Energetska efikasnost već duži niz godina nije tema o kojoj se samo govori, bez konkretnih mera i rezultata, već proces koji se uveliko sprovodi u razvijenim zemljama. Smanjenje količine energije neophodne za normalno funkcionisanje, njeno pravilno raspoređivanje kroz postojanje svakodnevne svesti o štednji iste, te okretanje ka obnovljivim izvorima energije, neophodni su procesi kako bi se svet prilagodio nastajućim promenama. Kada se na to još doda velika energetska kriza, prvenstveno u Evropi, do koje je došlo nakon ruskog napada na Ukrajinu, jasno je da je neograničeno korišćenje i rasipanje energije odavno prevaziđeno.

Evropska unija – u velikoj meri danas pogođena pomenutom energetskom krizom već godinama postavlja ciljeve za sprovođenje energetske efikasnosti država članica, dok se određeni kriterijumi odnose i na države koje se nalaze na putu da postanu deo zajednice. Tako su države članice u obavezi da do 2030. godine ispune godišnje zahteve po pitanju čuvanja energije od bespotrebnog rasipanja. Do ove godine, minimalni prag udela sačuvane energije iznosio je 0,8 odsto, ali se on svake dve godine povećava. Sledeći dvogodišnji prag je 1,3 odsto, potom 1,5 odsto, dok je plan da se 2030. godina završi sa minimalnim udelom od 1,9 odsto. S druge strane, cilj EU je da, do kraja ove decenije, ukupan udeo energije iz obnovljivih izvora energije dosegne 32 odsto. Plan za početak ove decenije je ispunjen, te je pre dve godine zabeleženo 22 odsto. Međutim, rezultati itekako zavise odnosno variraju od države do države.

Svi ovi parametri deo su strategija za postizanje energetske efikasnosti. Na nivou EU taj proces ide mnogo brže. U Srbiji pomaci postoje, kreiraju se javne politike usmerene ka zelenoj tranziciji, ali i dalje ima dosta prostora za napredak.

SUBVENCIJE ZA DOMAĆINSTVA

Energetska efikasnost se postiže na različitim nivoima – od nacionalnih strategija, preko javnih politika, do domaćinstava. Međutim, za sve mora biti zajedničko postojanje svesti o neophodnosti implementiranja samog procesa.

U svakom slučaju, domaćinstva su ta koja moraju snositi najveći teret te tranzicije. Prema jednom istraživanju koje je naručila Elektroprivreda Srbije 2017. godine, pokazalo se da većina građana ima želju da racionalno troši energiju; međutim, jedno je želja, a drugo mogućnost i spremnost za velika ulaganja. Energetska efikasnost ostaje mrtvo slovo na papiru ako domaćinstvo nema dovoljno sredstava da je realizuje u praksi.

I zato je neophodna pozamašna pomoć države. Vlada Srbije i Ministarstvo rudarstva i energetike pokrenuli su krajem septembra novi talas subvencionisanja za povećenje energetske efikasnosti u porodičnim kućama i stanovima. Ukupna vrednost opredeljenih bespovratnih sredstava za građane iznosiće 1,79 milijardi dinara – 55 odsto obezbeđuje ministarstvo, a 45 odsto lokalne samouprave koje su se prijavile da učestvuju u programu, ukupno njih 131. Prema izjavi resorne ministarke Dubravke Đedović, na prethodna tri poziva subvencije je dobilo 20.000 građana, dok je plan da iste dobije još oko 50.000 domaćinstava.

Subvencije pokrivaju polovinu troškova za poboljšanje energetske efikasnosti, dok drugu polovinu snose sami građani. Povoljniji uslovi obezbeđeni su, prema rečima ministarke, za opštine čiji je stepen razvijenosti ispod 50 odsto republičkog proseka, kao i za one sa visokom zagađenošću vazduha, te u ovim slučajevima bespovratna sredstva mogu pokriti i do 65 odsto troškova.

Građani se mogu prijaviti za bespovratna sredstva za različite stvari koje je ministarstvo klasifikovalo kao korisne u postizanju energetske efikasnosti, poput zamene stolarije, poboljšanja izolacije krovova i zidova, ugradnju efikasnijih kotlova, solarnih panela, solarnih kolektora, kao i toplotnih pumpi.

Prijave traju tokom cele godine, a moguće je aplicirati i za više različitih stvari. Međutim, pravo na subvencije neće imati oni koji su već ranije dobili sredstva, kao ni oni koji žele da izvode radove u vikendicama ili kućama i stanovima gde nisu trajno nastanjeni.

