Otkako je ruski naftni džin Lukojl, pre dve godine, za 117 miliona evra kupio mrežu benzinskih stanica ovdašnjeg Beopetrola, a pri tome se obavezao na investicioni program od 85 miliona evra – u našim poslovnim krugovima se sa posebnom pažnjom prate potezi ove kompanije u Srbiji. Mada su Lukojlova ulaganja po ovom privatizacionom ugovoru u izvesnom zakašnjenju, ta pažnja je ove godine pojačana tim više, jer je Naftna industrija Srbije sa ovom ruskom kompanijom proletos potpisala i treći memorandum o poslovnoj saradnji, koji je ovoga puta otvorio prostor i za moguću finansijsku podršku Lukojla NIS-u u procesu modernizacije rafinerija nafte u Pančevu i Novom Sadu. Preciznije rečeno Lukojl se ponudio da kod određenih banaka bude "žirant" NIS-a za kredite u obimu od oko 500 miliona dolara. S druge strane, NIS bi se obavezao na dugoročno snabdevanje sirovom naftom od Lukojla, koji je, inače, prošle godine ostvario proizvodnju od nešto više od 85 miliona tona.

ISTOK ILI ZAPAD: Ovo Lukojlovo "pismo o namerama" sadržano u spomenutom memorandumu sa NIS-om, deluje ozbiljno, jer je ova firma (već prisutna u Grčkoj, Rumuniji, Mađarskoj i još nekoliko zemalja) prošle godine ostvarila bruto prodaju u vrednosti od 33.845 miliona dolara, a čist profit od 4248 miliona dolara. Toliko finansijski jaka firma je u složenom spletu međuvlasničkih odnosa sa nizom ruskih i stranih banaka (Lukojl je, na primer, kupio i poznatu švajcarsku banku Kredit Svis), a neke ruske banke su i većinski vlasnici Lukojla, dok su vodeći akcionari tih banaka istovremeno i vodeći menadžeri Lukojla – pa iz svega toga proizilazi zaključak da bi se za moguće investicione kredite NIS-u lako našla banka koja bi prihvatila Lukojlopvu garanciju. Pri tome (o čemu su već pisali u prošlom broju "Vremena"), NIS-u je ponuđena mogućnost da za preuzete kredite ne mora da traži državnu garanciju, nego da za obaveze garantuje svojom imovinom.

Dakle, posle takvih vesti, koje su s jedne strane koincidirale sa pripremama NIS-a za privatizaciju, a sa druge (potiho) u našim poslovnim krugovima pokrenule i stare rasprave o tome da li NIS treba strateškog partnera da traži na istoku ili na zapadu, Lukojl je organizovao posetu jedne mešovite srpske delagacije svojim rafinerijama u Volgogradu i Permu (od 11. do 15. jula). U prvi mah činilo se da će baš tokom ove posete biti obnarodovano više detalja o pregovorima koji se vode između NIS-a i Lukojla, pa je čak bilo nagađanja da će veliki kreditni aranžman biti konkretizovan već do kraja ovog meseca, kada je zakazano svečano useljenje srpskog dela Lukojla (nekadašnji Beopetrol) u novu poslovnu zgradu u Beogradu i kada se očekivalo da će toj prigodi u našoj prestonici prisustvovati i vodeći ljudi Lukojla. Međutim, da kažemo to odmah, čini se da je reč o suviše složenim i značajnim pregovorima za koje su zainteresovane ne samo dve naftne kompanije nego i Vlada Srbije (vlasnik NIS-a), pa i misija MMF-a u Beogradu, koja, izgleda, nadgleda sva zaduživanja naše države i njenih javnih preduzeća – pa menadžeri Lukojla s kojima se u Rusiji ovoga puta srela delegacija iz Srbije – o eventualnom kreditnom aranžmanu sa NIS-om nisu ništa govorili niti su bili spremni na bilo kakve špekulativne odgovore na direktno postavljena pitanja o tom eventulanom poslu.

KAPACITETI: Srpska delegacija u poseti Lukojlu, koju je predvodio Petar Stanojević iz NIS-a, bila je neobično sastavljena. Pored grupe menadžera iz NIS-ovih preduzeća, u njoj je bilo i više vlasnika poznatih privatnih kompanija u Srbiji (Milenko Gačić, Slobodan Radun i drugi), kao i nekoliko menadžera naših još uvek društvenih firmi (Petrohemije, DDOR-a Novi Sad i drugih), a i grupa novinara iz beogradskih medija. Toj delegaciji domaćini su u ime Lukojla u Volgogradu bili Nikolaj Nikolajev i Vladimir Zjazin, a u Permu Venijamin Suharev i Vladimir Žukov. Srpsku delegaciju je u Volgogradu primio i gubernator tamošnje oblasti Nikolaj Maksjuta. Glavni objekti koje su domaćini pokazali gostima iz Srbije bile su Lukojlove rafinerije u spomenutim gradovima.

