Intervju – Zoran Lutovac, predsednik Političkog saveta Demokratske stranke
foto: m. milenković
Postali smo taoci stabilokratije
"Nemoguće je voditi relevantan društveni dijalog u okolnostima gde se kritička misao doživljava kao neprijateljski čin, gde se intelektualci redukuju na eksperte i niko ih više ne pita da li je nešto dobro ili nije, nego da li je efikasno ili nije; gde se novinari tretiraju kao korisnički servis vlasti ili im se lepe etiketa stranih plaćenika; gde se opozicija tretira kao strano telo u političkom sistemu... Fasadna institucionalna struktura i podanička politička kultura utočište su autokratije. Hibris je reč koja nedostaje srpskom jeziku, a kojom su stari Grci označavali bezočnu osionost koja dolazi od precenjivanja sopstvene moći"
Nakon izbora za predsednika Srbije, Aleksandar Vučić je najavio otvaranje širokog društvenog dijaloga o ustavnim promjenama i odnosu prema Kosovu. Pravac, ali i tok tog procesa nije moguće predvidjeti. Također, ni da li će ih uopće biti. "Tu najavu bi trebalo posmatrati u kontekstu sličnih najava u prošlosti i u kontekstu opštih političkih prilika – potpune dominacije jednog čoveka i faktičke koncentracije vlasti u njegovim rukama", kaže za "Vreme" Zoran Lutovac, predsednik Političkog saveta Demokratske stranke. "Iskustvo nam govori da su dosadašnje najave bile u funkciji političkog marketinga, a ne u funkciji stvarnog rešavanja problema. Podsećam da je još maja meseca 2015. godine najavljeno da će se početi sa razgovorima o promeni političkog sistema, izmenama izbornog zakona i Ustava Srbije. Međutim, pokazalo se da je ta najava bila za jednokratnu političku upotrebu, a ne početak jedne ozbiljne rasprave o važnim političkim pitanjima. Bilo bi normalno da se o takvim pitanjima razgovara sa punom posvećenošću i odgovornošću svih relevantnih aktera, ali iskustvo koje imamo upućuje nas na skeptičnost. U svemu tome važno je ne dozvoliti da visokopolitizovana pitanja potisnu u drugi plan prioritet – ustavne promene u oblasti pravosuđa. Rukovodeći se tim, Politički savet Demokratske stranke sačinio je Nacrt predloga ustavnih promena u pravosuđu koji bi mogao biti osnova za takvu vrstu razgovora."
"VREME": Da li se može očekivati inicijativa sa vrha vlasti o ukidanju preambula o Kosovu? Ukoliko o tome bude riječ, što smatrate za glavni motiv ovog postupka?
ZORAN LUTOVAC: Briselski sporazum koji je potpisala ova vlast ukazuje da bi to mogla biti tema ustavne debate, ali dosadašnja retorika i polaganje predsedničke zakletve u kojoj se predsednik zaklinje "da će sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju" – ukazuju na to u kom pravcu bi se mogli voditi ti razgovori. Iskustvo nam govori da bi to mogla biti samo predstava za domaću i(li) međunarodnu javnost. Dakle, pitanje je koliko bi rasprava bila suštinska, a koliko marketinška. Osim toga, značaj preambule nije toliki koliko se o njoj piše i govori. Za naš odnos prema Kosovu važniji je član 182 stav 2 Ustava u kojem se kaže: "Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija. Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava". Čak i ako bi se preambula odstranila iz Ustava, ostaje ovaj član koji se dosad ignorisao. On se može i dalje ignorisati ili će morati da se menja u skladu sa Briselskim sporazumom. Jedno je sigurno: zakon u suštinskoj autonomiji i kada bi se doneo ne bi se mogao sprovoditi na teritoriji kojom se ne upravlja.
Vučić bi u ovom slučaju svakako dobio još snažniju podršku EU i SAD. Da li se to i kako može odraziti na demokratski i javni život u Srbiji, odnosno, hoće li rezultat ustavnih promjena biti daljnje učvršćivanje vlasti u rukama jednog čovjeka?
