"Pola Karaburme je naučilo da pliva na Dunavcu, bilo je čisto. Kao dečak, za čas bih napunio dve čuvarke riba, štuka, šarana, bucova, bandara, a sada se ponekad nađe neka žaba", žali se Branko, sedamdesetogodišnji građevinski inženjer, sedeći sa drugarom iz Udruženja za sport i rekreaciju na vodi ispred jedne od oronulih kaseta za odlaganje opreme u maloj marini kod Ade Huje, na tri kilometra od centra Beograda. "Pre nekoliko dana bio je pomor tolstolobika, beleo se ceo Dunavac… Toliko je smrdelo da nije moglo da se priđe", dodaje 75-godišnji Milan, bivši šef pogona fabrike Minel. Na nekoliko metara od njih, uprave Udruženja koje broji čak 300 članova i kafane-kolibe, smrad je nesnosan. U sivo-braon boji vode, zapravo u mulju, plutaju fekalije, plastične flaše, hemikalije… "Hteli smo da popravljamo marinu, ali ne vredi, ne smemo da priđemo, a kad se desi da neko upadne u vodu, odmah ide na ispiranje u bolnicu", objašnjava Branko.

CRNJE OD CRNOG

Ada Huja i rukavac Dunavac su jedna od najgorih crnih tačaka na Dunavu. Tu se sliva Mirijevski potok koji prima fekalni otpad iz brojnih naselja, kao i mineralna ulja i hemikalije raznih preduzeća, i to skoro duž celog svog toka, jer ne postoji centralna kanalizacija na tom području. Ništa se ne prečišćava. Zapravo, Beograd je jedina evropska prestonica koja sve otpadne vode izliva direktno u Savu i Dunav na preko 100 punktova: "U naše reke godišnje se ulije fekalija jednake zapremine kao 60.000 olimpijskih bazena", priznao je zamenik gradonačelnika Beograda, Goran Vesić, povodom Svetskog dana voda marta meseca ove godine.

U Dunavcu je najgore, jer je decenijama nekontrolisano nasipano poluostrvo Ada Huja i odlagano smeće iz celog Beograda, dok deponija nije preseljena u Vinču. I danas, svakoga dana, desetine kamiona istresaju šut i zemlju iskopanu na beogradskim gradilištima, stvarajući sve viši bedem koji zarobi otpadne vode, i čini da se Dunavac pretvorio u slepo crevo i baru smrdljivog mulja. "To zagađenje kasnije dospeva u Dunav, prolazeći između Ade Huje i takozvanog Paradajz ostrva, i predstavlja konstantnu opasnost za izbijanje neke zaraze ili epidemije, znajući da mnogi ljudi tamo i pecaju i kasnije jedu tu ribu", smatra Branislav Božović, geolog i nekadašnji Gradski sekretar za ekologiju.

"Kako se ponašamo prema vodi govori kakvo smo društvo", iznosi Žaklina Živković (36), članica inicijative "Pravo na vodu" sa Ivom Marković, komentarišući paradigmu Ade Huje i Dunavca. "U Srbiji je pravo na čistu životnu sredinu garantovano Ustavom. Ali stvarnost je da veliki broj građana u Srbiji nema dostupnu čistu pijaću vodu, da se reke stavljaju u cevi ili zagađuju otpadnim vodama koje predstavljaju pravu ekološku bombu", podvlači ona.

DRAMATIČNO STANJE VODA, OD SEVERA DO JUGA SRBIJE

Naime, zbog zagađenja komunalnim i industrijskim otpadnim vodama, kanal Dunav–Tisa–Dunav, posebno Veliki bački kanal, jedna je od najzagađenijih voda u Srbiji, ponajviše zbog okolnih farmi svinja i prehrambene industrije, a naučni radovi pokazuju povećan broj pacijenata sa malignim bolestima pluća i urogenitalnog sistema u naseljima duž kanala. Kao posledica rudarenja, u Borskoj reci više nema tragova života, caruje samo pirit, a ona se uliva u Veliki Timok. Isto tako je zagađena reka Pek zbog rudnika Majdanpek, dok su se površine Drine i Lima do nedavno jedva videle od plastičnih flaša, guma, kućnih aparata i frižidera koji njima plutaju. I tako redom po celoj zemlji.