Od lokalnih samouprava će se zahtevati da raspišu konkurse za firme koje će biti izvođači radova, što će svakako biti zanimljiv proces, vredan praćenja, kako bi se utvrdilo da li će odabir istih zaista biti u skladu sa potrebama postizanja energetske efikasnosti, a ne nekih drugih ciljeva. Takođe, zanimljivo je da tri velike beogradske opštine neće učestvovati u programu – Novi Beograd, Čukarica i Savski venac. Stoga, s obzirom na zagađenost Beograda i redovno visoko pozicioniranje na svetskim listama najzagađenijih gradova, postavlja se pitanje zašto je rukovodstvo ovih triju opština odlučilo da se ne prijavi za projekat.

Ovakav pristup postizanja energetske efikasnosti usmeren je direktno ka građanima, odnosno domaćinstvima, ali je svakako deo šire državne strategije, što jasno pokazuje neraskidivu vezu svih nivoa. Do promena se mora doći odozdo, sa najnižeg nivoa, ali se one moraju orkestrirati sa najviših nivoa. Problem sa ovim subvencijama jeste što se čini da javnost i dalje nije u dovoljnoj meri upoznata sa njima, te da dobar deo građana ni ne zna da je u mogućnosti da ih iskoristi.

STARE ZGRADE I LOŠA STOLARIJA

U Srbiji se i dalje rasipa električna energija. Delimičan prelazak na obnovljive izvore energije, poput gradnje vetroparkova i solarnih elektrana, svakako je korak napred. Međutim, da bi on dao rezultate na duže staze, mora se smanjiti bespotrebno trošenje energije. Da bi se ovo postiglo, potrebno je krenuti od nekih praktičnih stvari na nivou domaćinstava. Preduslov je svakako postojanje društvene svesti o neophodnosti energetske tranzicije.

Veliki problem predstavljaju stambene zgrade sa lošom izolacijom. One starije, građene pre nekoliko decenija, nisu projektovane vodeći računa o energetskoj efikasnosti, iz prostog razloga što to tada nije ni bila tema. Pritom, bez većih ulaganja u međuvremenu, danas su već mahom dotrajale. Kod novogradnje, problem nastaje kada se investitori vode isključivo maksimizacijom profita a minimizacijom troškova, te pribegavaju jeftinijim materijalima. Ipak, ovde građani ne mogu mnogo toga da učine, već to ostaje u rukama države, da ona reguliše tržište nekretninama.

Stoga postoje takozvani energetski pasoši – sertifikati koji pokazuju u kojoj meri je zgrada energetski efikasna. Raspon različitih nivoa se kreće od A+ do G, s tim da je prvi (A+) minimalna potrošnja energije, a drugi (G) prekomerna. Prema Zakonu o planiranju i izgradnji (poslednje izmene uvedene su početkom godine), sve zgrade moraju posedovati ovaj sertifikat. Novogradnjama je neophodan prilikom dobijanja upotrebne dozvole, dok ga starogradnje dobijaju prilikom renoviranja. Uz to, starije zgrade renoviranjem moraju napredovati za bar jedan energetski razred.

Prema izmenama pomenutog zakona, biće neophodno priložiti energetski pasoš prilikom potpisivanja kupoprodajnog ugovora o nekretnini. Zgrade u vlasništvu države imaju rok od tri godine da se sertifikuju, poslovne zgrade pet, a stambene zgrade deset.

Značajan problem, pogotovo u starijim zgradama, predstavlja loša stolarija, koja u velikoj meri smanjuje energetsku efikasnost objekta. A zamena stolarije je proces koji, i pored subvencija države, iziskuje ozbiljna sredstva. Ali pored toga, postoji niz praktičnih svakodnevnih stvari kojima se može pribegavati kako bi se uštedela energija. Treba koristiti LED sijalice, oslanjati se na dnevno svetlo koliko god je to moguće, redovno menjati filtere na rashladnim i uređajima za grejanja, izbegavati zagrejavanje površina koje se ne koriste, poput hodnika i ostava, koristiti mašine za veš ili posuđe samo kada su pune, ili pak isključivati kablove i punjače iz struje kada su uređaji napunjeni.

Naposletku, ušteda energije i postizanje energetske efikasnosti više nije pitanje dobre volje osvešćenih građana, već proces kome će država morati pristupiti temeljno, na svim nivoima; ne samo zbog toga što tako zahtevaju norme Evropske unije, već zato što je to danas jedini način, imperativ opstanka.