda najbolje govori i činjenica da se krajem 2020. godine našao na meti tabloida, pod optužbom da na silu pokušava da ruši vlast i samoga Vučića. Mirno je odgovorio kako ne želi da ga predstavljaju kao opozicionog tribuna: “Ono što govorim treba da bude ideal normalnosti za sve u srpskom društvu.”

Šaip Kamberi iz Velikog Trnovca, opština Bujanovac, gde Albanci čine većinsko stanovništvo, čitao nam je lekciju iz ljudskog dostojanstva, hrabrosti, erudicije, lekovito predavanje za malo drugačiju percepciju sopstvenih života, pre svega nas koji smo većina.

“Čuli smo pre neki dan ovde da predsednik Vučić otvara fabrike od Subotice do Vranja. Praktično do Vranja, ne Bujanovca i Preševa, Tutina ili Sjenice. I nemojte mi reći da u tim opštinama lokalnu vlast imaju Albanci ili Bošnjaci. Jer, ovde nije rečeno da te fabrike otvaraju predsednici opština od Subotice do Vranja, već da ih otvara predsednik Vučić. Pozivam predsednika Vučića da barem po jednu fabriku otvori u našim opštinama”, govorio je Kamberi te 2020. godine u parlamentu.

Upravo na fabrikama i ekonomskom razvoju opština u kojima žive Albanci – Bujanovac, Preševo i Medveđa (uz bezuslovnu nužnost integracije Albanaca i sprovođenje svih sporazuma od 2002) – temeljiće se njegovo buduće parlamentarno delanje, a to je preneo i predsedniku države na nedavno održanim konsultacijama za sastav nove vlade.

Posle tog sastanka, rekao je da je od Vučića tražio da država napravi poseban razvojni fond za Preševsku dolinu, te da je ekonomski razvoj regiona jedan od važnih zahteva koje su Albanci preneli Vučiću.

I opet, setimo se u ovom kontekstu njegovog skupštinskog izlaganja od pre skoro dve godine: “Zoran, Slavica, Goran i Vesna iz

Vranja, Surdulice, Bosilegrada, Trgovišta podjednako su siromašni i bez posla kao Ilir, Teuta, Vjolca, Alma i Muhamed iz Bujanovca, Tutina, Preševa i Sjenice.”

Kako je za “Vreme” preneo jedan od njegovih saradnika koji je prisustvovao konsultacijama, Vučić je Albancima kao opciju ponudio i mesto državnog sekretara u nekom od budućih ministarstava, što su ovi odbili uz obrazloženje da integracije treba da krenu “odozdo”, iz baze. “Nelogično je da dobijemo mesto u ministarstvu, a da nas nema u državnim organima u Pčinjskom okrugu”, objasnio je naš sagovornik.

ERUDITA I INTELEKTUALAC: Kamberi se, kao diplomirani pravnik, ali pre svega istinski erudita i intelektualac, pre politike dugo bavio zaštitom ljudskih prava, što će u dobroj meri obeležiti i njegovu političku karijeru, pa mnogi i sada smatraju da Šaip često ne ume da podvuče granicu između NVO aktivizma i ozbiljne politike.

No, čini se da je integracija Albanaca, na kojoj insistira, polje koje savršeno ujedinjuje ove dve discipline kojima najbolje vlada, a njegov narativ je nezamisliv bez reciprociteta u pravima Srba na Kosovu i Albanaca u Srbiji.

“Društva Zapadnog Balkana umorna su od dominantnih politika tridesetogodišnje tranzicije, koje su narodima Balkana proizvele mnogo ljudskih i materijalnih gubitaka, trauma, nezaposlenosti, siromaštva, nepravde i nejednakosti. Ne smemo se plašiti različitosti, jer one predstavljaju društvenu i istorijsku vrednost Zapadnog Balkana. Još manje ravnopravnosti. Bilo unutar država, bilo među susednim državama. Upravo suprotno. Drugačija realnost je moguća. Na Balkanu ima mesta za sve, kao slobodne i ravnopravne građane. Ali za to pre svega treba da promenimo sebe, jer ne možemo očekivati drugačiji rezultat istim ponašanjem”, poručio je Kamberi građanima Srbije.

