Antropološko-filozofski esej
foto: pexels
Postoji li u Srbiji kult oružja?
O oružju su napisane napregledne biblioteke, ali ne i o čovekovoj fascinaciji oružjem. Kao da se oružje u životu ljudi podrazumeva, onako, otprilike, kako se podrazumeva žaoka na škorpionovom repu ili kandže na mačjim šapama
Za mali grad poput Ćuprije bio je to strašan i, na svoj način, veliki događaj koji se pamti i danas, pola veka kasnije. Te 1974. godine osmogodišnja devojčica, školska drugarica potpisnika ovih redova, pronašla je očevu lovačku pušku, puška je opalila i pogodila dete. Bio je to jedan od najvećih sprovoda u istoriji grada. Kako to biva u maloj sredini, isplele su se silne priče iz manje ili više nepouzdanih izvora, počev od komšijskih do policijskih, ali sistemske rasprave o posedovanju oružja, zapravo, nije bilo.
Milan P. iz malog pomoravskog grada bio je lovac i čovek koji je, zbog nečega, voleo oružje. Pored lovačkih pušaka imao je makar jedan pištolj. Tu spravu Milan je, kažu, toliko dobro održavao da je, kada bi je izvadio iz izrezbarene drvene kutije postavljene crvenom čojom, svetlucala svojim zagasitim tonovima. Bio je vrlo savestan i pažljiv čovek. Takav je bio i dok je čistio oružje onog dana kada mu je metak, iz istog tog pištolja, prošao kroz mozak.
Naravno, mnogo je više primera u kojima se posednicima oružja nije dogodilo ništa, odnosno meci iz njihovog oružja neuporedivo su češće završavali u telima drugih ljudi i telima životinja. Čemu oružje i služi. Ubijanju ljudi i životinja, to jest. Otud i sasvim prirodno pitanje: nije li fascinacija oružjem, zapravo, fascinacija ubijanjem i smrću? Čime je, strogo uzev, fasciniran posednik oružja? Ubilačkim mehanizmom koji pravi tako privlačnu buku kada se povlači oroz, osim kada se na cev ne prikači dodatak za tiho ubijanje (pa se ubija u prijatnoj tišini), ili je privučen osećajem da se s tim u ruci – u vitrini, na tavanu, u podrumu, u šupi, u rupi, u garaži, u zaključanoj ili nezaključanoj sobi, u sefu, fioci ili na mestu nedostupnom deci sve dok ne postane dostupno – može oduzeti život? Ili spasti svoj? Nije li posednik oružja gospodar života i smrti? Zapravo, gospodar smrti? Pa se oseća nekako važno i moćno zbog toga. Ili je samo nepodnošljivo uplašen (od čega? od koga?), pa je i sebi pribavio jedan komad, za svaki slučaj, da se nađe zlu ne trebalo? Onaj Kamijev monsieur Merso ni sam ne zna zašto je uzeo pištolj. Kami će napisati samo da je mediteransko sunce isijavalo nepodnošljivu svetlost kada je Merso povukao obarač. Škrto nordijsko sunce, tome nasuprot, sigurno nije zaslepilo Andersa Brejvika dok je hladnokrvno ubijao ljude, uglavnom mlade, na ostrvu Utoja. Njih 69-oro.
PITANJA BEZ ODGOVORA
O oružju su napisane napregledne biblioteke, ali ne i o čovekovoj fascinaciji oružjem. Kao da se oružje u životu ljudi podrazumeva, onako, otprilike, kako se podrazumeva žaoka na škorpionovom repu ili kandže na mačjim šapama. O psihologiji ubica, vojnika, policajaca i svih onih koji po dužnosti barataju oružjem imamo brda knjiga, studija i tekstova, ali ne i suvisao odgovor o tome zašto civili poseduju oružje (još kao dete voleo je oružje, pa se to malo otelo kontroli kad je porastao i ustrelio sedamnaestoro ljudi u obližnjem kafeu i okolini). Do psiholoških, antropoloških ili socioloških istraživanja o posednicima oružja koji nemaju dosije, ali imaju dozvolu za posedovanje – ako smemo da se oslonimo na kratko istraživanje u svrhu pisanja novinskog teksta – teže je doći jer ih, naprosto, nema, kao ni empirijskih radova o toj temi. Zbog čega, dakle, ljudi drže oružje po kućama?
