Iako se promotivni, rečiti ekspoze novog premijera Vlade Srbije, Ivice Dačića, u Skupštini Srbije (26. jula), pre svega može oceniti kao populistički, eklektičan i protivrečan dokument, koji je sačinjen po starom pravilu "od svega pomalo, za svakog ponešto", on ima svoju osnovnu ideološku intonaciju koja se može sintetizovati u hipotezu "povratka na model socijalne države", to jest povratka na "model švedskog standarda".

Dačić, uostalom, to i sam ističe, uveren da je to danas svetski trend: "Ulogu države shvatam kao potrebu da se pomogne i građanima i privredi i svim drugima kojima je pomoć potrebna", "pravda, jednakost za sve, pogotovu za one koji su u vremenima tranzicije ostali bez posla i prihoda za život, biće prioriteti ove vlade", itd.

U tom smislu ovaj ekspoze lepo bi zvučao i na svakom plenumu nekog "cekaja" iz vremena samoupravnog ili evrosocijalizma, a bio bi prihvatljiv i na svakom socijaldemokratskom skupu pre tridesetak godina, kada je bio u modi koncept "države blagostanja" (welfare state). Istina je da se o povratku na neki sličan model ekonomske politike, pa i države, ponovo raspravlja u svetu, ali ne baš u onim zemljama koje, poput Srbije, imaju pre svega problem velikog budžetskog deficita, to jest država u kojima ni malu, to jest nedovoljnu socijalnu potrošnju nema ko da finansira. A realna "država blagostanja" mnogo košta, zato je i bila napuštena, čak i u Švedskoj, kada je švedska industrija počela da gubi svetsku utakmicu.

Premijer Dačić, međutim, u svom ekspozeu naglašava: "Sve ono što je u Srbiji zapostavljeno, zaboravljeno, zloupotrebljeno, odbačeno, a vredno, mora da se vrati na svoje zasluženo mesto. Neki čitavi delovi Srbije moraju da ožive. Da dobiju infrastrukturu, privredu, radna mesta i postanu mesta u koja će se ljudi vraćati. Ne tamo da umru, nego da bi tamo živeli."

OBNOVA I UVEĆANJE: Dačić se, dakle, vraća na koncept "države koja svima pomaže", koja naciji pomaže da se fizički obnovi i uveća, koja održava opstanak napuštenih sela i zapuštene provincije, koja u načelu pomaže "i privredu i građane", naročito siromašne radnike, seljake i tranzicione gubitnike (nezaposlene), zadržava u državnom vlasništvu ceo privredni javni sektor (neće se privatizovati EPS, PTT, ŽTP, Aerodrom), suočava se sa "izazovom reindustrijalizacije" kako bi Srbija imala "svoju privredu i svoje radnike", odvaja ogromna sredstva za ulaganja i podsticaje u poljoprivredi, kako bi Srbija postala "bašta Evrope", traži od finansijskog sektora da "pomognu" razvojnim investicijama, od centralne banke fiksni devizni kurs dinara, od privrednika da isplaćuju plate i ne iznose kapital u inostranstvo, vraća bolesnima besplatno zdravstvo i tako redom. Dačić tako vidi i ulogu vlade koja će sve to osigurati "socijalnim dogovorom" sa poslodavcima i zaposlenima, a dogovor sa penzionerima je već postignut, da se ne zamrzavaju ničija primanja, pa ni njihova.

Najtugaljivije je pitanje je da li premijer Ivica Dačić svojim promocionim govorom ne samo zagovara model socijalne države, nego i poziva na zaustavljanje tranzicionog procesa, kada kaže: "Promene društvenog poretka nisu dale očekivane rezultate. Srbija je i dalje zemlja izneverenih očekivanja i propuštenih prilika. Učinjene su krupne greške, neke i kriminalne prirode u privatizaciji društvene svojine, upropašćeni su ogromni privredni potencijali zemlje. Stupili smo u sveopšte siromaštvo i pad životnog, ekonomskog, kulturnog i civilizacijskog standarda srpskog društva."