"Svedoci smo da dolazi do izumiranja ribljih vrsta koje žive u čistim vodama i do pojave pojedinih invazivnih vrsta, koje mogu da žive u vodi nešto lošijeg kvaliteta. Takođe, zagađenje reka za posledicu ima i zagađenje podzemnih voda, jer su ovi sistemi uglavnom povezani, a onda utiče i na poljoprivrednu proizvodnju, pa samim tim neposredno i na čoveka", objašnjava Ana Milanović Pešić, naučna saradnica na Geografskom institutu "Jovan Cvijić", u tekstu BBC-ja na srpskom objavljenom 22. marta ove godine, povodom Svetskog dana vode.

"Dramatično je da je svega 14 odsto stanovništva pokriveno nekim vidom prerade vode, što Srbiju smešta na začelje evropske liste zemalja koje prečišćavaju svoje vode, a voda za piće postaje sve manje dostupna, posebno u većem delu Vojvodine i delovima slivova Zapadne, Južne i posebno Velike Morave", insistira Iva Marković, podsećajući da je, prema istraživanju Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut" rađenom 2018. godine, od 42 kontrolisana javna vodovoda u Vojvodini samo devet bilo ispravno. Najpoznatiji primer je Zrenjanin čijim slavinama curi žuta voda, koja je od 2004. godine zabranjena za piće zbog prekomerne količine arsena u njoj.

JAVNO DOBRO DOSTUPNO SVIMA

Zato se "Pravo na vodu" zalaže kroz akcije na terenu i istraživanja da se ovi krucijalni problemi rešavaju transparentno, sa jasnom vizijom održivog razvoja. "Nastojimo da se zaštite vodni resursi od zagađenja i obezbedi pristup čistoj pijaćoj vodi na neprofitnoj osnovi svim stanovnicima Srbije, što je veliki zadatak s obzirom da je trećina izvora pijaće vode već u privatnim rukama i vrata se širom otvaraju privatizaciji i javno-privatnim partnerstvima, kao da ništa nismo naučili od drugih koji su te greške napravili. Insistiramo da voda kao resurs treba da ostane javno dobro dostupno svima, jer je cilj osigurati pravo na vodu kao ljudsko pravo", podvlači Milan Zlatanović (28), jedan od dvadesetak aktivista "Prava na vodu", arheolog i master ekološke politike.

"Primer Zrenjanina, gde stanovnici 17 godina čekaju da dobiju pijaću vodu, od kada je sanitarna inspekcija zabranila korišćenje vode iz gradskog vodovoda za piće i pripremu hrane, oslikava svu opasnost od klijentelizma, investitorski skrojenih zakona i nepostojanja sistema vladavine prava i pravne sigurnosti. Posledice, naravno, najviše pogađaju one koji su već ugroženi. Veliki broj onih koji nemaju novca za flaširanu vodu koriste vodu iz vodovoda i time ugrožavaju svoje zdravlje", kaže Iva Marković. Ukazujući na sve to, inicijativa "Pravo na vodu" i Organizacija za političku ekologiju "Polekol", koju je paralelno osnovala, izradila je u saradnji sa Crtom studiju slučaja pod nazivom "Fabrika žednih", koja daje hronologiju ovog problema, u želji da se problem sa pijaćom vodom u Zrenjaninu konačno reši. "Ovo je takođe upozoravajuća priča i za sva ostala mesta u Srbiji, šta može da se desi kada korupcija i privatni interes nadvladaju javni", ističu.

"Pravo na vodu" i "Polekol" su angažovani u svim bitkama za vodu. Od borbe protiv mini-hidrocentrala, koju su vodili sa pokretom "Odbranimo reke Stare planine", do bitke za Revu, za Makiš, za Savski nasip, preko napora da lekovite vode, banje i lečilišta ostanu u javnom vlasništvu i dostupne svima. "Ali, trenutno su otpadne vode i najave izgradnje postrojenja za prečišćavanje u Beogradu prioritet nad prioritetima, jer su velike indicije da se izabrao pogrešan put", smatra Žaklina Živković.

