Poznat po egzibicionističkim izjavama kojima, kao dugogodišnji tabloidni trudbenik, privlači pažnju javnosti, advokat Vladimir Đukanović Đuka je pre desetak dana na Tviteru zapisao da jedva čeka dan kada će se vlast njegove Srpske napredne stranke – okončati. Zašto Đuka taj dan nestrpljivo iščekuje iako je, kako kaže, naprednjačka vlast “jedna od najboljih u našoj posleratnoj istoriji”? (Ne zna se na koji tačno rat misli i koje su to vlasti, pored SNS-a, bile najbolje!) Zato što će onda, veli, videti koliko će ljudi koji ga danas tapšu po ramenu i dive mu se – “doći da ga pljunu”.

Tvit-istupom je izrekao ono što se manje-više zna: pohvalio se da ima ogromnu moć i da mu se mnogi klanjaju do zemlje – pogotovo oni iz pravosuđa. Sa druge strane, priznao je i da njegov način delovanja i ophođenja prema istim tim ljudima zaslužuje da ga oni, kada sve ovo prođe, jednostavno, narodski rečeno, “hraknu”. Nije spominjao šta će mu raditi oni kojima je – u najmanju ruku – zagorčao život i to često samo zato što su pokušavali da rade svoj posao.

Gde se krije tajna moći Vladimira Đukanovića, višedecenijskog vehementnog ekstremnog nacionaliste i novopečenog advokata, za kojeg kolege kažu da ima toliko pravničkog znanja da bi jedva klijente mogao valjano da zastupa pred osnovnim sudovima? Odgovor je jednostan: on je poverenik Stranke i Predsednika za pravosuđe kojemu je dato da sudove i tužilaštva kontroliše, čisti i drobi, izbaci im iz glave iluziju da mogu da odlučuju i rade po savesti i profesiji, te ih pokunjene i poražene upregne u naprednjačke kočije. Zadatak mu je i da deo advokatskih struktura stavi pod čvrstu kontrolu vlasti, što mu je uspelo, recimo, sa Advokatskom komorom Beograda.

Osim toga, Đuka je i verni i pouzdani Vučićev malj koji mlati na razne strane, a specijalnost su mu – nedovoljno poslušni naprednjaci. On je čovek koji je, između ostalog, dobio zaduženje da bude šef tima braće Vučić za obračun sa ministrom Nebojšom Stefanovićem i njegovim stranačkim klanom, koji se – što pred očima javnosti, što na nivou manje vidljivih spletkarenja – odvija bogami već dugo. Iako sebe voli da predstavlja kao “čoveka bez mrlje” i nekoga ko hrabro izbaci na drum ono šta mu je na umu, Đukanović je zapravo promoter najprimitivnijih ideoloških obrazaca, vešt u spletkama, podmetanjima, neistinama, fasciniranju prostote i bahaćenju.

Da bi lakše sprovodio stranačke poslove, Đukanović je dobio mesto predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe, nakon čega je postao i član Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva. Sa tih funkcija utiče na imenovanje sudija i tužilaca. Kao što je, kako kažu, Vulinov zadatak da u policiji očisti preostale Stefanovićeve kadrove i druge neposlušnike, takav zadatak ima i Đukanović u pravosuđu. Na udaru su ipak prvo ljudi koji koliko-toliko drže do savesti i profesije. Definicija stanja u srpskom pravosuđu, kažu cinici, glasi: Đuka te tuži, Đuka ti sudi, Đuka te brani! Malo je reći, sukob interesa.