Dobar deo tekstova do kojih je potpisnik ovih redova došao zapravo je nezanimljiv jer se oslanja na opšta mesta, ili je (što je isto) proizvoljan, dakle, bez odgovarajuće naučne i teorijske potpore, što veoma podseća na ad hoc smatranja koja su se u javnosti mogla čuti ovih užasnih dana u Srbiji. U više smo navrata mogli čuti da u Srbiji postoji kult oružja, ali ne i na čemu se takva tvrdnja zasniva. Američke baze tekstova jesu bogatije, ali uzorak koji je konsultovan ne odmiče mnogo dalje od pravne regulative, moralnog zgražavanja (dakle, nemoći da se nešto uradi kad je reč o naoružavanju civila), pozivanja na tradiciju i opšta mesta o rđavo shvaćenom pojmu slobode. Doduše, kod Amerikanaca postoji jedna sasvim zdrava tradicija koja se zasniva na strahu od države, od Levijatana (mitsko morsko čudovište), te se oružje kod pojedinaca gomila u cilju odbrane od države ako podivlja (Sovjetski Savez, na primer, nacistička Nemačka), ali kako država nikako da podivlja, a oružje se ima da bi se upotrebilo, svako malo se pripuca na slučajne prolaznike, posetioce tržnih centara ili decu.
No, o kojem god istraživanju da je reč, zaključci, najčešće, naginju tome da je reč o antropološkoj konstanti koja ljude prati još od one ubojite koske kojom čovekov dalji rođak, sav oduševljen, vitla na početku Kjubrikove Odiseje. Kanonski tekstovi evropske civilizacije, poput Ilijade i Odiseje ili Biblije, kao da potvrđuju i dodatno mitologizuju ideju da je oružje prirođeno čoveku. Primetimo, međutim, da se svrha oružja, njegov smisao ili upotreba, vrlo slabo problematizuju (oružje je napravljeno da bi se upotrebilo i šta se tu ima raspravljati), kao da je sve to, zapravo, normalno, kao da je oružje prirodni čovekov produžetak, proteza srasla s mesom i kostima, pa bi nenormalno bilo kada bismo razmišljali o zajednici bez oružja. Otud antropološki pesimizam: čovek je opako i nepouzdano biće, svaštojed, pa mu oružje nekako prirodno pasuje. Ili: sve i da oružje preko noći nestane, da ispari, ima li ikoga ko bi poverovao da se čovek, takav kakav je, ne bi sutradan okomio na svog bližnjeg pesnicama, zubima, noktima, laktovima, kolenima, kamenjem, granama, zgodnim delovima nameštaja… Uostalom, eno kako je prošao uvaženi Đirolamo Savonarola u petnaestovekovnoj Firenci, sveštenik koga je Makijaveli, ne bez izvesne ironije, nazvao nenaoružanim prorokom. Pošto je shvatila da Savonarola samo preti, odnosno da preti ali da pretnje nisu podržane i oružjem, gomila ga je ljubazno spalila. Živog.
SLUČAJ SRBIJE
Ništa od ovoga, međutim, ne odgovara na pitanje šta će civilima oružje.
Čak ni to što je Srbija, po nekim podacima, peta na svetu i prva u Evropi po broju vatrenog oružja po glavi stanovnika, ne čini je, kada govorimo o odnosu stanovništva prema oružju, naročito različitom od drugih zemalja, naročito ne ako je poredimo sa zemljama u okruženju s kojima se njena istorija prepliće. Zbog toga je perspektiva koju ovde nudimo političko-filozofska, dakle, uzroke gomilanja oružja ne tražimo u pojedinačnim sklonostima i psihološkim motivima, već u kolektivnim, odnosno političkim perspektivama. Patrijarhalna kultura, neodgovorna vlast, falsifikovanje istorije, neodgovarajući obrazovni sistem, kolektivna frustracija izgubljenim ratovima, te odsustvo suočavanja s tom neprijatnom okolnošću, instrumentalizacija traume, sve to su politički motivi koji doprinose fantazmu o moći posedovanja oružja. To, a ne nekakav kult.