Nažalost, svedoci smo da su demokratija i slobode građana Srbije podređeni obećanoj stabilnosti koju nudi kooperativni uzurpator političkog života u Srbiji. "Stabilokratija", a ne konsolidovana demokratija su njihovi prioriteti na ovim prostorima i to se negativno odražava na politički i svakodnevni život građana Srbije. Dalje učvršćivanje vlasti u rukama jednog čoveka, međutim, ne mora biti u vezi sa ustavnim promenama. Ni sadašnji Ustav ne dozvoljava uzurpaciju vlasti, ali ona je uveliko na delu. Vladavina prava u Srbiji danas je u dubokoj senci jednog čoveka koji svoj legitimitet crpi u popularnosti, a nju transponuje i van svojih nadležnosti. On se postavlja kao vrhovni društveni arbitar bilo da je prvi potpredsednik Vlade, predsednik Vlade ili predsednik Republike. Pokroviteljski se odnosi prema saradnicima, koalicionim partnerima, ali i prema drugim granama vlasti i institucijama, sve više se oslanjajući na "direktnu komunikaciju s građanima". Nasuprot tome, nama je potrebna demokratska politička zajednica vladavine prava u kojoj se poštuju ljudska prava i demokratske procedure, u kojoj je svaka grana vlasti efektivno ograničena.
Da li su u ovom kontekstu zamislive promjene u pravcu uvođenja predsjedničkog sistema u Srbiji slično onom u Francuskoj ili Rusiji?
Za Demokratsku stranku su neprihvatljive promene u tom pravcu, pretpostavljam i za veći deo opozicije, tako da takav predlog teško može imati neophodnu podršku u parlamentu, ali i među građanima Srbije. Sa ovakvom političkom kulturom mi i bez takvog političkog sistema imamo negativno iskustvo sa popularnim predsednicima koji su skloni da prisvajaju više nego što im Ustav i zakoni dopuštaju pa i da potpuno koncentrišu vlast u svojim rukama. Nije nam potrebno da se to dodatno stimuliše uvođenjem predsedničkog sistema, nego, naprotiv, potrebno nam je osnaživanje parlamentarnog poltičkog sistema efektivne podele vlasti sa jakim i nezavisnim institucijama koje bi sprečavalo koncentraciju vlasti i jačalo pretpostavke za uspostavljanje stvarne demokratije.
Kada smo kod toga, Vučić je u više navrata izjavio da bi trebalo promjeniti broj poslanika i izborni sistem. Smatrate li da bi se i to moglo naći u ustavnim promjenama?
To su legitimna pitanja za raspravu, ali ne dozvolimo da ona potisnu u drugi plan stvaranje ustavnih pretpostavki za nezavisno pravosuđe. Sva ta legitimna pitanja, ako se instrumentalizuju, dobijaju potpuno drukčiju svrhu i smisao. Potrebna nam je politička zajednica u kojoj će se svaki građanin i građanka osećati kao kod svoje kuće. Ustavne promene tek su okvir za promenu loše slike društva. Da li ćemo imati 250 ili 180 poslanika, manje je važno od toga da li ćemo, najzad, imati nezavisno pravosuđe. Ako možemo brzo i efikasno da se dogovorimo oko svih promena, odlično, ali ako ne možemo, odredimo prioritete. Smatram da je pravosuđe prioritet.
Da li se uopće može očekivati relevantan društveni dijalog u Srbiji s obzirom na dosadašnju praksu aktualnih vlasti? Pritom mislimo na tabloidizaciju javnog života, konstantnu difamaciju političkih oponenata kao stranih plaćenika i izdajnika, daljnje gušenje slobode medija…
Nemoguće je voditi relevantan društveni dijalog u okolnostima gde se kritička misao doživljava kao neprijateljski čin, gde se intelektualci redukuju na eksperte i niko ih više ne pita da li je nešto dobro ili nije, nego da li je efikasno ili nije; gde se novinari tretiraju kao korisnički servis vlasti ili im se lepe etiketa stranih plaćenika; gde se opozicija tretira kao strano telo u političkom sistemu… Fasadna institucionalna struktura i podanička politička kultura utočište su autokratije. Hibris je reč koja nedostaje srpskom jeziku, a kojom su stari Grci označavali bezočnu osionost koja dolazi od precenjivanja sopstvene moći. Nepostojanje nezavisnog pravosuđa multiplikuje sve institucionalne i vaninstitucionalne prednosti vladajućih struktura. Relevantan društveni dijalog podrazumeva da se to menja odmah. Iz korena. Ta promena bi morala da bude osnova za početak razgovora o temeljnom preobražaju društva.
Kakvu ulogu u tome može imati opozicija, konkretno Demokratska stranka?
