Najnovije obraćanje predsednika je u priličnoj meri uskomešalo onaj deo javnosti koji mu poslovično nije naklonjen. Roleplay, kojem je predsednik vičan od prvog dana vlasti, u poslednje vreme poprima bizarne razmere: počeo je sa uživljavanjem u ulogu Supermena i Eliota Nesa, potom je, u vreme intenzivnih pregovora sa Evropom oko Kosova uobrazio da je Miloš Obrenović, da bi nam se u skorijim inkarnacijama po potrebi ukazivao kao Hadrijan, Neron, Kaligula ili Keops, i na koncu – kasirka.

Iako na prvi pogled ova evolucija može delovati suludo, sasvim je logično da predsednik svakodnevno pokušava da iskoči iz sopstvene kože: vladati državom koja ima veću inflaciju od Ukrajine, koja je na 71. mestu po životnom veku građana i pri samom evropskom dnu po ekonomskom standardu zbilja predstavlja nezahvalan posao. Kada se na to dodaju protesti i nezadovoljstvo koji ne jenjavaju uprkos opoziciji, te približavanje roka za redovne lokalne izbore, ne treba da čudi što se ovaj vešti tehnolog vlasti odlučio za parizer politiku.

Kopanje rovova

Odabrana je namirnica sa dobro poznatim prizvukom, simbol sirotinjske ishrane koji ima potencijal da po ko zna koji put izazove odijum onih koji ni za živu glavu ne bi glasali za Naprednjake. Taktika je jasna – provokacijom nakon koje sledi salva uvreda, ironičnih i neretko duhovitih komentara i objava zgodnih za deljenje, Predsednik kopa rov između dva politička pola. Jeftinim, ali itekako učinkovitim populizmom homogenizuje svoje biračko telo koje po prirodi stvari na napade druge strane reaguje zbijanjem redova, i tako prebacuje lopticu u polje opozicije.

Vučić se, kao i mnogo puta do sada, kocka, ali to čini sa stravičnim uspehom: on, naime, računa na to da opozicija neće uspeti da iskoristi njegovu provokaciju koja dobrim delom pogađa i apatične birače te da će oni ostati kod kuće umesto da izađu na birališta. Ni jednom do sada nije grešio u proceni, budući da opozicioni rezervoar glasova daleko nadmašuje oko šesto hiljada ljudi koji su na poslednjim predsedničkim izborima dali glas njegovim protivnicima. Grube procene govore da je undervote, tj. pobačaj u odnosu na broj opoziciono orijentisanih glasača još najmanje nekoliko stotina hiljada.

Privlačenje neodlučnih

Teorija kaže da bi odgovor opozicije trebalo da bude takav da privuče neodlučne birače i apstinente, ali i deo najumerenijih glasača vlasti koji još uvek nisu saterani na drugu stranu rova. Onih koji ne mogu sa sigurnošću da tvrde da bi izašli na izbore, ali su opoziciono orijentisani, ima gotovo koliko i pristalica opozicije – poslednje obimnije istraživanje govori da je taj odnos 20 prema 15 procenata u korist glasača opozicije (ovde navodim stranke koje učestvuju ili podržavaju proteste).

Dakle, raspolažete sa rezervoarom od 35 procenata glasova, što je, u slučaju aritkulacije političke poruke, u najmanju ruku dovoljno da nakon izbora u parlamentu dobijemo snagu koja će po sili prirode pacifikovati razularenu vlast. Tome, uostalom opozicija i služi: kada dođete u situaciju da vam  opstanak na vlasti zavisi od nekoliko procenata podrške neophodno je da izmenite političku tehnologiju i pređete u stanje povećanja demokratičnosti. Poruke se ublažuju jer i vlast i opozicija tada počnu da se obraćaju relativno maloj grupi birača koji ne predstavljaju tvrdokorno glasačko telo nijedne od ponuđenih opcija. Ali, još smo daleko od toga.

Kako do teletine

Prvi potez opozicije bi morao da bude proaktivnost. Ako gubite utakmicu, uvedite još dva napadača, a ne zadnje vezne. Drugim rečima, trošenje energije na odbranu i zamlaćivanje parizerom stavlja vas u nepovoljan položaj jer populistički karakter vlasti, potpomognut medijskom mašinerijom, proizvodi ubitačan odgovor na svaku vašu doskočicu. Prepucavanje je izlazak na Vučićev teren po Vučićevim pravilima koji samo vodi u kopanje još dubljeg rova između dve strane.

Na Vučićev pokušaj homogenizacije sopstvenog biračkog tela treba odgovoriti obraćanjem istom tom telu, po principima bihevioralne ekonomije, što će reći potpuno suprotnim sadržajem. Ne treba govoriti sirotinji da je potlačena, ona to veoma dobro zna, ne treba je ponižavati komentarima da se prodaje za 250 grama parizera – i oni bi radije jeli teletinu. Neophodno je da im se predstavi konkretna ekonomska ponuda kako da do tog teleta dođu.

Opozicija je do sada pribegavala sistemu preraspodele, predlažući da će uzeti od jednih kako bi dala drugima, previđajući da time sebe ne predstavlja kao alternativu, već kao potencijalne nastavljače aktuelne unutrašnje politike. A građani ko građani, vode se onom starom nota res mala, opima – poznato zlo je bolje (od nepoznatog).

Uprkos tmurnoj situaciji u zemlji, parizer politika mi uliva nadu da je promena moguća, ali je neophodno da se desi uskoro. Jer, koliko god ponižavajuće bilo to što nam predsednik nutka parizer koji u 100 grama sadrži tri posto mesa, mnogo će nam gore biti ako nastavi da nas zadužuje tako što na svakih 100 miliona evra vraćamo 30 miliona na ime kamate. Mi, ne on. A već dugujemo po 5.000 evra, svako, zahvaljujući njemu.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com