Više 1968. ne postoji; nije ni postojala, što znači da u svetu (uključujući vasionu) ne postoji ništa drugo. Za neke od nas vreme je stalo te godine; ništa nije moglo stati: paradoksalni trenutak 1968. (jer ni trenutak ni određenost zamišljenog prostora) samo je, u magnovenju, predstava beskrajne tačke alfa i omega, neizmerna harmonija precizno izrečene neizrecivosti. Pesma bez melodije. I to staro teče vreme…, ali ni reke, ni korita, no, obale. Na neki neobjašnjiv način (jasan kao dan astrolozima i Nostradamusu) te smo se godine našli u zvezdanom prostoru iza večnosti.

Šta činiti nakon božanstvene vizije?

Čovek može zanemeti, na primer. Postoje druge varijante. Čovek može nastaviti život, u stanju bunila, prolazeći kroz sve otuđenije etape besmisla, dobro znajući da posle 1968. nema ničega! Tako sam ja otišao u Francusku u potrazi za kulturnom nirvanom, studirao na duboko amerikanizovanoj Sorboni, čak stigao do Amerike, gde, na nivou kulture–smisla–intelekta–duha stvarno nema ničega. Pustolina na kvadrat. Kvadratura tuge. Konstatacija da nema ničega u svetu takozvane intelektualne nadgradnje – kad smo već kod građevinskih metafora – prvi je korak. O tome sam napisao knjigu Blagodeti ništavila. Nije loša knjiga, ali kao i sve ostalo, puki pokušaj da se na jezik ljudi prevedu vizije iz 1968! Konstatacija da nema ničega nije nihilizam. Naprotiv.

Za mene je 1968. počela 28. marta 1967, kada je teolog Mijo Škvorc, prilikom debate s filozofom Brankom Bošnjakom, potpuno uništio vladajući pogled na svet u tadašnjoj Jugoslaviji. Još uvek mu zavidim na tom podvigu. Budući disidenti su te godine pisali slavopojke velikom Oktobru! Novodno, učesnici su se složili da se ne slažu, a profesor Bošnjak i otac Škvorc su teorijski prihvatili tezu da je humanizam bolji od antihumanizma. Prvo: to nije istina; drugo: humanizam je kretenizam; treće: otac Švorc je, po mom mišljenju, izvršio, magistralno i elegantno, totalnu, apsolutnu i definitivnu dekonstrukciju vladajućeg materijalističkog opijuma za mase. Umro je Fridrih Niče, a ne Bog.

Materijalizam-nihilizam je pogled na svet naročitog kova. Kao ideologija, on čovekovu egzistenciju definiše na fizički način, tako da ideje i mentalni mehanizmi doslovno očvršćuju, stvarajući čeličnu mrežu iz koje se ne može izići. Život u kavezu. Život kao kavez.

POTENCIJALNO PROPALI GIMNAZIJALAC: Početkom 1968. godine, pred kraj prvog polugodišta četvrtog razreda gimnazije, došao sam u sukob sa nastavnikom istorije. Na zahtev da definišem fašizam, odgovorio sam da je fašizam oblik nihilizma, što je potpuno izbezumilo nastavnika, koji je očekivao politički ispravnu formulu u stilu "fašizam je ekstremni oblik kapitalističkog imperijalizma". Napustio sam školu, odlučivši da polažem ispite u junu i tako završim gimnaziju. Od 3. do 9. juna, međutim, aktivno sam učestvovao u "lipanjskim gibanjima", kao honorarni (i potencijalno propali) gimnazijalac. Naravno, nije bilo moguće odoleti opštem (i totalno autentičnom) entuzijazmu, čiji su duboki izvori, po mom mišljenju, krajnje tajanstveni i ne mogu biti svedeni na astrološke ili sociološke igre sa sedam velova. Verovao sam da će se svet duboko promeniti, da će neljudske institucije (država, obrazovni sistem, proizvodnja materijalnih objekata) iščeznuti. Verovao sam u neminovnost carstva Svetog Duha (u duhu proročanske teologije Joakina de Fjorea), sveta u kojem će jedino duhovne aktivnosti biti legitimne.

Međutim, stvari se nisu baš tako razvile. Pre svega, čak i u okviru "revolucionarne" studentske grupe, hijerarhije su se formirale munjevitom brzinom. Na nivou kolektivne svesti, u indoevropskim društvima, nište se nije promenilo za poslednjih šest hiljada godina. Još uvek volimo kaste. Dakle, odmah se znalo ko je ko: Lenjin, Krupskaja, Če Gevara, a binarne suprotnosti su se oglasile kao da ih je svojeručno crtao Levi-Stros: pravoverni/krivoverni, filozofi/sociolozi, vernici/izdajnici, autentični marksisti/lažni marksisti… Autocenzura je odmah digla glavu! Na primer, famozni plakat "Ne verujete štampi!" razvodnjena je verzija originalne zamisli, koja je glasila "Štampa laže!", a čiji je autor moja majka, Zora Minderović.