Demokratska stranka se zalaže za razgovor o svim značajnim problemima u društvu u ambijentu slobode govora i medija gde se ljudi ne proglašavaju za neprijatelje države zato što drukčije govore ili kritikuju vlast. Već godinama DS apeluje da se pokrenu neophodne ustavne promene, a one nisu moguće bez šireg društvenog i političkog konsenzusa. Polazeći od toga DS nastoji da podstakne široku javnu raspravu i učešće predstavnika relevantnih političkih stranaka u procesu revizije Ustava. Zato je kao prvi korak na tom putu ponudila predlog ustavnih promena u oblasti pravosuđa. Bez nezavisnog pravosuđa nema osnovne pretpostavke za normalizaciju političkih prilika i zaštitu osnovnih ljudskih prava, niti je moguće graditi politički sistem i menjati nepodnošljivi ambijent u kojem se sada odvija politički život.
Što se po vašem mišljenju mora promjeniti u važećem Ustavu Srbije i zbog čega? Koje su njegove najveće slabosti?
Pitanje ustavnih promena u Srbiji je važno, najpre, stoga što važeći Ustav od 2006. godine od samog početka ima slabosti i nedostatke koji upućuju na njegovu promenu, a potom i stoga što je neophodno usaglasiti ga sa pravnim tekovinama EU i obavezama proisteklim iz procesa evropskih integracija. Akcionim planom za Poglavlje 23 je predviđeno da se ustavnim promenama omoguće pretpostavke za obezbeđivanje nezavisnog sudstva do kraja 2017. godine. Na ovaj način, već registrovani nedostaci i manjkavosti Ustava u oblasti pravosuđa, dobijaju dodatni formalni podsticaj za otklanjanje u procesu pristupnih pregovora sa EU. Venecijanska komisija i izveštaji Evropske komisije ukazali su, baš kao i akademska i stručna javnost u Srbiji, na neophodnost ustavnih promena koje bi bile pretpostavka za stvaranje nezavisnog sudstva.
Pored ustavnih promena u oblasti pravosuđa neophodno je utvrditi koje odredbe je potrebno izbaciti, koje izmeniti ili dopuniti i šta bi trebalo da se nađe u Ustavu, a izostavljeno je. Te promene Ustava bi mogle biti formulisane i usvojene u paketu sa promenama u pravosuđu ili nekom drugom prilikom. Pored već navedenih tema za razgovore o promeni Ustava, važno je napraviti sveukupni plan ustavnih promena: odlučiti se za potpunu ili parcijalnu promenu, menjati revizioni postupak kao i razmisliti da se uvede jasno definisana obaveznost javne rasprave. Važna tema ustavnih promena jesu nezavisna regulatorna tela, tema razgovora bi mogla biti npr. uvođenje u Ustav institucije Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Neophodno je i odredbu o potvrđenim međunarodnim ugovorima upodobiti sa strateškim opredeljenjem za evropske integracije. Ljudska prava se u većoj meri ograničavaju u odnosu na Ustavnu povelju SCG, što je korak unazad. Dalje, odredbi o finansiranju pokrajina nije mesto u Ustavu. Potrebno je razgovarati i o tome da se gradonačelnici biraju u lokalnim skupštinama i da se opštinama da veći prostor za samoupravu. Takođe, trebalo bi preformulisati neprimerene odredbe poput one da svako može slobodno da odlučuje o rađanju dece itd. Tu je i set odredbi koji bi se odnosio na Evropsku uniju: od pravnog osnova članstva i prenošenja ustavnih nadležnosti, učešća u institucijama EU, preko važenja prava EU u Srbiji do prava građana po osnovu članstva u EU.
Važno je sumirati, zbog često imputiranih stavova da Ustav menjamo zbog EU, da Ustav menjamo zbog nas samih, baš kao što u EU idemo zbog nas samih.
Da li je taj proces moguće izvršiti amandmanima ili je potrebno donošenje novog ustava?
