Iako se u Srbiji primenjivalo više zakona koji regulišu vraćanje imovine oduzete posle Drugog svetskog rata, nijedna vlast od 2001. naovamo nije uspela da se usaglasi oko opšteg Zakona o restituciji. Međutim, u Akcioni plan za brže sticanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, koji je na kraju prošle godine usvojila Vlada Srbije, i ovaj veliki problem određen je kao ključan. Vladin odbor za privredu i finansije 29. jula konačno je uputio na javnu raspravu Nacrt zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji će na jesen biti poslat Narodnoj skupštini na usvajanje. Predmet vraćanja je sva imovina oduzeta nakon Drugog svetskog rata, od nekretnina, poljoprivrednog i građevinskog zemljišta do preduzeća i pokretnih stvari. Zakon prioritet daje vraćanju imovine u naturi, a među izuzecima su: podržavljena preduzeća, nepokretnosti koje su po Ustavu i zakonu isključivo u javnoj svojini, zgrade u kojima se nalaze policija, škole, bolnice, strana diplomatska predstavništva ili služe za reprezentativne potrebe državnih organa, kao i nepokretnosti koje su deo preduzeća privatizovanih po zakonu. Obeštećenje za imovinu koja ne može biti vraćena vršiće se putem državnih obveznica i u novcu. O načinu na koji će se ovaj komplikovan posao sprovoditi, finansiranju obeštećenja i opštim efektima zakona na ekonomski razvoj, razgovarali smo sa nadležnim čovekom, Božidarom Đelićem, potpredsednikom Vlade Republike Srbije za evropske integracije.

"VREME": Skoro smo poslednja država u centralnoj i istočnoj Evropi koja donosi ovaj zakon. Zašto tek sada i po čemu se ovaj Nacrt razlikuje od prethodnih?

BOŽIDAR ĐELIĆ: Posle deset godina žustre debate ovaj Nacrt predstavlja tačku ravnoteže, jer poštuje tri ključna principa. Prvo, da se ispravi nepravda koja je učinjena posle Drugog svetskog rata. Drugo, da se ne naprave nove nepravde tako što bi se zadiralo u druga legalno stečena prava svojine. Napokon, da se Zakon efikasno primeni tako što će biti u skladu sa realnim imovinskim i finansijskim sredstvima nacije.

Pre ravno deset godina sam kao ministar finansija predložio Zakon o restituciji. On tada nije usvojen na Vladi, kamoli u Skupštini, jer su polazne tačke raznih interesa bile suviše udaljene. Jedni su govorili da sve treba vratiti, nezavisno od pravnog statusa imovine. Drugi su govorili da je oduzimanje imovine proizvod istorije i da nacija ne treba više da se time opterećuje. Krajnje je vreme da se taj problem reši, jer iskustvo pokazuje da se uslovi za pravičnu restituciju samo pogoršavaju što više čekamo. Zbog toga smo mi, a ne Evropska komisija, ubacili u Akcioni plan donošenje zakona o restituciji. Znali smo da će se to, ukoliko postane deo našeg evropskog puta, sa većom verovatnoćom realizovati.

Predviđeno je da Direkcija za restituciju preraste u Agenciju za restituciju. Po čemu će se nadležnosti razlikovati od Direkcije?

Tu ideju smo dobili tokom javne rasprave od budućih korisnika. Restitucija je ogroman i odgovoran posao vredan nekoliko milijardi evra, na razini privatizacije koju je vodila jaka agencija. Trenutno, Direkcija za restituciju ima 16 zaposlenih i rešava 2500 predmeta za crkve i verske zajednice. Novi zakon će proširiti krug korisnika na više od sto hiljada građana i zadužbina. Forma Agencije će dati veću samostalnost u funkcionisanju, ojačati profesionalnost u pristupu i obezbediti svojstvo pravnog lica centralnoj instituciji u ovom procesu. Biće potrebno oko 200 izvršilaca tokom prvih tri do pet godina funkcionisanja. Da bi se izbegli novi izdaci za poreske obveznike, velika većina zaposlenih će doći iz postojećih državnih institucija koje mogu biti smanjene, poput pomenute Agencije za privatizaciju.

Ipak, razmatranje oko 140.000 zahteva biće prilično obiman posao. Koliko ste optimistični da će to biti efikasno?

Od momenta stupanja na snagu Zakona i objavljivanja poziva za podnošenje zahteva teče rok od dve godine. Postupaće se sukcesivno, po prijavama, te je bitno da imamo instituciju koja ima kapacitet da obradi sve zahteve do kraja 2014. godine i donese odluke za veliki broj njih. To naravno ne znači da će sve biti rešeno za tri godine. Za najsloženije predmete to može potrajati duže. U nekim zemljama ovaj proces traje 20 godina. Uveren sam da mi to možemo znatno brže.

Zašto će procesi restitucije biti tako centralizovani?