Na Filozofskom fakultetu, gde sam boravio tih dana, marksizam je predstavljao jedini mogući diskurs, jedini mogući intelektualni kontekst, jedinu moguću filozofiju. Nasuprot "crvenoj buržoaziji", koja je svojatala Marksa, filozofska je inteligencija tražila, poput Mišela Fukoa, u stanju arheološkog izbezumljenja, nekakvog mitološki apokrifnog "autentičnog" Marksa, u čijim se mladošću nadahnutim tekstovima rešava čovekov problem. Taj "autentični" Marks ne postoji, ukoliko ne rešimo da prihvatimo sanjarije Luja Alistera, koji je poznatiji kao ludak i ubica. Problem nije u Marksu. Problem je, kao što je sam Marks jednom rekao, u marksistima. Najbolju analizu marksizma sam lično čuo od mog profesora na Sorboni Kostasa Akselosa, početkom sedamdesetih godina. Parafraziram: "Prvo sam bio marksista, pa filozof marksističke orijentacije, i onda neomarksista, pa sam na kraju postao Marsovac." Naravno, najbolju knjigu o Marksu je napisao jezuit Žan-Iv Kalvez. Mada zadrti katolik – padam u nesvest kad slušam Mocartovu (domaći kompozitor, za mene) crkvenu muziku; drugim rečima, totalno nisam marksista – veoma rado posežem za marksističkim argumentima kad hoću da ućutkam kretenoidne apologete kapitalističkog imbecilizma-sadizma. Odlični argumenti! Ljubitelji kapitalizma ostaju bez teksta. Vrše harikiri. Lepo je gledati!

MARKSISTIČKA LUDAČKA KOŠULJA: Marksove ekonomske i sociološke analize, kao što je primetio Levi-Stors, sasvim su ubedljive. Međutim, marksizam nije filozofija. Nije ni pogled na svet, možda samo pogled na tržište. Za vreme 1968. nikako nisam mogao da shvatim kako je moguće biti istovremeno filozof i marksista. Contradicitio in adiecto. Filozofija postavlja pitanja na koja a priori nema odgovora: Da li postoji Bog? Šta je duša? Šta je svest? Šta je smrt? Marksizam predviđa da će pitanja koja se tiču duha nestati kada se zadovolje sve materijalne potrebe. Za vreme 1968, napredni intelektualni diskurs, kojim je trebalo srubiti vlast, kretao se u granicama marksističke ludačke košulje. Naš marksizam bio je bolji (jer je imao ljudsko lice) od njihovog (vlast) čija je faca bila poluživotinjska. Naravno, mada duboko zapanjen duhovnom skučenošću progresivne inteligencije, moram priznati da sam se divio moralnoj hrabrosti ljudi koji su se hvatali u koštac s političkom elitom, koja je odana Marksu, isključivo na papiru, imala samo jedan cilj: da ostane na vlasti, po svaku cenu. Dakle, progresivna inteligencija (intelekt bez duha) u sukobu s vlašću (životinjski instinkt koji se kiti perjem makijavelizma). Pre 1968. moje poznavanje politike je bilo čisto cerebralno – iz knjiga. Sećam se, tokom junskih dana 1968, kako je moj brat Dragan Minderović imao prilike, kao angažovani student filozofije, da učestvuje u nekim "pregovorima" s vlašću. Bio je zapanjen dubokim cinizmom ljudi za koje istina, zakoni, moral, objektivnost, činjenice, principi nisu značili ništa. U njihovom razgovoru se samo mogla čuti primitivna melodija neizmerne ljubavi ka vlasti. Vlast ili smrt. Tertium non datur. Olovna monotonija.

Gde da se čovek skloni od takvog animalizma? Nažalost, nisam mogao računati na consolatio philosophiae, jer je filozofija u to vreme bila upregnuta u kola sirovog političkog aktivizma. Zamišljao sam filozofiju kao neoplatonističku boginju, u duhu Boetijevih meditacija, koja će osvetliti najbitnija, najdublja pitanja života i smrti.