Moguće je i na jedan i na drugi način. Kojem postupku će se pristupiti zavisiće od dogovora, odnosno procene šta je u ovom trenutku realnije i celishodnije: potpuna ili parcijalna revizija. Menjati samo što je u ovom trenutku najneophodnije ili pokušati sa potpunom revizijom koja pretpostavlja sve potrebne promene. Parcijalna promena usmerava pažnju na veoma važan, možda najvažniji segment promena – promene u pravosuđu. Pažnja stručne, političke i ukupne javnosti bila bi usmerena na stvaranje nezavisnog i efikasnijeg pravosuđa i stvarno konstituisanje sudstva kao posebne grane vlasti. Javna rasprava u potpunosti bi bila usmerena ka ovom temeljno važnom pitanju za naše društvo, ono ne bi bilo u senci visokopolitizovanih revizionih tema poput preambule Ustava ili broja poslanika u parlamentu. Parcijalna promena bi trebalo da uključi i promene revizionog postupka kako bi se olakšala i pojednostavila procedura budućih promena, ali istovremeno bi trebalo voditi računa da se ne naruši ravnoteža prirode Ustava koji bi trebalo da bude stabilan, na jednoj strani, i fleksibilan zbog prilagođavanja političkim, ekonomskim i društvenim promenama, na drugoj strani. Potpuna revizija, odnosno donošenje novog ustava, pak, podrazumevalo bi više vremena i sveobuhvatniju raspravu.
Pravosuđe je u permanentnoj krizi. Godinama se govori o tome da izvršnu vlast treba izuzeti iz Visokog savjeta sudstva i Državnog vijeća tužilaca, te izbor sudija i tužilaca dati isključivo u njihovu vlastitu nadležnost. Mislite li da bi se ova promjena mogla naći izvjesno u budućem ustavu?
Demokratska stranka je u predlogu koji je ponudila javnosti nastojala da ustavnim rešenjima isključi izvršnu i zakonodavnu vlast iz postupka izbora i unapređenja sudija i tužilaca; uspostavi okvir za predvidljiva, objektivna, meritokratska i jednoobrazna pravila za izbor i unapređenje sudija i tužilaca; isključenje Narodne skupštine iz postupka izbora predsednika sudova; unapređenje standarda prava na prirodnog sudiju/tužioca; poboljšanje sistema obrazovanja sudija i tužilaca i transparentnosti njihovog napredovanja; jačanje programskih veza između Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca na jednoj strani, i Pravosudne akademije na drugoj. Promene neophodne za jačanje vladavine prava odnose se na: ujednačavanje odredaba o izvorima prava; konstitucionalizaciju uslova za razrešenje sudija; dosledno garantovanje stalnosti sudijske funkcije – ukidanje prvog izbora na tri godine; preimenovanje Vrhovnog kasacionog u Vrhovni sud; poboljšanje jemstava nezavisnosti tužilaštva.
Za razliku od sudija koji imaju ustavno propisanu samostalnost i nezavisnost, tužioci je nemaju. Što to znači za ustavno–pravni poredak i da li treba promjenom Ustava dati tužiocima isti položaj kao i sudijama?
Tužiocima se ne može dati isti položaj kao sudijama. Za razliku od sudstva, tužilaštvo je inokosni organ koji počiva na načelima organizacionog jedinstva i hijerarhijske povezanosti različitih organizacionih nivoa (osnovno/više, apelaciono, Republičko). Otuda se ne govori o nezavisnosti tužilaca, ali se može priznati nezavisnost (funkcionalna, personalna i finansijska) tužilaštva kao takvog u odnosu na sudstvo i druge dve grane vlasti. U uporednom pravu nije ni to uobičajeno, ali se kod nas nameće s obzirom na nerazvijenu pravnu kulturu i nedopustivu praksu uticaja političkih grana vlasti, posebno izvršne vlasti, na rad tužilaštva.
Treba li mijenjati status ili barem način izbora sudija Ustavnog suda Srbije koji se po sadašnjim normama biraju izrazito politički, a sebi daju za pravo da interveniraju u meritume odluka redovnih sudova? Jer, "pet sudija Ustavnog suda bira Narodna skupština, pet imenuje predsednik Republike, a pet opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Srbije".
Izbor sudija Ustavnog suda ne može biti isti kao izbor sudija redovnih sudova. Ustavni sud se ne meša u rad redovnih, niti odlučuje u instancionoj nadležnosti. Ustavni sud štiti Ustav i odlučuje da li je Ustav prekršen. Način izbora sudija Ustavnog suda nije bez mana, ali je načelno dobro postavljen u Ustavu od 2006. i odgovara najboljim rešenjima iz uporednog prava. To što ustavne sudije intervenišu u odluke redovnih sudija je posledica uvođenja ustavne žalbe, jednog od najboljih rešenja Ustava od 2006. Delotvornost ustavne žalbe, a samim tim i kvalitet odluka Ustavnog suda u postupku po ustavnim žalbama, potvrdio je Evropski sud za ljudska prava. To ne znači da te odluke ne mogu biti kvalitetnije, baš kao što bi se i redovni sudovi mogli više držati prakse Evropskog suda nego što to sada čine.
