Hiljadu dvesta zvanica je ovog vikenda prisustvovalo proslavi 60. rođendana prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Proslavu su svojim prisustvom uveličali predsednik Srbije Boris Tadić, premijer Vojislav Koštunica, švedski kralj Karl Gustav i kraljica Silvija, ministri Srbije i državne zajednice SCG, vojvoda Anri od Luksemburga, princ Filip Erazmus i princeza Izabela od Lihtenštajna, princeza Mari Šantal i prestolonaslednik Pavlos od Grčke, vojvoda i vojvotkinja od Braganse, princeza Šantal od Francuske i baron Fransoa Ksavijer de Sambisi de Sorg, britanski lord i lejdi Renvik, Džejms Vulfenson, bivši predsednik Svetske banke, lord Džener od Braunstona, guverner Bermuda ser Dejvid i njegova supruga lejdi Gibons, bivši predsednik Južnoafričke Republike Frederik Vilijem de Klark sa suprugom, kao i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, brojni velikodostojnici SPC-a i poglavari svih verskih zajednica u Srbiji. Dok su na žurku pristizale, zvanice su prolazile kroz počasni stroj pitomaca Vojne akademije čime je, činilo se, ceo događaj imao i državni značaj. Ovaj poslednji, pitomci Vojne akademije, mada od prisutnih novinara prepoznati kao "gardisti", izazvali su izvesne nedoumice: da li rođendan sina/unuka/praunuka… srpskog/jugoslovenskog monarha ima neke veze sa današnjom državom koja je, treba li reći, po državnom ustrojstvu republika. Nedoumica i zabuna ima na pretek.

PRELIMINARNI POVRAĆAJ: Uredbom Vlade SRJ je dvorski kompleks na Dedinju dat na upotrebu prestolonasledniku Aleksandru kao starešini doma Karađorđevića. U aktu kojim mu je vraćeno državljanstvo stoji da će povraćaj imovine biti predmet posebnog zakona, ali priroda tog zakona nije precizirana: da li je reč o Zakonu o restituciji koji bi opšte gledano regulisao povraćaj imovine oduzete posle komunističke revolucije, ili o "leks specijalisu" koji bi tretirao samo imovinu kraljevske porodice? "Za očekivati je da će Vlada precizirati prirodu toga akta", kaže za "Vreme" Dragomir Acović, član Krunskog saveta. Od tada prestolonaslednik boravi u Kraljevom dvoru, u narodu poznatom pod imenom Stari tj. Dedinjski dvor. U ugovoru o korišćenju dvorskog kompleksa između ostalog se navodi da će Vojska, koja je do tada bila korisnik celog kompleksa, nastaviti da koristi neke objekte: kompleks objekata nekadašnjeg Maršalata (srušen tokom NATO agesije) i staru kasarnu gardijske jedinice u kojoj su danas smešteni gardisti koji dvorski kompleks obezbeđuju.

Dvorski kompleks je još uvek u vlasništvu države, bez obzira na to da li je to pravedno ili ne. "Logično je, stoga, da država svoje vlasništvo obezbeđuje", rezonuje Acović. "Princ Aleksandar je ponudio da se Beli dvor koristi za državne protokolarne svrhe i ta ponuda nije odbijena, ali do sada nije ni iskorišćena." Do prošle godine sve troškove održavanja je snosio prestolonaslednik, a od tada je investiciono održavanje na teret republičkog budžeta.

ČINJENICE: "Činjenica je da u ovoj zemlji tradicija i istorija Karađorđevog doma imaju svoje mesto i svoju ulogu. Činjenica je, takođe, da su Karađorđevići izbrisani revolucionarnim nasiljem, ali je i činjenica da jedna zemlja može biti poštovana samo onoliko koliko poštuje samu sebe", kaže Acović. Svojevremeno je napravljena afera, nastavlja, oko toga da li će jedinica Garde odati počast senima Karađorđa i Petra Prvog Ujedinitelja. "Rekoše: to ne piše u Pravilu službe. A ja kažem, ako u Pravilu službe to ne piše, onda se ono mora dopisati jer ne određuje Pravilo službe istoriju, već je obrnuto."