Proučili smo iskustva drugih zemalja, naročito Crne Gore i Slovenije. Oni su postepeno centralizovali postupke. Sa jedne strane, nema dovoljno kvalifikovanih ljudi za ovaj posao, a sa druge, da se ne lažemo, na lokalu postoje specifični interesi, koji su ponekad blokirali prenos imovine. Zato je neophodna snažna centralna institucija koja će se obračunati ukoliko to bude potrebno sa svim neutemeljenim interesima koji budu pružali otpor restituciji.

Uz to, ne treba smetnuti s uma da je dosadašnja restitucija, zemljoradnička iz 1991, zadružna iz 1992. i konfesionalna iz 2006. godine, bila nekonzistentna jer je delom sprovođena na lokalnom, delom na republičkom nivou, a sem toga nije adekvatno kvantifikovana pa danas imate situaciju da niko nema tačne podatke koliko je državnog i poljoprivrednog zemljišta vraćeno seljacima. Na ovaj način stvaramo uslove da država tačno zna koliko, koje i kakve imovine je vraćeno u postupku restitucije.

Uporedna analiza sa drugim državama gde je sprovedena restitucija pokazala je da nema idealnog modela.

Restitucija ne može biti idealna, ali je veoma bitno da bude pravična i efikasna. U tom smislu smo opredelili određena rešenja u ovom zakonu. Najveća pouka tuđih iskustava je da su nejasnoće u postupku dokazivanja i prevelika diskrecija u odlučivanju ono što je dovodilo do skandala i brojnih promena u zakonima. Sve kolege koje smo konsultovali jednoglasno su nam savetovali da napravimo jednostavan, jasan, pravičan i oročen zakon. Pravda jeste i to da se pitanje restitucije ne razvlači još decenijama, kao što je slučaj u nekim zemljama. Na primer, u Rumuniji, koja i dalje nema krovni zakon, se već četiri puta menjaju razni zakoni i modeli. Ni Poljska, koja predsedava Evropskoj uniji, nema krovni zakon. S druge strane, ima zemalja u centralnoj Evropi koje su išle brže i efikasnije, poput Češke i Slovačke.

Predstavnici Evropske komisije su rekli da svaka država treba da pronađe optimalan model koji joj odgovara. Koja su naša specifična rešenja?

Mislim da je za nas najinteresantnije iskustvo bivših jugoslovenskih republika, jer potičemo iz istog političkog i ekonomskog korena. Sa druge strane, tačno je da Evropska unija nema model, oni od nas samo traže da se ovo pitanje reši na jedan pravičan i realan način. Ni više, ni manje. Mi smo specifično razradili vraćanje poljoprivrednog i neizgrađenog građevinskog zemljišta, predlažemo da se vrednuje i obešteti imovina koja je u međuvremenu uništena. Uvodimo akontaciju koja ubrzava dobijanje koristi od postupka obeštećenja. Uveren sam da je ovaj Nacrt zakona, kroz unapređenje koje će doživeti kroz javnu raspravu, po meri Srbije i u skladu sa evropskim standardima. Engleski prevod ovog dokumenta poslat je na adrese Evropske komisije, Venecijanske komisije, na adresu MMF-a i svim zainteresovanim stranim vladama. Dostupan je na sajtu Vlade Srbije i svi mogu da daju svoje sugestije.

Sa Mrežom za restituciju imate najviše nesuglasica u vezi s tim što traže supstituciju, odnosno vraćanje druge imovine tamo gde nije moguće vratiti onu koja je oduzeta.

Mreža predstavlja interese onih koji pokušavaju da maksimiziraju sopstvena prava, što je legitimno, prirodno i očekivano. Verujem da smo i oko tog pitanja približili stavove tokom javne rasprave. Nemamo ništa protiv supstitucije kao ideje. Problem je to što ona nigde nije zaživela i to iz veoma valjanih razloga. Prvo, činjenica je da jednostavno nema rezervne imovine koja može biti supstituisana, osim u slučaju poljoprivrednog zemljišta i šuma gde nam komasacija daje veće mogućnosti. Postavilo bi se pitanje ko je, kada i pod kojim uslovima "supstituisan", a ko nije. To otvara vrata mnogim odlukama koje će biti veoma teško obrazložiti, da ne govorimo o pritiscima i mogućoj korupciji. Pride, i da postoji ta alternativna imovina u nekom idealnom svetu, ipak se postavlja pitanje ko bi, kako i pod kojim uslovima bio "supstituisan". Svi oni koji sprovode restituciju su nam doslovce savetovali da izbegnemo supstituciju kao mogućnost po svaku cenu. Za nekorumpirane funkcionere supstitucija bi dovela do paralize, jer ne bi znali kako da odluče, a da ne oštete nekoga. Supstitucija bi u početku bila popularna, ali ona predstavlja ulazak u jednu pravnu avanturu bez jasnog ishoda.

U Srbiji, mada je od 2006. godine Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama predvideo zamenu, ona nije zaživela. Ni jedan jedini predmet nije rešen tim putem. Za one koji misle da može da se napravi neka nova imovina za zamenu, upućujem na iskustvo Zakona o stanovanju, koji je pre dvadeset godina trebalo da obezbedi nove stanove za one koji imaju zaštićeno stanarsko pravo u stanovima koji bi trebalo da se vrate. Skoro niko nije dobio taj novi stan. Mnogo je bolje da se vrati imovina svuda gde je to moguće i obezbedi realno obeštećenje, pod istim uslovima, za sve druge.