Advokatura je ustavna kategorija, ali u posljednje vrijeme vlada strah među pojedinim advokatima da im se sprema "brisanje" iz Ustava. Naime, advokatura se nije našla u pregovaračkom poglavlju 23. o pravosuđu i osnovnim pravima, već u poglavlju o uslugama. Ima li mjesta tim bojaznima?
Advokaturu nikako ne bi trebalo izostaviti iz teksta Ustava. To što se advokatura ne nalazi u pregovaračkom poglavlju 23. o pravosuđu i osnovnim pravima, nego u poglavlju o uslugama nije razlog za dovođenje u pitanje njenog ustavnopravnog statusa. U Ustavu od 2006. on se pominje u delu o ljudskim pravima, a u Nacrtu predloga ustavnih promena DS-a, kao i u Ustavu od 2006, ona je jedan od subjekata koji utiču na sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
"VREME": Da li se može očekivati inicijativa sa vrha vlasti o ukidanju preambula o Kosovu? Ukoliko o tome bude riječ, što smatrate za glavni motiv ovog postupka?
ZORAN LUTOVAC: Briselski sporazum koji je potpisala ova vlast ukazuje da bi to mogla biti tema ustavne debate, ali dosadašnja retorika i polaganje predsedničke zakletve u kojoj se predsednik zaklinje "da će sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju" – ukazuju na to u kom pravcu bi se mogli voditi ti razgovori. Iskustvo nam govori da bi to mogla biti samo predstava za domaću i(li) međunarodnu javnost. Dakle, pitanje je koliko bi rasprava bila suštinska, a koliko marketinška. Osim toga, značaj preambule nije toliki koliko se o njoj piše i govori. Za naš odnos prema Kosovu važniji je član 182 stav 2 Ustava u kojem se kaže: "Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija. Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava". Čak i ako bi se preambula odstranila iz Ustava, ostaje ovaj član koji se dosad ignorisao. On se može i dalje ignorisati ili će morati da se menja u skladu sa Briselskim sporazumom. Jedno je sigurno: zakon u suštinskoj autonomiji i kada bi se doneo ne bi se mogao sprovoditi na teritoriji kojom se ne upravlja.
Vučić bi u ovom slučaju svakako dobio još snažniju podršku EU i SAD. Da li se to i kako može odraziti na demokratski i javni život u Srbiji, odnosno, hoće li rezultat ustavnih promjena biti daljnje učvršćivanje vlasti u rukama jednog čovjeka?
Nažalost, svedoci smo da su demokratija i slobode građana Srbije podređeni obećanoj stabilnosti koju nudi kooperativni uzurpator političkog života u Srbiji. "Stabilokratija", a ne konsolidovana demokratija su njihovi prioriteti na ovim prostorima i to se negativno odražava na politički i svakodnevni život građana Srbije. Dalje učvršćivanje vlasti u rukama jednog čoveka, međutim, ne mora biti u vezi sa ustavnim promenama. Ni sadašnji Ustav ne dozvoljava uzurpaciju vlasti, ali ona je uveliko na delu. Vladavina prava u Srbiji danas je u dubokoj senci jednog čoveka koji svoj legitimitet crpi u popularnosti, a nju transponuje i van svojih nadležnosti. On se postavlja kao vrhovni društveni arbitar bilo da je prvi potpredsednik Vlade, predsednik Vlade ili predsednik Republike. Pokroviteljski se odnosi prema saradnicima, koalicionim partnerima, ali i prema drugim granama vlasti i institucijama, sve više se oslanjajući na "direktnu komunikaciju s građanima". Nasuprot tome, nama je potrebna demokratska politička zajednica vladavine prava u kojoj se poštuju ljudska prava i demokratske procedure, u kojoj je svaka grana vlasti efektivno ograničena.
Da li su u ovom kontekstu zamislive promjene u pravcu uvođenja predsjedničkog sistema u Srbiji slično onom u Francuskoj ili Rusiji?