MISTER VULF BRAĆE VUČIĆ

Naš junak ima brojne nadimke. Kao prvo, Đuka. Kad je kuku, zovi Đuku! – kažu da voli da citira izreku pred prijateljima ističući svoje nadnaravne političke i druge sposobnosti. I poštenje, jer Đuku navodno ne zovu kad dele poklone. Nadimak “Bizon” je dobio – kažu – zbog karaktera. Uporan, jak, ne odustaje, udara u vrata dok ih ne razvali. Nedavno su građani glasanjem jednom pravom bizonu na Fruškoj gori dali ime Đuka, što je svakako priznanje advokatu Đukanoviću jer je njegovo pojavljivanje u medijima uspelo da ostavi snažan utisak. Neki ga zovu i Đuka Moler, a zbog toga što je krajem marta 2013. po nalogu Stranke sa ekipom kasno noću uleteo u Državnu lutriju Srbije, sa koferima i merdevinama.

Nikada, naravno, nećemo znati šta su oni od ponoći nadalje tamo radili: možemo samo da pretpostavljamo da je “upad” vezan za potpuno preuzimanje lutrijske krave-muzare i preraspodelu mleka koje ona daje. Na pitanje šta je radio u DLS, advokat Đukanović je izjavio da su on i drugari, kao strasni obožavaoci noćnog moleraja, krečili.

Inače, Đuka je nekada bio pravni savetnik nekim velikim kladionicama, a svojevremeno je upisao i doktorske studije na Pravnom fakultetu univerziteta “Union” i prijavio temu “Pravna regulacija internet-igara na sreću”. Doktorat, po svemu sudeći, još nije odbranio, jer bi javnost to znala. Zlobnici ga zovu i Đuka Kanibal. Naime, kada je njegov stranački kolega, tadašnji gradonačelnik Subotice Bogdan Laban poručio drugom stranačkom kolegi, Vladimiru Polovini, da će mu “iščupati grkljan i pojesti ga”, Đukanović je prokomentarisao: “U potpunosti podržavam!”

Đukanović je Labana podržao i u pretnji da će Polovinu samleti u mašini za mlevenje mesa. To je prvi put da su naprednjaci u javnosti prezentovali ideju mašinskog fronclanja ljudskog mesa, koju je kasnije u praksi primenjivala Belivukova grupa, za koju sam Đuka tvrdi da je izašla iz SNS-šinjela. Verovatno po dogovoru sa njim, Đukanović je svojevremeno Aleksandru Vučiću uputio javno pismo u kojem je istakao da Belivuk ne bi mogao da radi to što radio da nije imao podršku nekih ljudi iz SNS-a. Aludirao je, razume se, na Nebojšu Stefanovića i Dijanu Hrkalović. Đukanović je, navodno, svojevremeno imao zadatak da zove ljude bliske Stefanoviću, te da ih pokuša prebaciti na drugu stranu zastrašujući ih pitanjem da li podržavaju to što je ministar “prisluškivao predsednika” i “pripremao državni udar”.

Šta je to što Stefanovića čini tako jakim da Vučić u obračunu sa njim upotrebljava tešku artiljeriju sa Đukom na čelu? Oni koji dosta toga znaju kažu: Stefanović je kao šef beogradskih naprednjaka zadužio mnogo moćnih ljudi omogućujući im enormne prihode, kao koordinator tajnih službi i Vučićev dugogodišnji saradnik poseduje bezbrojne nezgodne informacije koje bi mogle procureti u ovdašnje ili strane medije, a nije isključeno da ima podršku i moćnih inostranih krugova, sa kojima je koordinirana akcija “Jovanjica” – eklatantan dokaz saradnje vrha države, raznih državnih bezbednosnih struktura i organizovanog kriminala. Zna se, plantažu marihuane obezbeđivali su pripadnici MUP, BIA i VOA.

Đuka u slučaju “Jovanjica” ima ulogu koju je imao Vinston Vulf u Petparačkim pričama: dolazi da počisti veliki nered. I kao medijski radnik i kao advokat, staje u odbranu Predraga Koluvije, optuženog da je organizovao proizvodnju 1,6 tona marihuane na 12 hektara uz najsavremeniju tehničku opremu. Njegovo pojavljivanje na sudu jasan je signal i sudijama i tužiocima da je vrh države iza optuženih, jer svakako nije tu kao pravni ekspert za teške krivične postupke, s obzirom da se advokaturom počeo baviti tek 2018. godine.