Naime, u ovom stavu postoji jedna opasna mešavina ideološke manipulacije i gole poluistine. Jer, ne može se baš reći da Dačić poziva na povratak u socijalizam, ali se može izvući zaključak da kapitalizam ipak nije za Srbiju, to jest neko može razumeti da zapravo privatizacija sama po sebi upropašćava ogromni privredni potencijal zemlje. Kao da taj potencijal nije bio upropašćen još pre privatizacije. Istina, premijer Dačić ovde navodi da su u tranzicionom procesu "učinjene greške", ali se stiče utisak da misli na istorijsku grešku.

Svemu tome uprkos, a to je u suštini i glavna vest iz ekspozea Ivice Dačića, Vlada će tražiti nastavak pregovora sa Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom, jer i novi premijer je svestan da zasad moramo sarađivati i sa starim kapitalizmom, kako bismo izašli iz finansijskog bunara. Tu očigledno može doći do problema, jer nije jasno da li će MMF-u socijalističko-narodnjačka konstrukcija ekonomske politike biti prihvatljiva, ne sa ideološkog stanovišta, nego u pogledu održivosti.

LAŽNA DILEMA: Ono u čemu je Ivica Dačić sasvim u pravu jeste to da je "dilema razvoj ili štednja – lažna i da je Srbiji potrebno i jedno i drugo". Dakle, štednja na budžetskim troškovima, a održavanje i povećavanje građanske i investicione potrošnje. Međutim, fiskalnu konsolidaciju, kao pretpostavku takve razvojne politike, teško je zamisliti bez novog aranžmana sa MMF-om. To se potom videlo i prilikom prvog susreta Mlađana Dinkića, u funkciji novog ministra finansija i privrede, sa delegacijom Svetske banke u Beogradu, kada se razgovaralo o zajmu za pokriće budžetskog deficita u visini od oko 400 miliona dolara – jer je odgovor da, ali posle sporazuma sa MMF-om.

Ivica Dačić je u svom ekspozeu najkonkretniji bio u kritici dosadašnje monetarne politike, što definitivno osnažuje pritisak na guvernera NBS Dejana Šoškića. U tom pravcu on je rekao: "U poslednje vreme došlo je do drastičnog slabljenja nacionalne valute. Nacionalna valuta je, u odnosu na septembar 2008. godine, doživela pad vrednosti od 53 odsto. Plate i penzije su obezvređene, rate stambenih i drugih kredita građana višestruko su uvećane, a i bilansi mnogih preduzeća trajno oštećeni.

Apsurdno je da je to period u kome su devizne rezerve višestruko uvećane. Država jednostavno ne može pred tim da zatvori oči. Neuspeh u odbrani nacionalne valute koji su doživele Narodna banka i Vlada Srbije kao direktnu posledicu imao je osiromašenje građana Srbije i naše privrede.

Srbiji je potreban plan za stabilnu nacionalnu valutu. Taj plan mora biti rezultat koordinisane i zajedničke politike Vlade, monetarnih vlasti i privrede. Efikasnije korišćenje instrumenata monetarne politike, aktivnije privlačenje stranih investicija, sprečavanje odliva deviza sivim kanalima, rad sa našom dijasporom, destimulisanje nepotrebnog uvoza, podsticaj preduzećima koja svojim radom supstituišu uvoz i ozbiljna izvozna strategija najvažniji su elementi ovog plana."

Problem sa ovim premijerovim ocenama je u tome što su one u direktnoj suprotnosti sa vladajućim pristupom finansijskoj krizi u okviru MMF-a (naročito kada su male zemlje u pitanju), što je indirektno nagovestio Bogdan Lisovolik, stalni predstavnik MMF-a u Beogradu, u izjavi za "Politiku" (31. jul), kada je negativno kvalifikovao pripreme za promenu zakona o Narodnoj banci Srbije: "Veoma smo zabrinuti zbog mogućih izmena Zakona o Narodnoj banci Srbije ili drugih koraka koji bi mogli da ugroze nezavisnost NBS."

Na kraju treba primetiti da su prva reagovanja na premijerski ekspoze Ivice Dačića na početku mandata bila prilično konfuzna, što se može objasniti ne samo doista teškim ekonomskim prilikama u kojima se Srbija nalazi, nego i duboko ukorenjenim shvatanjem da je model socijalne države kod nas "bez alternative", pogotovu što je zapisan i u Ustav.