Za Demokratsku stranku su neprihvatljive promene u tom pravcu, pretpostavljam i za veći deo opozicije, tako da takav predlog teško može imati neophodnu podršku u parlamentu, ali i među građanima Srbije. Sa ovakvom političkom kulturom mi i bez takvog političkog sistema imamo negativno iskustvo sa popularnim predsednicima koji su skloni da prisvajaju više nego što im Ustav i zakoni dopuštaju pa i da potpuno koncentrišu vlast u svojim rukama. Nije nam potrebno da se to dodatno stimuliše uvođenjem predsedničkog sistema, nego, naprotiv, potrebno nam je osnaživanje parlamentarnog poltičkog sistema efektivne podele vlasti sa jakim i nezavisnim institucijama koje bi sprečavalo koncentraciju vlasti i jačalo pretpostavke za uspostavljanje stvarne demokratije.
Kada smo kod toga, Vučić je u više navrata izjavio da bi trebalo promjeniti broj poslanika i izborni sistem. Smatrate li da bi se i to moglo naći u ustavnim promjenama?
To su legitimna pitanja za raspravu, ali ne dozvolimo da ona potisnu u drugi plan stvaranje ustavnih pretpostavki za nezavisno pravosuđe. Sva ta legitimna pitanja, ako se instrumentalizuju, dobijaju potpuno drukčiju svrhu i smisao. Potrebna nam je politička zajednica u kojoj će se svaki građanin i građanka osećati kao kod svoje kuće. Ustavne promene tek su okvir za promenu loše slike društva. Da li ćemo imati 250 ili 180 poslanika, manje je važno od toga da li ćemo, najzad, imati nezavisno pravosuđe. Ako možemo brzo i efikasno da se dogovorimo oko svih promena, odlično, ali ako ne možemo, odredimo prioritete. Smatram da je pravosuđe prioritet.
Da li se uopće može očekivati relevantan društveni dijalog u Srbiji s obzirom na dosadašnju praksu aktualnih vlasti? Pritom mislimo na tabloidizaciju javnog života, konstantnu difamaciju političkih oponenata kao stranih plaćenika i izdajnika, daljnje gušenje slobode medija…
Nemoguće je voditi relevantan društveni dijalog u okolnostima gde se kritička misao doživljava kao neprijateljski čin, gde se intelektualci redukuju na eksperte i niko ih više ne pita da li je nešto dobro ili nije, nego da li je efikasno ili nije; gde se novinari tretiraju kao korisnički servis vlasti ili im se lepe etiketa stranih plaćenika; gde se opozicija tretira kao strano telo u političkom sistemu… Fasadna institucionalna struktura i podanička politička kultura utočište su autokratije. Hibris je reč koja nedostaje srpskom jeziku, a kojom su stari Grci označavali bezočnu osionost koja dolazi od precenjivanja sopstvene moći. Nepostojanje nezavisnog pravosuđa multiplikuje sve institucionalne i vaninstitucionalne prednosti vladajućih struktura. Relevantan društveni dijalog podrazumeva da se to menja odmah. Iz korena. Ta promena bi morala da bude osnova za početak razgovora o temeljnom preobražaju društva.
Kakvu ulogu u tome može imati opozicija, konkretno Demokratska stranka?
Demokratska stranka se zalaže za razgovor o svim značajnim problemima u društvu u ambijentu slobode govora i medija gde se ljudi ne proglašavaju za neprijatelje države zato što drukčije govore ili kritikuju vlast. Već godinama DS apeluje da se pokrenu neophodne ustavne promene, a one nisu moguće bez šireg društvenog i političkog konsenzusa. Polazeći od toga DS nastoji da podstakne široku javnu raspravu i učešće predstavnika relevantnih političkih stranaka u procesu revizije Ustava. Zato je kao prvi korak na tom putu ponudila predlog ustavnih promena u oblasti pravosuđa. Bez nezavisnog pravosuđa nema osnovne pretpostavke za normalizaciju političkih prilika i zaštitu osnovnih ljudskih prava, niti je moguće graditi politički sistem i menjati nepodnošljivi ambijent u kojem se sada odvija politički život.
Što se po vašem mišljenju mora promjeniti u važećem Ustavu Srbije i zbog čega? Koje su njegove najveće slabosti?
