Kad je ovaj tužni cirkus oko Saše Jankovića počeo prošlog septembra, prvo su svi pomislili da prekomerna pakost, zloba i pasjaluk potiču od neodoljive potrebe da se stane u odsudnu odbranu premijera i njegove porodice, ljudi životno ugroženih. Šta drugo zaključiti iz premijerove tvrdnje da mu je brat Andrej popio batine samo zbog "prezimena u ličnoj karti"? Razmotrivši izjave tih osam niških žandarma, Saša Janković pridružio se krivičnom gonjenju protiv njih zbog prekomerne upotrebe sile, ali je podneo i krivičnu prijavu protiv Andreja Vučića, Predraga Malog i ona dva nesrećnika iz Kobri koji su se našli gde nisu smeli, a u pogrešnom trenutku. Tada se još nije moglo razdvojiti "porodicu" od vojske; kasnije se podela pojavila. Zbog nečega su Sašu Jankovića počeli da napadaju sve manje zbog "porodice", a sve više zbog "napada na vojsku". Onda je zaštitnik građana u svom izveštaju pomenuo i izvesne aktivnosti VBA (Vojnobezbednosna agencija) koje da prevazilaze njena ovlašćenja i sektor rada (razna prisluškivanja i guranje nosa u stvari civilne). Vrhunac je nastupio oko istrage o padu helikoptera u martu: tada je potegnuta najteža artiljerija TV Pinka i "Informera", uz terciranje teškokategornika Đuke i ostalih analitičara u civilu.

Više nikoga nisu zanimali ni helikopter, ni prisluškivanja, ni "porodica", ni žandarmi, ni Kobre. Saša Janković više puta je sa najviših mesta proglašen za "ubicu" (premijer i bar dva ministra), a onda je bezosećajno, bestidno i bezdušno u sve to upletena i porodica Gojković. Tako su jedni problemi zatrpani drugim problemima, što je već uobičajena taktika ove vlasti. Sve vreme, međutim, govori se o zaštitniku građana kao o licu sumnjivom između ostalog i za podrivanje borbene moći vojske, rušenje poverenja u vojsku, maltene izdajniku i ko zna čijem infiltriranom agentu.

GRUPA GRAĐANA: Ministar odbrane, kao nadležno lice, dozvolio je sebi da dvaput direktno optuži Sašu Jankovića za "ubistvo" kome ovaj nije ni bio prisutan; ministar Gašić je posle objašnjavao kako je, eto, neko izgubio život, pa bi to bilo to. Jedan ministar morao bi da zna razliku između ubistva, nehata, zadesa i samoubistva, ali mi možda previše zahtevamo. Isto se odnosi i na ministra dr Stefanovića, ali i na premijera koji je – za razliku – barem pravnik. Kada je zaštitnik građana otišao u VBA da vidi neka dokumenta vezana za incident iz septembra, izgleda da je došlo do neprijatnih scena i razmene izvesnih reči, posle čega se on okrenuo i otišao.

Zanimljivo je da su svi hajkači na Sašu Jankovića osetili potrebu da razdvoje svoje službene i partijske položaje i funkcije od svojih građanskih ličnosti (ako možemo tako da kažemo): Vladimir Đukanović nastupa "kao građanin", nikako kao član Partije i narodni poslanik; ministri takođe; oni na stvar gledaju nekako više sa "moralne", je li, strane. Istovremeno svi zajedno, od Vučića nadole, razdvajaju "ličnost" Saše Jankovića od institucije Zaštitnika građana. On je ne razdvaja jer su te stvari neodvojive: za njega, ali i za njih. Kakvi ljudi – takvi funkcioneri.

Nego, vratimo se mi temi. Postalo je više nego upadljivo da vojska i njena služba bezbednosti u svemu tome igraju ulogu mnogo veću nego što bi zasluživale. Kao da neko pokušava da vojsku i – naročito – VBA zaštiti od nejasnih (barem javnosti) pretnji i zadobije izvesnu naklonost od nje. Dobro: nije da VBA nije brljala tu i tamo, ali to se dade srediti na diskretnije načine, a i brljotine nisu takva pretnja – osim oficirima koji su dogurali do vrhunca svojih skromnih sposobnosti i ne umeju ništa bolje. S druge strane, svaka vlast voli da ima i tu Službu blizu sebe, pogotovo ako joj Državna bezbednost nije sasvim u šaci. Nema tu ničeg novog.