Prema srpskom zakonodavstvu, pucanje u vazduh zabranjeno je Krivičnim zakonikom i Zakonom o oružju i municiji. Čak dva zakona, dakle, zabranjuju pucanje u nebo, što, međutim, ne sprečava ovdašnji svet, računajući i dobro naoružane gradove (a ne samo sela), da se na svadbeno veselje, na primer, ne krene sa arsenalom dovoljnim za odbijanje solidne opsade. Jer, valja da pukne kad god se ukaže prilika, a ukazuje se stalno. Kad naoružana mužjačka družina dođe po mladu, nebo se solidno izrešeta. Malo pucaju i kad otmu mladu, pa potom pucaju na nenaoružane jabuke i nepokretne predmete, zatim pucaju kad im se rađaju deca, kad muškarci postaju punoletni, kad idu u vojsku ili se vraćaju iz nje, pucaju, dabome, i u vojsci, a posebno kad se napiju. Poznato je, takođe, da se rafalnim pucanjem teraju zli demoni (ranije se to radilo diskretnije, recimo razbijanjem čaše), proslavljaju državni, verski i ostali praznici.
Nisu, rekosmo, Srbi usamljeni u toj praksi, premda se bezbednosne prilike, u poslednje vreme i u odsustvu države (kidnapovana, ne zna se da li je živa), dramatično usložnjavaju. No, recimo da je ovde reč o rđavo shvaćenoj tradiciji i niskom stepenu prosvećenosti stanovništva (politički motiv nižeg intenziteta, dakle, ali s dugoročnim teškim posledicama).
Ratnička kultura već je ozbiljniji problem. Nikada, zapravo, komunistička Jugoslavija, uprkos modernizacijskim potezima, nije prestala da u osnov svog identiteta, uvek iznova, ubacuje narodnooslobodilačku borbu, sa sve mitologizovanim ofanzivama, junaštvom, falsifikovanom istorijom i, dabome, kultom nedodirljivog vođe. Valja primetiti da se srpska priča iz Prvog svetskog rata nije sistematski gurala u zaborav – eno ga Marš na Drinu Žike Mitrovića iz 1964. godine – ali je s Miloševićevom nacionalističkom diktaturom eksplodirala poput gnojne rane. Patuljaste kneževine nastale posle raspada Jugoslavije takođe su, bez razlike, posegnule za svojom slavnom ratničkom tradicijom (manje je važno da li je takve tradicije uopšte bilo, ako nije, valjalo ju je izmisliti), krenulo se u raskopavanje grobova i brižno utvrđivanje genoma u cilju etno-nacionalističke (rasističke) mobilizacije. Srbija je, prirodno, u tome prednjačila i, tradiciji uprkos, uspešno izgubila sve ratove (četiri ukupno) u koje ju je pomahnitali Miloševićev režim uveo.
Vrhunac se dostiže, čini se, u Vučićevoj populističkoj diktaturi s neprimerenim obeležavanjem stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata. Dok je Evropa obeležila taj dan kao završetak apsolutnog besmisla, kao dan kada se ništa osim stida ne bi smelo osećati, ovde se na sva usta slavilo junaštvo srpske vojske i srpskog naroda, talambasalo se kako je kome palo na pamet samo ako se u tom talambasanju podsećalo na slavnu tradiciju srpskog vojevanja, mešalo se sve i svašta, izbijala je netrpeljivost prema “neprijateljima”, dakle, potpuna proizvoljnost sa istorijskog i civilizacijskog gledišta, ali učinkovita s gledišta diktature. Čista psihoza. A u takvoj psihotičnoj atmosferi nije se moglo, niti, što je važnije, htelo razmišljati racionalno i u interesu zemlje. Gomilanje oružja tu dođe nekako prihvatljivo, čak i poželjno. Podatak o oružju koje u Srbiji poseduju civili odavno je poznat, ali zašto bi se zbog toga iko uzbuđivao? Šta je prirodnije od oružja u rukama ratničkog naroda? Sve dok neki pištolji nisu opalili u “Ribnikaru”.