Pitanje ustavnih promena u Srbiji je važno, najpre, stoga što važeći Ustav od 2006. godine od samog početka ima slabosti i nedostatke koji upućuju na njegovu promenu, a potom i stoga što je neophodno usaglasiti ga sa pravnim tekovinama EU i obavezama proisteklim iz procesa evropskih integracija. Akcionim planom za Poglavlje 23 je predviđeno da se ustavnim promenama omoguće pretpostavke za obezbeđivanje nezavisnog sudstva do kraja 2017. godine. Na ovaj način, već registrovani nedostaci i manjkavosti Ustava u oblasti pravosuđa, dobijaju dodatni formalni podsticaj za otklanjanje u procesu pristupnih pregovora sa EU. Venecijanska komisija i izveštaji Evropske komisije ukazali su, baš kao i akademska i stručna javnost u Srbiji, na neophodnost ustavnih promena koje bi bile pretpostavka za stvaranje nezavisnog sudstva.
Pored ustavnih promena u oblasti pravosuđa neophodno je utvrditi koje odredbe je potrebno izbaciti, koje izmeniti ili dopuniti i šta bi trebalo da se nađe u Ustavu, a izostavljeno je. Te promene Ustava bi mogle biti formulisane i usvojene u paketu sa promenama u pravosuđu ili nekom drugom prilikom. Pored već navedenih tema za razgovore o promeni Ustava, važno je napraviti sveukupni plan ustavnih promena: odlučiti se za potpunu ili parcijalnu promenu, menjati revizioni postupak kao i razmisliti da se uvede jasno definisana obaveznost javne rasprave. Važna tema ustavnih promena jesu nezavisna regulatorna tela, tema razgovora bi mogla biti npr. uvođenje u Ustav institucije Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Neophodno je i odredbu o potvrđenim međunarodnim ugovorima upodobiti sa strateškim opredeljenjem za evropske integracije. Ljudska prava se u većoj meri ograničavaju u odnosu na Ustavnu povelju SCG, što je korak unazad. Dalje, odredbi o finansiranju pokrajina nije mesto u Ustavu. Potrebno je razgovarati i o tome da se gradonačelnici biraju u lokalnim skupštinama i da se opštinama da veći prostor za samoupravu. Takođe, trebalo bi preformulisati neprimerene odredbe poput one da svako može slobodno da odlučuje o rađanju dece itd. Tu je i set odredbi koji bi se odnosio na Evropsku uniju: od pravnog osnova članstva i prenošenja ustavnih nadležnosti, učešća u institucijama EU, preko važenja prava EU u Srbiji do prava građana po osnovu članstva u EU.
Važno je sumirati, zbog često imputiranih stavova da Ustav menjamo zbog EU, da Ustav menjamo zbog nas samih, baš kao što u EU idemo zbog nas samih.
Da li je taj proces moguće izvršiti amandmanima ili je potrebno donošenje novog ustava?
Moguće je i na jedan i na drugi način. Kojem postupku će se pristupiti zavisiće od dogovora, odnosno procene šta je u ovom trenutku realnije i celishodnije: potpuna ili parcijalna revizija. Menjati samo što je u ovom trenutku najneophodnije ili pokušati sa potpunom revizijom koja pretpostavlja sve potrebne promene. Parcijalna promena usmerava pažnju na veoma važan, možda najvažniji segment promena – promene u pravosuđu. Pažnja stručne, političke i ukupne javnosti bila bi usmerena na stvaranje nezavisnog i efikasnijeg pravosuđa i stvarno konstituisanje sudstva kao posebne grane vlasti. Javna rasprava u potpunosti bi bila usmerena ka ovom temeljno važnom pitanju za naše društvo, ono ne bi bilo u senci visokopolitizovanih revizionih tema poput preambule Ustava ili broja poslanika u parlamentu. Parcijalna promena bi trebalo da uključi i promene revizionog postupka kako bi se olakšala i pojednostavila procedura budućih promena, ali istovremeno bi trebalo voditi računa da se ne naruši ravnoteža prirode Ustava koji bi trebalo da bude stabilan, na jednoj strani, i fleksibilan zbog prilagođavanja političkim, ekonomskim i društvenim promenama, na drugoj strani. Potpuna revizija, odnosno donošenje novog ustava, pak, podrazumevalo bi više vremena i sveobuhvatniju raspravu.
Pravosuđe je u permanentnoj krizi. Godinama se govori o tome da izvršnu vlast treba izuzeti iz Visokog savjeta sudstva i Državnog vijeća tužilaca, te izbor sudija i tužilaca dati isključivo u njihovu vlastitu nadležnost. Mislite li da bi se ova promjena mogla naći izvjesno u budućem ustavu?