Kako će ovaj Zakon uticati na nastavak vraćanja imovine crkvama i verskim zajednicama?

Ovo je "krovni" zakon koji su svi očekivali. On će regulisati uslove restitucije za sve, obezbediti ista prava svima. Specifičnosti koje postoje za crkve i verske zajednice ostaće u njihovom zakonu koji će nastaviti da deluje.

Sa novim zakonom konfesionalna restitucija dobiće puni smisao, jer ono što do sada nije bilo moguće jer postojećim zakonom nije uređeno – a to je novčano obeštećenje crkava i verskih zajednica za imovinu koja ne može da im se vrati u naturi, postaće realnost i omogućiti da se proces vraćanja imovine crkvama i verskim zajednicama privede kraju. Nadoknadićemo u nedeljama koje dolaze i zastoj u donošenju rešenja koji se pojavio u poslednje vreme.

U Nacrtu zakona stoji da je i Dvorski kompleks na Dedinju izuzetak kod vraćanja u naturi. Porodica Karađorđević se ne slaže sa odlukom, a vi ste razgovarali s njima.

Vlada je uputila Skupštini specifičan zakon koji reguliše korišćenje dvorskog kompleksa. Nema većine među građanima i u Skupštini za privatizaciju tog istorijskog dela Beograda koji pripada našoj istoriji. Zbog toga je bitno da se i u tom slučaju uspostavi ravnoteža: državna svojina uz dodeljivanje prava trajnog korišćenja porodici Karađorđević.

Nacrt zakona predviđa tamo gde nema vraćanja u naturi mogućnost obeštećenja. Do 2016. će se emitovati obveznice stare devizne štednje, pa predlažete da se potom taj budžetski prostor iskoristi za obeštećenje. Da li očekujete da će taj model biti prihvaćen?

Za obeštećenje je predviđeno dve milijarde evra ili šest odsto bruto domaćeg proizvoda. Toliko je odvojila i Češka. Ta suma predstavlja deset agrarnih budžeta Srbije. Stara devizna štednja je veća, ali se ticala i mnogo većeg broja ljudi.

Predvideli smo akontaciju za obeštećenje od deset odsto vrednosti imovine, do deset hiljada evra po nasledniku. Ona će biti isplaćena svima do kraja 2014. godine. Potom će biti izdate obveznice, sa predloženom ročnošću do dvadeset godina i izuzetno povoljnim poreskim tretmanom. Javna rasprava sugeriše da ročnost bude kraća za ljude koji imaju finansijske teškoće ili koji su u poodmaklim godinama.

Iskustvo sa obveznicama stare devizne štednje je pokazalo da država poštuje te obaveze, da je diskont na tržištu kapitala brzo sveden na minimum, jer je veliki broj stranih investitora bio zainteresovan. Razmišljamo da organizujemo, za one koji to budu prihvatili, međunarodnu aukciju cele emisije obveznica, što bi omogućilo jednokratno, a ne višegodišnje vraćanje u novcu.

Restitucija će po obimu imovinskog i finansijskog procesa premašiti dosadašnju privatizaciju koja je predstavljala prelazak u privatnu svojinu vredan oko 3,4 milijarde evra. Naravno, efekat restitucije na budžet ide u suprotnom smeru, ali ne treba zanemariti činjenicu da će ona formirati veliki broj novih poreskih obveznika i ojačati preduzetnički potencijal naše zemlje. To će biti dobro za sve.

U Zakonu stoji da će se obeštećenje vršiti po trenutnoj tržišnoj vrednosti. Koliko će teško biti Poreskoj upravi da u ovoj situaciji odredi tržišnu vrednost s obzirom da je tržište nekretnina zamrlo?

Nije tržište u potpunosti zamrlo, a imamo i prethodne transakcije. Ne treba zaboraviti da će se procene vršiti tokom sledećih nekoliko godina. Tek ćemo videti kakva će tada biti situacija na tržištu. Nema boljeg rešenja od trenutne vrednosti, sve drugo nas uvodi u veliku dozu diskrecije i proizvoljnosti. Poreska uprava ima uhodan sistem naplate poreza na prenos apsolutnih prava, koji iziskuje istovetnu procenu vrednosti nekretnine.

Kako očekujete da će Zakon uticati na nove investicije?

Pozitivno. Videće se da Srbija poštuje davno oduzeta svojinska prava. Investitori će biti sigurni da ne kupuju svojinsku "mačku u džaku". Budući Zakon o javnoj svojini će predvideti da se devolucija dešava samo po rešavanju pitanja restitucije. Drugim rečima, neće se menjati nominirani vlasnik unutar države za one objekte koji su se evidentirali od 2006. godine kao traženi za postupak restitucije. Dodatno, Zakonom je zabranjeno otuđenje tražene imovine, što s pravom predstavnici bivših vlasnika odavno traže.