Naravno, filozofiji nije bilo mesta na beogradskom Filozofskom fakultetu, gde je jedan od progresivnih profesora rekao: "Ko kaže da je hajdegerovac, odmah obaram!" U to vreme je Božidar Borjan napisao članak o besmrtnosti duše (De immortalite animae) za "Student". Ne sećam se da li su argumenti bili ubedljivi, ali za mene je naslov bio znak da nam još uvek ima pristupa transcendentnim sferama. Takođe se sećam prezira, sa kojim je jedan od progresivnih profesora govorio o tom članku. Znam, napredni filozofi su se hrabro suprotstavili vlasti… ali u njihovoj polunegativnoj utopiji nije bilo prostora (po mom mišljenju) za duhovni život; samo za intelektualni, koji nije život. Prosvećeni materijalisti protiv poludivljih materijalista. Ima li života na Marsu? Radio Jerevan lepo kaže: "Tože nejt."

Da li me je 1968. razočarala? Pomalo, jer sam zaista očekivao kraj robnonovčane privrede, tržišta, proizvodnje, a i krah materijalizma kao pogleda na svet. Carstvo Svetog Duha! S druge strane, zahvalan sam za otkrovenja u drugoj dimenziji: van papagajskog mimetizma političko – intelektualnog diskursa: u začaranom svetu literature, u susretima s ljudima čije sam vizije kosmosa i života prepoznao kao autentičnu alternativu. U to vreme me je Vukica Đilas prepala na ulici pitanjem: "Znaš li ko je Borhes?" Nisam znao. Skandal! Tutnula mi je u ruke Maštarije, rečima: "Svako mora imati primerak Borhesa." Trenutak nije uopšte bio trivijalan za mene, jer sam, pročitavši te priče, shvatio da je, bar što se mene tiče, nemoguće pisati na neki drugi način. Naravno, postoje drugi autori. Ali, eto, ima već 40 godina kako prečitavam priču Tlon, Ucqbar, Orbis tertius da se podsetim kako je svakodnevni život loša, primitivna, siva, jednodimenzionalna, priglupa, nemušta kopija fantastičnih svetova koje nam dočaravaju prosvetljeni pisci. Neko će reći da sam jeretik, da nisam na katoličkoj "liniji", da je jeres čitati Borhesa kao Peto Jevanđelje… baš me briga: za mene su ti borhesovi svetovi baš kao Bog: pod nosom, a ne vidimo i ne čujemo.

MISLIONICA: Kad smo već kod Boga, 1968. mi je takođe donela Svetlanu (Kojić-Slapšak) i Kirila (Milan Ćirković). Nas troje smo osnovali list "Frontisterion". Sve dimenzije tog jedinstvenog projekta u istoriji evropske kulture potiču od Svetlane: stil, koncepcija, istorijski kontekst, tematika. "Frontisterion" je grčka reč koja znači "mislionica" – mesto gde filozofi filozofiraju. Mislionicu je izmislio Aristofan, kako bi izvrgao ruglu Sokratov jalovi intelektualizam, ukoliko nije reč o pleonazmu. Prvi (i jedini) broj bio je zaplenjen i uništen. Članci kao što je "Veliki zemljotres u Pompeji – Neron obišao postradale krajeve" predstavljali su preveliku opasnost za Titov režim. Tu se slažem s Titom. Meni dan-danas nije jasno zašto vlast nije odmah – pročitavši zaplenjeni broj – dala ostavku. Kad kažem vlast, mislim i na intelektualne vlasti, ali profesori, dekani, rektori, svi su ostali na svojim položajima. Za mene je to veća misterija nego pitanje nastanka kosmosa. Međutim, kao što Aristofan nije mogao da zaustavi Peloponeski rat, tako ni "Frontisterion" nije mogao da otera Tita u penziju. Historia magistra vitae est. Verujem da bi se Svetlana bez problema snašla u nekom panteonu grčkih bogova i muza. Dali bi joj pehar nektara, bez problema. Niko u istoriji zapadne kulture, ni sam Fransoa Rable, nije bolje, jednom rečju, sažeo vrtoglavu debilnost modernog univerzitetskog sistema: Univerzitet! Univerzitet: kazamat gde rinta student – radni čovek: tupava ideja koju je Stipe Šuvar uzeo od još tupavijih Amerikanaca. Kirilo bi se sasvim komotno osećao u društvu Heraklita; njegove heraklitovske sentencije – na primer, opaske o "marksizmu" – sasvim su u duhu skrivene prirode i svega što teče. Naravno, ne smem zaboraviti Kazimira (Velimir Ćurgus), koji je u to vreme već smišljao svoje vratolomne fikcije, kao što je Pojava magnetizma u Bosni, malo kasnije objavljene u knjizi Kavkaski roman. Za nas je 1968. trajala doslovno do ranih sedamdesetih godina, kada sam otišao u Pariz, gde sam brzo video da je njihova 1968. bila veoma traljava kopija našeg originala.