Demokratska stranka je u predlogu koji je ponudila javnosti nastojala da ustavnim rešenjima isključi izvršnu i zakonodavnu vlast iz postupka izbora i unapređenja sudija i tužilaca; uspostavi okvir za predvidljiva, objektivna, meritokratska i jednoobrazna pravila za izbor i unapređenje sudija i tužilaca; isključenje Narodne skupštine iz postupka izbora predsednika sudova; unapređenje standarda prava na prirodnog sudiju/tužioca; poboljšanje sistema obrazovanja sudija i tužilaca i transparentnosti njihovog napredovanja; jačanje programskih veza između Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca na jednoj strani, i Pravosudne akademije na drugoj. Promene neophodne za jačanje vladavine prava odnose se na: ujednačavanje odredaba o izvorima prava; konstitucionalizaciju uslova za razrešenje sudija; dosledno garantovanje stalnosti sudijske funkcije – ukidanje prvog izbora na tri godine; preimenovanje Vrhovnog kasacionog u Vrhovni sud; poboljšanje jemstava nezavisnosti tužilaštva.
Za razliku od sudija koji imaju ustavno propisanu samostalnost i nezavisnost, tužioci je nemaju. Što to znači za ustavno–pravni poredak i da li treba promjenom Ustava dati tužiocima isti položaj kao i sudijama?
Tužiocima se ne može dati isti položaj kao sudijama. Za razliku od sudstva, tužilaštvo je inokosni organ koji počiva na načelima organizacionog jedinstva i hijerarhijske povezanosti različitih organizacionih nivoa (osnovno/više, apelaciono, Republičko). Otuda se ne govori o nezavisnosti tužilaca, ali se može priznati nezavisnost (funkcionalna, personalna i finansijska) tužilaštva kao takvog u odnosu na sudstvo i druge dve grane vlasti. U uporednom pravu nije ni to uobičajeno, ali se kod nas nameće s obzirom na nerazvijenu pravnu kulturu i nedopustivu praksu uticaja političkih grana vlasti, posebno izvršne vlasti, na rad tužilaštva.
Treba li mijenjati status ili barem način izbora sudija Ustavnog suda Srbije koji se po sadašnjim normama biraju izrazito politički, a sebi daju za pravo da interveniraju u meritume odluka redovnih sudova? Jer, "pet sudija Ustavnog suda bira Narodna skupština, pet imenuje predsednik Republike, a pet opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Srbije".
Izbor sudija Ustavnog suda ne može biti isti kao izbor sudija redovnih sudova. Ustavni sud se ne meša u rad redovnih, niti odlučuje u instancionoj nadležnosti. Ustavni sud štiti Ustav i odlučuje da li je Ustav prekršen. Način izbora sudija Ustavnog suda nije bez mana, ali je načelno dobro postavljen u Ustavu od 2006. i odgovara najboljim rešenjima iz uporednog prava. To što ustavne sudije intervenišu u odluke redovnih sudija je posledica uvođenja ustavne žalbe, jednog od najboljih rešenja Ustava od 2006. Delotvornost ustavne žalbe, a samim tim i kvalitet odluka Ustavnog suda u postupku po ustavnim žalbama, potvrdio je Evropski sud za ljudska prava. To ne znači da te odluke ne mogu biti kvalitetnije, baš kao što bi se i redovni sudovi mogli više držati prakse Evropskog suda nego što to sada čine.
Advokatura je ustavna kategorija, ali u posljednje vrijeme vlada strah među pojedinim advokatima da im se sprema "brisanje" iz Ustava. Naime, advokatura se nije našla u pregovaračkom poglavlju 23. o pravosuđu i osnovnim pravima, već u poglavlju o uslugama. Ima li mjesta tim bojaznima?
Advokaturu nikako ne bi trebalo izostaviti iz teksta Ustava. To što se advokatura ne nalazi u pregovaračkom poglavlju 23. o pravosuđu i osnovnim pravima, nego u poglavlju o uslugama nije razlog za dovođenje u pitanje njenog ustavnopravnog statusa. U Ustavu od 2006. on se pominje u delu o ljudskim pravima, a u Nacrtu predloga ustavnih promena DS-a, kao i u Ustavu od 2006, ona je jedan od subjekata koji utiču na sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