Osnovni moto njegovih nastupa je život bez granica, granica najpre u glavama ljudi sa Balkana, često rigidnijih od onih stvarnih na mapama.

“Verujem da je budućnost svih naroda Balkana, a pre svega dva ključna naroda, Srba i Albanaca – Albanaca i Srba, u saradnji. Siguran sam da će doći vreme kada će se prijateljstvo, odnosno ti odnosi, normalizovati. Ne moraju baš biti prijateljski u prvom trenutku, ali makar normalizovati, da možemo živeti jedni pored drugih i jedni sa drugima”, kazao je u intervjuu za VOA. Dok je u dva mandata bio predsednik Bujanovca, bilo je prilično zamerki na njegov račun, a što se lokalnih Srba tiče antagonizam prema njemu upravo se tiče granica.

Sunarodnici su ga uglavnom optuživali za nepotizam, stranačko zapošljavanje, nerešene komunalne probleme, dok su lokalni Srbi žestoko kritikovali njegovo zalaganje za pripajanje juga Srbije Kosovu i insistiranje da se pitanje Albanaca u Srbiji nađe u agendi briselskih pregovora. Svi oni zajedno upozoravali su, a i danas to čine, na siromaštvo i nezaposlenost kao zajednički imenitelj svih etničkih zajednica ovog prostora: Albanaca, Srba i Roma.

SRBIJA I KOSOVO: I zaista, utisak je da se Kamberi kao gradonačelnik najmanje bavio svojim poslom, te da su ga više privlačile globalne teme, posebno odnosi Srbije i Kosova.

Za to vreme nijedan investitor, što je u Srbiji pojam u ravni sa nekakvim mitološkim bićem, nije došao u Bujanovac, ne računajući novac koji svake godine preko vladinog Koordinacionog tela iz državne kase stiže za sređivanje infrastrukture. Ali, što kažu ovde, asfalt se ne jede.

Na dušu može da mu se stavi i to što nije uspeo da završi reciklažni centar na lokalnoj deponiji, pa se Bujanovac svakog leta guši u dimu od požara koji tamo svakodnevno izbijaju.

Kamberi ni kao predsednik opštine ni kao poslanik nije uspeo da u značajnoj meri izazove simpatije lokalnih Srba, koji unisono ponavljaju “da su svi oni isti”, misleći na Albance. Srbima se ne dopada što se kao predsednik svih građana redovno klanjao senima “palih mučenika”, kako Albanci nazivaju stradale pripadnike OVPMB, koju Srbi, ali i američki Stejt department, percipiraju kao terorističku organizaciju.

Kako rekosmo, Šaipu posebno zameraju njegovo javno zagovaranje pripajanja juga Srbije Kosovu, što je bilo posebno aktuelno 2018. “Naravno da je najbolje rešenje za Preševsku dolinu pripajanje Kosovu. Ali, mi smo i dalje neko sa strane ko se ne može mešati u stav Kosovaca, ne možemo da utičemo na Kosovo”, poručio je 2019. iz Vašingtona tokom posete SAD.

Odbornici albanskih partija iz tri južnosrpske opštine su 2018, na zajedničkoj sednici, zatražili da i oni budu deo dijaloga u Briselu, a Kamberi je godinu dana kasnije, gostujući na RTK, predložio i neka konkretna rešenja, rekavši da bi u dijalogu sa Srbijom vlasti u Prištini trebalo da imaju dve opcije za Preševsku dolinu.

Prva je, kako je rekao, ujedinjenje celog ovog područja sa Kosovom, a druga, “u najmanju ruku”, reciprocitet sa Srbima na severu Kosova. “Albanci napuštaju Preševsku dolinu iz mnogobrojnih razloga. Ova situacija ne može još dugo da se održi. Rešenje za Preševsku dolinu treba naći u okviru briselskog dijaloga. Ovo je poslednja šansa za nas, koju Kosovo mora iskoristiti na ovaj ili onaj način”, rekao je Kamberi.