Osnovna Đukina medijska i advokatska teza, koja se masovno eksploatiše u tabloidima, otprilike glasi: Nebojša Stefanović, uz pomoć policijskog načelnika Slobodana Milenkovića i drugih svojih kadrova, izmislio je aferu “Jovanjica” kako bi napakostio Aleksandru Vučiću i njegovom bratu Andreju, sa konačnim ciljem da izvede “državni udar”. Na “Jovanjici” se, naime, nije uzgajala marihuana nego industrijska konoplja. Suđenje na Specijalnom sudu za borbu protiv organizovanog kriminala na različite načine se opstruiše, a najnoviji pokušaj je i uključivanje u proces Posebog odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg tužilaštva u Beogradu, koji ispituje izjave Đukine branjenice iz drugog postupka, Dijane Hrkalović. Ona je, elem, Milenkovića u jednom tabloidu optužila za dilovanje narkoticima. Šef ovog tužilaštva je Nenad Stefanović, koji je Đukanovićev i Vulinov kadar.

Kada je Hrkalovićka napustila prethodno angažovane, iskusne advokate i uposlila advokata-početnika Đukanovića, svima je bilo jasno: dil je napravljen! Stvari su tim jasnije, jer ju je Đuka prethodno opljuvavao gde god je stigao. Hrkalovićka je kanda ponovo došla u zonu predsednikove milosti i dobila određene zadatke. Kao prvo, da napadne iz svih oružja Nebojšu Stefanovića. Stefanović je, ona tvrdi, bio deo Belivukovog klana, sa kojima se dopisivao preko Skaja, pod nadimkom “Edo”, on je slao medijima fotografije na kojima se sin Danilo druži sa kriminalcima, on je prisluškivao predsednika… Pravni stručnjaci kažu da su zapravo optužbe protiv Hrkalovićke bile na staklenim nogama, a da ovim iskazima ona sama sebe inkrimiše. Ali, verovatno se oseća potpuno zaštićenom i uljuljkanom. Dakako da joj je zadatak i da bude deo stravičnog pritiska na Slobodana Milenkovića, najzaslužnijeg za otkrivanje afere “Jovanjica” (visi tekst na strani 6).

Vlast, očigledno, ima nameru da po svaku cenu uruši jovanjičke sudske procese, a nesumnjivo je da Đuka ima tu ključnu, organizacionu ulogu i verovatno će se u tom naporu koristiti svim raspoloživim sredstvima. Koluvija i drugi se štite i kao ortaci, ali i zbog toga što bi mogli da budu veoma nezgodni svedoci po mnoge visoke funkcionere. Osim toga, važno je na ovom slučaju “trenirati strogoću” jer bi nekim policijskim službenicima u budućnosti moglo pasti na pamet da začeprkaju i druge unosne kriminalno-naprednjačko-državne poslove.

Pojedini pravnici kazuju da je “Jovanjicu” potrebno pod hitno internacionalizovati jer će mnogi ljudi koji su kao profesionalci radili na ovom slučaju nagrabusiti, a nije isključeno da neki od njih, koji su već dobijali ozbiljne pretnje, ostanu i bez glave.! Tvrde da je, ukoliko vlast uspe u očiglednoj nameri da za “Jovanjicu” krivicu svali na Stefanovića i Milenkovića, veliko pitanje šta će se desiti sa veštacima koji su utvrdili da je pronađena ogromna količina marihuane, sa tužiocem koji je vodio predmet i sudijama koji su u sudskim većima potvrđivali optužnice. Oni bi mogli da budu optuženi za “podmetanje lažnih optužbi”. Opet kao poruka za druge veštake, sudije i tužioce.