Lukojlove rafinerije u Volgogradu i Permu su dve najveće (od četiri) rafinerije ove velike kompanije u Rusiji, prva sa kapacitetom prerade od deset miliona tona sirove nafte, a druga sa kapacitetom od oko 12 miliona tona. Reč je, doista, o krupnim, dobro uposlenim postrojenjima sa zavidnom dubinom prerade i sa pristojnim randmanom te prerade, koja su u odmaklom procesu rekonstrukcije i modernizacije, kako bi kroz nekoliko godina bile sposobne da proizvode robu po evropskim standardima. Inače, ukupno uzevši, Lukojl je prošle godine proizveo oko 85 miliona tona sirove nafte, a u sopstvenim rafinerijama je preradio oko 40 miliona tona.

Zanimljivo je primetiti da je Lukojl u procesu modernizacije, odnosno reorganizacije i restrukturacije i same organizacione šeme i sistema ekonomskih mehanizama za snižavanje troškova – iako ga na taj proces nije terao nikakav MMF. Tako su iz Lukojla već izdvojeni, na primer, bušenje nafte (i još neki servisi), transport, kapitalna izgradnja itd. Istina, mada su to sada zasebne kompanije njihov većinski vlasnik je, uglavnom, Lukojl i on im daje najveće poslove.

No, iako je Lukojl privatna kompanija, to ne znači da Vlada Rusije nema mnogo uticaja na poslovanje svih ruskih naftnih džinova u privatnim rukama. Pre svega, te kompanije dužne su da polovinu sirove nafte koju crpe iz ruskog tla, prerade i plasiraju na domaćem tržištu (znači da one kod kuće imaju obaveze prema državnom energetskom bilansu). Ta obaveza, u suštini, omogućava to da litar benzina u Rusiji košta znatno manje nego u Srbiji, između 15 i 16 rubalja, što znači da mu je cena ispod 40 dinara za litar – dok su praktično svi ostali proizvodi, pa i najveći deo hrane, skuplji nego u Srbiji. Zapravo, ključni kontrolni mehanizam izvoza sirove nafte iz Rusije jesu izvozne carine, koje sa povećanjem cene barela nafte na svetskom tržištu – rastu eksponencijalno. Prostije rečeno, ruske naftne kompanije imaju istu zaradu od izvoza i kada je cena barela nafte na svetskoj pijaci 25 dolara, i kada je ta cena, kao prošle godine, iznad 50 dolara. Jer, praktično sve ono što se u izvozu sada ostvari iznad 25 dolara za barel, uzima ruska država.

Posledice ovih mera ruske vlade, strogo ekonomicistički gledano, mnogostruke su, a moglo bi se reći da je jedna od njih i ta da ruske naftne kompanije poslednjih godinu dana nisu motivisane da snažno crpe svoje izvore, to jest nisu motivisane da svoju naftu prodaju na slobodnom svetskom tržištu, takozvanom spot tržištu (mada pri visokim cenama rade za majku Rusiju).

Iz svega toga proizilazi da neki dugoročni ugovor između NIS-a i Lukojla, koji bi osim stabilnosti snabdevanja naše naftne kompanije sirovinom, omogućio i dobijanje velikog finansijskog kredita za modernizaciju rafinerija u Pančevu i Novom Sadu, podrazumeva da ceo posao aminuju i najviše vlasti u Rusiji i Srbiji – ali i međunarodni faktori koji uslovljavaju svoju podršku našoj zemlji dogovorenom ekonomskom politikom. Pošto su svi veliki poslovi s naftom praktično poslovi od krupnog strategijskog značaja, možemo sa mnogo sigurnosti proceniti da eventualni kreditni aranžman između NIS-a i Lukojla neće lako naći put do (političkog i ekonomskog) konsenzusa svih zainteresovanih strana – jer je na neki način taj kredit u vezi i sa budućom privatizacijom NIS-a. Uostalom, u neugodnim ponovnim razgovorima sa stručnjacima MMF-a u Beogradu, ovih dana, srpska strana se suočila i sa tezom (uprošćeno) da se i zaduživanje NIS-a računa kao zaduživanje države, što upućuje na zaključak da će i oko manevarskog prostora naše naftne kompanije možda biti novog natezanja prilikom priprema za završnu reviziju našeg trogodišnjeg aranžamana sa "svetskim finansijskim policajcem".

Na kraju, da spomenemo i to da je i u Rusiji imala odjeka prošlonedeljna vest iz Beograda da je revizorska kuća Diloit i Tuš saopštila da je imovina NIS-a knjigovodstveno vredna oko 1,6 milijardi evra, što je već izazvalo uzbuđenje u sindikalnim organizacijama ove firme. Iako je reč samo o knjigovodstvenoj vrednosti, koja je uvek drugačija od tržišne cene svake kompanije, one koji smatraju da je ova procena niska treba podsetiti da je komšijska INA, od Dojče banke, pre pet-šest godina procenjena na sličnu sumu, a INA je bila i ostala veća od našeg NIS-a.

Poseta srpske delegacije Lukojlovim rafinerijama u Volgogradu i Permu pokazala je da je ruska strana spremna za saradnju sa našom naftnom industrijom – ali da će odluke o stepenu te saradnje tek biti donete na najvišem nivou.