Često podseća i na referendum održan 1. i 2. marta 1992, na kome se gotovo 100 odsto Albanaca Bujanovca, Preševa i Medveđe izjasnilo za “teritorijalnu i političku autonomiju sa pravom pripajanja Kosovu”. Glasalo je preko 46.000 birača, ili 98 odsto, koji su odgovorili potvrdno, ali referendum nisu priznale ni tadašnja država ni međunarodna zajednica.

Kamberi ovih dana, uoči konstituisanja srpskog parlamenta, sledi obrazac većine regionalnih političara. Za svoje skupštinsko delovanje, gde je najavio nastavak borbe za albanska prava, traži podršku u Tirani i Prištini, a sudeći prema njegovim objavama na društvenim mrežama, među tamošnjim liderima, od Edija Rame, preko Vjose Osmani i raznih ministara, do Albina Kurtija, vlada plebiscitarna podrška bujanovačkom deputatu.

Ova njegova “diplomatska misija”, međutim, čini se da predstavlja i svojevrstan početak kampanje za lokalne izbore, koji će se u Srbiji održati najkasnije 2024. godine. Zato je ulazak u parlament za Kamberija i njegovu Partiju demokratskog delovanja (PDD) višestruko važan, jer je Skupština Srbije jedini nivo vlasti koji je ostao lideru Koalicije Albanaca doline.

Posle izbora 3. aprila, kada se nije ni mogla naslutiti farsa zvana “biračko mesto broj 6 u Velikom Trnovcu”, Koalicija je ostala bez mandata, a većina u Preševu smenila je sa mesta predsednice opštine Kamberijevu uzdanicu Arditu Sinani.

IZBORNA KAMPANJA: Ova gotovo čisto etnički albanska opština na samoj granici sa Severnom Makedonijom, godinama je bila uporište PDD-a, delom i zato što je odatle i njen osnivač Riza Halimi, koga je na čelu stranke 2018. nasledio upravo Kamberi. Bilo je tako sve do pojave Šćiprima Arifija, koji se 2016, kao dete gastarbajtera, vratio iz Nemačke i napravio danas u Preševu vladajuću Alternativu za promene.

Za Kamberija i PDD stvari ne stoje bolje ni u Bujanovcu, gde su samo formalno deo vlasti od izbora 2020, kada se najbolje videlo da na ovdašnja politička dešavanja Tirana ima veći uticaj nego Beograd. U trenutku kada je već bila dogovorena koalicija između SNS-a i Demokratske partije predsednika opštine Nagipa Arifija, sve albanske lidere pozvao je tadašnji ministar Gent Cakaj, i oni su se iz Tirane vratili sa dogovorenom svealbanskom koalicijom. Naprednjaci su ispali iz talona, a Kamberi je pristao na kompromis da uđe u vlast u kojoj ni on ni njegova stranka neće imati nikakav faktički uticaj. Lokalni Srbi su po prvi put od 2002. ostali mimo vlasti zbog čega bojkotuju lokalni parlament, a sve to bio je odličan povod da na svako insistiranje na integracijama Kamberi dobije kontrapitanje: “A gde su vama Srbi na vlasti u Bujanovcu?”

Kamberiju, dakle, osim borbe za prava svojih sunarodnika u Skupštini, sledi i žestoka bitka za glasove albanskog biračkog korpusa ukoliko misli da PDD, kao najstarija stranka koja okuplja Albance, ponovo postane snaga za respekt.

Kada je posle peti put ponovljenih izbora postalo jasno da ulazi u parlament, Kamberi je poručio da će biti “poslanik svih građana”.

Možda je ovom rečenicom najavio artikulaciju svog hoda po onoj žici između nacionalnog i građanskog. ¶

Autor je urednik portala “Bujanovačke”