OBOŽAVALAC MLADIĆA I KARADŽIĆA

Ne može se reći kako Đuka nema šarma da osvoji srce i političkih protivnika. Pre nekoliko godina, u medijima se pojavila fotografija na kojoj su on i bivši predsednik Srbije Boris Tadić – opušteno nasmejani, u srdačnom zagrljaju. Đukanović je tvrdio da je u pitanju staro prijateljstvo, pošto je Tadić bio njegov profesor psihologije. Tačna je njegova tvrdnja da je fotografija napravljena 2008. godine. Ali, susret nije bio slučajan, niti učeničko-profesorski. Tadić je, navodno, pomogao Đukanoviću da nasledi svoju majku Marinu u Republičkoj izbornoj komisiji. Đuki nikad ništa ne fali, reklo bi se. To je bilo u ono vreme kada je Tadić došao na genijalnu ideju da evropeizira radikale, koji su potom progutali i državu i politiku i naše živote.

Dosledan je pobornik šovinizma iako tu – takođe kao njegov predsednik – ponekad daje izjave koje služe da zbune narodne mase. Bio je voditelj na Radio Fokusu, poznatom generatoru mržnje i antievropejstva iz dvehiljaditih; u oštroj konkurenciji, verovatno, najužasnijeg medija u istoriji Srbije. Bio je član Srpske radikalne stranke i veliki poštovalac lika i dela Vojislava Šešelja do osnivanja SNS-a. Bio je i deo ultranacionalističke organizacije “Obraz”, čiji je rad odlukom Ustavnog suda Srbije 2012. godine zabranjen zbog “kršenja ljudskih i manjinskih prava i izazivanja nacionalne i verske mržnje”. “Legendarne” su njegove emisije “Na kafi sa Đukom” i, potom, “Na kraju dana sa Đukom”, u kojima je sa svojim gostima raspredao o raznim političkim i intergalaktičkim temama.

Na forumu “Srpski nacionalisti” godinama se pojavljivao pod “nikom” “Nacionalista”, sa “svojstvenim” komentarima i uvidima, nazivajući, recimo, gejeve “imbecilnim pojavama”. Za njega je Sulejman Ugljanin bio “terorista”, Veran Matić – “izdajnik i kriminalac”, novinar Dejan Anastasijević – “magarac”. Zalagao se za “vaspitanje dece u pravoslavnom duhu”, Bošnjaci i Crnogorci su “izmišljene nacije”, Crna Gora – “šiptarska kolonija”, a ponekad Crnogorce naziva i ustašama. Hrvatsku “nikad neće priznati u avnojevskim granicama”, a podržavao je i etničko čišćenje Albanaca na Kosovu. Kao ni Tomislavu Nikoliću, ni njemu nije žao što je Ćuruvija ubijen. Veliki je ljubitelj Ratka Mladića, javno je proslavljao njegov rođendan, donosio u parlament natpis “Sigurna kuća za Ratka Mladića”, učestvovao u prelepljivanju naziva “Bulevar Zorana Đinđića” natpisom “Bulevar Ratka Mladića”. Za Natašu Kandić je govorio da je “đubre koje će završiti iza brave” i da joj “treba otkinuti glavu”. Proslavlja rođendan Radovana Karadžića rečima: “Neka mu Bog da zdravlja i sreće i neka doživi da se porobljeno Srpstvo konačno uspravi!” Pre neki dan, na godišnjicu genocida u Srebrenici, napisao je da se slaže sa Šešeljevom idejom da se u krivično zakonodavsto uvrsti kako je “prihvatanje laži da je u Srebrenici izvršen genocid” krivično delo i da svako ko tu “laž” izgovori ide 20 godina na robiju. I tako dalje, i tako dalje… Mogli bismo ovako da nabrajamo do jutra.

Uglavnom, pravi čovek za gazdovanje pravosuđem u naprednjačko doba, u procesu evropskih integracija, za koje Đuku, kako kaže, “zabole desni lakat”!