Milan P. iz malog pomoravskog grada bio je lovac i čovek koji je, zbog nečega, voleo oružje. Pored lovačkih pušaka imao je makar jedan pištolj. Tu spravu Milan je, kažu, toliko dobro održavao da je, kada bi je izvadio iz izrezbarene drvene kutije postavljene crvenom čojom, svetlucala svojim zagasitim tonovima. Bio je vrlo savestan i pažljiv čovek. Takav je bio i dok je čistio oružje onog dana kada mu je metak, iz istog tog pištolja, prošao kroz mozak.
Naravno, mnogo je više primera u kojima se posednicima oružja nije dogodilo ništa, odnosno meci iz njihovog oružja neuporedivo su češće završavali u telima drugih ljudi i telima životinja. Čemu oružje i služi. Ubijanju ljudi i životinja, to jest. Otud i sasvim prirodno pitanje: nije li fascinacija oružjem, zapravo, fascinacija ubijanjem i smrću? Čime je, strogo uzev, fasciniran posednik oružja? Ubilačkim mehanizmom koji pravi tako privlačnu buku kada se povlači oroz, osim kada se na cev ne prikači dodatak za tiho ubijanje (pa se ubija u prijatnoj tišini), ili je privučen osećajem da se s tim u ruci – u vitrini, na tavanu, u podrumu, u šupi, u rupi, u garaži, u zaključanoj ili nezaključanoj sobi, u sefu, fioci ili na mestu nedostupnom deci sve dok ne postane dostupno – može oduzeti život? Ili spasti svoj? Nije li posednik oružja gospodar života i smrti? Zapravo, gospodar smrti? Pa se oseća nekako važno i moćno zbog toga. Ili je samo nepodnošljivo uplašen (od čega? od koga?), pa je i sebi pribavio jedan komad, za svaki slučaj, da se nađe zlu ne trebalo? Onaj Kamijev monsieur Merso ni sam ne zna zašto je uzeo pištolj. Kami će napisati samo da je mediteransko sunce isijavalo nepodnošljivu svetlost kada je Merso povukao obarač. Škrto nordijsko sunce, tome nasuprot, sigurno nije zaslepilo Andersa Brejvika dok je hladnokrvno ubijao ljude, uglavnom mlade, na ostrvu Utoja. Njih 69-oro.
PITANJA BEZ ODGOVORA
O oružju su napisane napregledne biblioteke, ali ne i o čovekovoj fascinaciji oružjem. Kao da se oružje u životu ljudi podrazumeva, onako, otprilike, kako se podrazumeva žaoka na škorpionovom repu ili kandže na mačjim šapama. O psihologiji ubica, vojnika, policajaca i svih onih koji po dužnosti barataju oružjem imamo brda knjiga, studija i tekstova, ali ne i suvisao odgovor o tome zašto civili poseduju oružje (još kao dete voleo je oružje, pa se to malo otelo kontroli kad je porastao i ustrelio sedamnaestoro ljudi u obližnjem kafeu i okolini). Do psiholoških, antropoloških ili socioloških istraživanja o posednicima oružja koji nemaju dosije, ali imaju dozvolu za posedovanje – ako smemo da se oslonimo na kratko istraživanje u svrhu pisanja novinskog teksta – teže je doći jer ih, naprosto, nema, kao ni empirijskih radova o toj temi. Zbog čega, dakle, ljudi drže oružje po kućama?