Vrlo je teško, veli, u jednoj zemlji u kojoj su mnoge stvari neregulisane, počev od ustrojstva, granica, državnih simbola očekivati da ovako suptilno pitanje bude do tančina regulisano. "Tako je i u ovom slučaju: došla su dva šefa države i dva lična predstavnika šefova država i odjednom se postavlja pitanje otkud tu vojska u uniformi", kategoričan je Acović. "Da oni kojim slučajem nisu došli u Dvor, već u Palatu federacije, to bi se smatralo normalnim. Ali i u tom slučaju oni ne bi bili postrojeni samo u čast gospodina Marovića, kome to po funkciji pripada, već i u čast posetilaca. Ako neko misli da biti starešina doma jednog Karađorđa, kneza Akeksandra, kralja Petra I, Aleksandra I, pa i Petra II, bez obzira na njegovu tragičnu sudbinu, ne zaslužuje neki poseban status, onda tu nešto ozbiljno nije u redu."

ČETVRTI, TREĆI, DRUGI: Aktom iz 1918. godine verifikovano je ujedinjenje tri naroda: Srba, Hrvata i Slovenaca, koji su srpsku dinastiju prihvatili kao svoju. Promenom naziva Kraljevine SHS u Kraljevinu Jugoslaviju 1929. godine ništa se pravno nije izmenilo i time se nisu ugasila dinastička prava na presto Srbije, ali od tada titula glasi kralj Srba, Hrvata i Slovenaca. Banalizovano: kad bi kojim slučajem Srboslav promenio ime u Jugoslav, Srboslavova nasledna prava tim činom ne bi bila poništena. "To je istorijsko pravo. U titulama italijanskih kraljeva nalazila se između ostalog i titula kralja Jerusalima, Kipra i Male Jermenije. To jesu prestoli koje je dinastija Savoja nekada posedovala, uprkos činjenici da ti prestoli stotinama godina ne postoje."

Prestolonaslednik kao titula postoji samo dok postoji kralj i prestolonaslednik postaje kralj u trenutku kad njegov prethodnik umre. Otud, objašnjava Acović, onaj uzvik "Kralj je mrtav, živeo kralj". Formalno gledano, princ Aleksandar je postao kralj onog momenta kad mu je umro otac i nema nedoumica koja titula njemu pripada. Drugo je pitanje, kaže, pod kojim će se on imenom pojavljivati: "Njegovo lično stanovište je da bi bilo krajnje neumesno prema političkom establišmentu, koji ga je bezrezervno primio, da koristi titulu koja mu po naslednom pravu pripada, što, međutim, ništa ne menja u pogledu njegovih prava. Jednom stečeno pravo, naime, ne odumire samom činjenicom da postoji prepreka da se to pravo ostvari."

U slučaju Srbije, objašnjava, država i narod se ne razlikuju: Srbija je država srpskog, kao što je Austrija država austrijskog naroda, što ne znači da su drugi narodi koji u tim državama žive obespravljeni. "To je kod nas najpreciznije izraženo 1882. godine, kada je Kraljevina Srbija dobila svoj grb, koji je i današnji državni grb, na kojem su spojena dva različita simbola: državni i narodni. To je istorijska suština koja nema veze sa zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću." Postoje, naglašava, problemi kad treba da se pomire istorijska tradicija i aktuelna situacija.

Ako bi se dinastički gledalo, Aleksandar o kome je ovde reč treći je Karađorđević tog imena: prethodili su mu čukundeda knez Aleksandar, prvorođeni sin Karađorđev i deda Aleksandar Ujedinitelj, drugorođeni sin Petra Prvog Oslobodioca. Ako bi se gledalo vladarski, mada vladar nije, bio bi Aleksandar IV, jer i Aleksandar Obrenović je bio kralj. Da je njegov deda bio kralj Srbije, ovaj bi bio Aleksandar III, ali je on bio prvi kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, pa je zato Aleksandar Prvi. "Otud je njegov unuk Aleksandar Drugi, dok se drugačije ne naredi", završava Dragomir Acović, član Krunskog saveta.