GENERALSKA ZADOVOLJŠTINA: Molim: maršal Tito držao je Upravu bezbednosti JNA u šaci i odvojenu od Državne bezbednosti od samog početka (III odeljenje OZNA, pa KOS). Nije dobro da se svi bezbednosni poslovi stave u jednu ustanovu, kao što je pokazao IV plenum CKSKJ 1966. na Brionima. Tada je Uprava bezbednosti JNA odigrala ključnu ulogu u neutralisanju Rankovića i njegovih kadrova, ali i u očuvanju kontinuiteta Državne bezbednosti. Do 1990. vojna Služba gledala je svoja posla, njuškajući i po civilstvu i po inostranstvu, ali neprimetno.

Kada se JNA urušila u sebe 1991. u pokušaju da istovremeno spase i komunizam i Jugoslaviju, Uprava bezbednosti nije mogla da se spase, iako je pokušavala. Slobodanu Miloševiću vojna Služba bila je problem. Toliki problem da je dao uhapsiti načelnika, gen. Aleksandra Vasiljevića, i da je dopustio da se Služba kompromituje: prvo onim promašenim filmom o Špegelju, a zatim propašću mreža Labrador i Opera. Tek sa dolaskom gen. Aleksandra Dimitrijevića, Milošević je pomislio da je Služba pod kontrolom. Sve do 1999. Uprava bezbednosti, sada kao deo Generalštaba, a ne više Ministarstva odbrane, ostala je izolovana od mainstream haosa u državi – ili je tako izgledalo. Neposredno pred sukob sa NATO-om Milošević smenjuje gen. Dimitrijevića, a zatim reaktivira gen. Vasiljevića (što je bila kobna greška, kao što će se videti). Sve do posle petooktobarskog prevrata generali Vasiljević i Gajić praktično vode Službu; načelnik gen. Geza Farkaš tu je bio samo formalno. Izgleda da je Uprava bezbednosti odigrala izvesnu ulogu u prevratu i u kontrolisanju stanja u vojsci i u Generalštabu. Tiho i diskretno, ali efikasno. Gen. Vasiljević dobio je zadovoljštinu.

ŠTA SKRIVA PASJALUK: Nova vlast odmah je podelila službe bezbednosti. Voji Koštunici bilo je jasno da je Radomir Marković gotov i da ga sačuvati ne može. DOS je uzeo MUP, a zatim i RDB, kad je Marković uhapšen. Koštunici je ostao gen. Aco Tomić na čelu Uprave bezbednosti. Tu je bilo raznih veselih događaja, a najveselija je bila pijana junska noć 2001, kada vojna Služba umalo nije upala u prostorije vladinog Biroa za komunikacije u čuvenoj aferi "četvorožilnog kabla". Stvari su se smirile tokom dve vlade Vojislava Koštunice i kasnije nije bilo trvenja, barem ne vidljivih. Tokom kohabitacije Tadića i Koštunice opstao je prećutni model podele: predsednik drži vojnu, a premijer državnu bezbednost.

Sada, međutim, imamo i predsednika i premijera iz iste stranke. Slažu se kako-tako, ali postoji uverenje da se slažu sve manje. Takva se mišljenja oslanjaju na potmula, ali i javna trvenja i varnice između Kabineta predsednika i Vlade. Došlo je dotle da savetnica predsednika optužuje ministarku u Vladi za ambiciju da postane "srpska Kolinda", između ostalih neslaganja.

Gde sada tu spada Saša Janković, zaštitnik građana? Nigde – osim što se preko njegovih leđa lome napori da se vojska usreći i privuče na jednu stranu. Druga strana šalje gardiste na Crveni trg da pokažu "srpski strojevi korak", odlikuje Gardu i razna vojna lica, svako malo prima načelnika Generalštaba Dikovića, pa neka crknu dušmani. Nezahvalan posao da pljujući Sašu Jankovića razveseli vojsku zapao je pre svega ministra odbrane Gašića, koji tome očito nije dorastao, mada se jako trudi. Jednostavno – nije uverljiv; naprotiv… Ni ovi drugi nisu mnogo bolji, uostalom. Kampanja je postala toliko histerična, lažljiva, jevtina i klevetnička da se ljudima sve više gadi, a u Sašu Jankovića raste poverenje u raznim ozbiljnim anketama. Ipak se ta svinjarija od kampanje nastavlja, uprkos očiglednoj šteti po aktere. Znači da tu ima neki dublji uzrok. Da li se time skriva neka svinjarija malo veća od okolnosti da su pripadnici Kobri neovlašćeno čuvali koga ne bi smeli? Da je neko ipak imao ulogu u padu helikoptera? Da je VBA ipak prisluškivala gde nije smela; koga i zašto? Ovakva histerija ne može da ne pobudi sumnje: šta to nije u redu? Zloba i pasjaluk uvek skrivaju nešto.