Dobar deo tekstova do kojih je potpisnik ovih redova došao zapravo je nezanimljiv jer se oslanja na opšta mesta, ili je (što je isto) proizvoljan, dakle, bez odgovarajuće naučne i teorijske potpore, što veoma podseća na ad hoc smatranja koja su se u javnosti mogla čuti ovih užasnih dana u Srbiji. U više smo navrata mogli čuti da u Srbiji postoji kult oružja, ali ne i na čemu se takva tvrdnja zasniva. Američke baze tekstova jesu bogatije, ali uzorak koji je konsultovan ne odmiče mnogo dalje od pravne regulative, moralnog zgražavanja (dakle, nemoći da se nešto uradi kad je reč o naoružavanju civila), pozivanja na tradiciju i opšta mesta o rđavo shvaćenom pojmu slobode. Doduše, kod Amerikanaca postoji jedna sasvim zdrava tradicija koja se zasniva na strahu od države, od Levijatana (mitsko morsko čudovište), te se oružje kod pojedinaca gomila u cilju odbrane od države ako podivlja (Sovjetski Savez, na primer, nacistička Nemačka), ali kako država nikako da podivlja, a oružje se ima da bi se upotrebilo, svako malo se pripuca na slučajne prolaznike, posetioce tržnih centara ili decu.
No, o kojem god istraživanju da je reč, zaključci, najčešće, naginju tome da je reč o antropološkoj konstanti koja ljude prati još od one ubojite koske kojom čovekov dalji rođak, sav oduševljen, vitla na početku Kjubrikove Odiseje. Kanonski tekstovi evropske civilizacije, poput Ilijade i Odiseje ili Biblije, kao da potvrđuju i dodatno mitologizuju ideju da je oružje prirođeno čoveku. Primetimo, međutim, da se svrha oružja, njegov smisao ili upotreba, vrlo slabo problematizuju (oružje je napravljeno da bi se upotrebilo i šta se tu ima raspravljati), kao da je sve to, zapravo, normalno, kao da je oružje prirodni čovekov produžetak, proteza srasla s mesom i kostima, pa bi nenormalno bilo kada bismo razmišljali o zajednici bez oružja. Otud antropološki pesimizam: čovek je opako i nepouzdano biće, svaštojed, pa mu oružje nekako prirodno pasuje. Ili: sve i da oružje preko noći nestane, da ispari, ima li ikoga ko bi poverovao da se čovek, takav kakav je, ne bi sutradan okomio na svog bližnjeg pesnicama, zubima, noktima, laktovima, kolenima, kamenjem, granama, zgodnim delovima nameštaja… Uostalom, eno kako je prošao uvaženi Đirolamo Savonarola u petnaestovekovnoj Firenci, sveštenik koga je Makijaveli, ne bez izvesne ironije, nazvao nenaoružanim prorokom. Pošto je shvatila da Savonarola samo preti, odnosno da preti ali da pretnje nisu podržane i oružjem, gomila ga je ljubazno spalila. Živog.
SLUČAJ SRBIJE
Ništa od ovoga, međutim, ne odgovara na pitanje šta će civilima oružje.
Čak ni to što je Srbija, po nekim podacima, peta na svetu i prva u Evropi po broju vatrenog oružja po glavi stanovnika, ne čini je, kada govorimo o odnosu stanovništva prema oružju, naročito različitom od drugih zemalja, naročito ne ako je poredimo sa zemljama u okruženju s kojima se njena istorija prepliće. Zbog toga je perspektiva koju ovde nudimo političko-filozofska, dakle, uzroke gomilanja oružja ne tražimo u pojedinačnim sklonostima i psihološkim motivima, već u kolektivnim, odnosno političkim perspektivama. Patrijarhalna kultura, neodgovorna vlast, falsifikovanje istorije, neodgovarajući obrazovni sistem, kolektivna frustracija izgubljenim ratovima, te odsustvo suočavanja s tom neprijatnom okolnošću, instrumentalizacija traume, sve to su politički motivi koji doprinose fantazmu o moći posedovanja oružja. To, a ne nekakav kult.
Prema srpskom zakonodavstvu, pucanje u vazduh zabranjeno je Krivičnim zakonikom i Zakonom o oružju i municiji. Čak dva zakona, dakle, zabranjuju pucanje u nebo, što, međutim, ne sprečava ovdašnji svet, računajući i dobro naoružane gradove (a ne samo sela), da se na svadbeno veselje, na primer, ne krene sa arsenalom dovoljnim za odbijanje solidne opsade. Jer, valja da pukne kad god se ukaže prilika, a ukazuje se stalno. Kad naoružana mužjačka družina dođe po mladu, nebo se solidno izrešeta. Malo pucaju i kad otmu mladu, pa potom pucaju na nenaoružane jabuke i nepokretne predmete, zatim pucaju kad im se rađaju deca, kad muškarci postaju punoletni, kad idu u vojsku ili se vraćaju iz nje, pucaju, dabome, i u vojsci, a posebno kad se napiju. Poznato je, takođe, da se rafalnim pucanjem teraju zli demoni (ranije se to radilo diskretnije, recimo razbijanjem čaše), proslavljaju državni, verski i ostali praznici.
Nisu, rekosmo, Srbi usamljeni u toj praksi, premda se bezbednosne prilike, u poslednje vreme i u odsustvu države (kidnapovana, ne zna se da li je živa), dramatično usložnjavaju. No, recimo da je ovde reč o rđavo shvaćenoj tradiciji i niskom stepenu prosvećenosti stanovništva (politički motiv nižeg intenziteta, dakle, ali s dugoročnim teškim posledicama).
Ratnička kultura već je ozbiljniji problem. Nikada, zapravo, komunistička Jugoslavija, uprkos modernizacijskim potezima, nije prestala da u osnov svog identiteta, uvek iznova, ubacuje narodnooslobodilačku borbu, sa sve mitologizovanim ofanzivama, junaštvom, falsifikovanom istorijom i, dabome, kultom nedodirljivog vođe. Valja primetiti da se srpska priča iz Prvog svetskog rata nije sistematski gurala u zaborav – eno ga Marš na Drinu Žike Mitrovića iz 1964. godine – ali je s Miloševićevom nacionalističkom diktaturom eksplodirala poput gnojne rane. Patuljaste kneževine nastale posle raspada Jugoslavije takođe su, bez razlike, posegnule za svojom slavnom ratničkom tradicijom (manje je važno da li je takve tradicije uopšte bilo, ako nije, valjalo ju je izmisliti), krenulo se u raskopavanje grobova i brižno utvrđivanje genoma u cilju etno-nacionalističke (rasističke) mobilizacije. Srbija je, prirodno, u tome prednjačila i, tradiciji uprkos, uspešno izgubila sve ratove (četiri ukupno) u koje ju je pomahnitali Miloševićev režim uveo.
Vrhunac se dostiže, čini se, u Vučićevoj populističkoj diktaturi s neprimerenim obeležavanjem stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata. Dok je Evropa obeležila taj dan kao završetak apsolutnog besmisla, kao dan kada se ništa osim stida ne bi smelo osećati, ovde se na sva usta slavilo junaštvo srpske vojske i srpskog naroda, talambasalo se kako je kome palo na pamet samo ako se u tom talambasanju podsećalo na slavnu tradiciju srpskog vojevanja, mešalo se sve i svašta, izbijala je netrpeljivost prema “neprijateljima”, dakle, potpuna proizvoljnost sa istorijskog i civilizacijskog gledišta, ali učinkovita s gledišta diktature. Čista psihoza. A u takvoj psihotičnoj atmosferi nije se moglo, niti, što je važnije, htelo razmišljati racionalno i u interesu zemlje. Gomilanje oružja tu dođe nekako prihvatljivo, čak i poželjno. Podatak o oružju koje u Srbiji poseduju civili odavno je poznat, ali zašto bi se zbog toga iko uzbuđivao? Šta je prirodnije od oružja u rukama ratničkog naroda? Sve dok neki pištolji nisu opalili u “Ribnikaru”.