Podsetimo, u Srbiji postoji četrdesetak postrojenja za prečišćavanje voda (PPOV), kao na primer u Šapcu. "Ali, većina ne radi punim kapacitetom", ocenjuje Siniša Mitrović, direktor Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije. Po proceni tog Centra, potrebno je 360 postrojenja, što predstavlja trošak od blizu 10 milijardi evra, od čega oko četiri milijarde za Beograd. Filip Abramović, koji je na čelu sektora za otpad i otpadne vode Ministarstva za zaštitu životne sredine, najavio je još pre dve godine da se radi na tehničkoj dokumentaciju za izgradnju PPOV sa 145 lokalnih samouprava, od kojih je 15 spremno za izgradnju.

PLANOVI ZA BEOGRAD

Kada je u pitanju Beograd, zamenik gradonačelnika Goran Vesić izjavio je u martu ove godine da je Grad odlučan da u narednoj deceniji u potpunosti reši problem otpadnih voda u prestonici izgradnjom PPOV na pet lokacija, i to zahvaljujući aranžmanu sa kineskom kompanijom China Machinery Engineering Corporation (CMEC). Aranžman je potpisala Vlada Srbije 2019. godine, vredan je više od 3,5 milijardi evra, ali koristiće se i sopstvena sredstva i krediti Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj (EBRD). Prema njegovim rečima, izgradnja prve fabrike za preradu otpadnih voda u glavnom gradu će početi u Velikom Selu septembra ove godine, i u nju bi trebalo da bude usmereno 80 odsto svih otpadnih voda prestonice.

"Implementacijom ‘kineskog aranžmana’ biće uložen 271 milion evra u prvu fazu. Druga faza bi trebala da košta između 400 i 600 miliona evra, u zavisnosti od tehnologije koju Grad bude izabrao, odnosno od toga da li će izbor biti spalionica za otpadni mulj ili nešto drugo. U okviru istog sporazuma, treba da se radi i na izgradnji kanalizacione mreže u Beogradu kao i na još dve fabrike za preradu otpadnih voda, u Obrenovcu i Ostružnici, približne vrednosti od 350 miliona evra", najavio je Vesić.

"Problem je u tome što su za Beograd potpisani međudržavni sporazumi između Srbije i Kine, bez ikakve mogućnosti da se uključe drugi potencijalni partneri. Zatim je predložen novi Prostorni plan do 2035. godine, a nije nacionalni Plan razvoja koji treba da definiše prioritete razvoja Republike Srbije, sa kojim Prostorni plan treba da bude usklađen. Pored toga, Prostorni plan se poziva na prioritete Nacionalnog investicionog programa do 2025. godine iako, prema zvanično dostupnim informacijama, Vlada Republike Srbije nikada nije usvojila ovakav dokument, niti je on javan. A konsultacija sa građanima, predmetnim strukama i dogovora oko opšteg koncepta i tehnologije nema. Najgore je što je moguć scenario da se u svim opštinama u Srbiji isprojektuje i ugradi zastarela skupa tehnologija", smatraju u "Pravu na vodi", nakon sprovedenog istraživanja pod naslovom "Bistra slika voda Beograda". Naime, po njihovom stavu, ostalo je nejasno da li će se prečišćene otpadne vode iz budućeg postrojenja koristiti u industrijske ili poljoprivredne svrhe; takođe, ne zna se šta će se dešavati sa muljem koji nastaje kao nusprodukt procesa, i slično. "Odgovora na ova pitanja nema u javno dostupnim dokumentima. Oni su u takozvanoj tehničkoj dokumentaciji koja nije otvorena za javnost".

POZIVI NA DIJALOG BEZ ODGOVORA

"Pravo na vodu" i "Polekol" pozivaju se na struku, i to na jednog od najboljih u njoj, Čedu Maksimovića, profesora emeritusa na Imperijal koledžu u Londonu. "Pošto ionako nemamo stara postrojenja, mi možemo da krenemo od nečega što je racionalnije, čistije i ekonomičnije i zaista budemo u ovoj oblasti vodeći u Evropi. Umesto toga, mi dajemo prednost nečemu što je zastarelo i skupo, po cenu kredita koje će morati da vraćaju naša deca i unuci", prenosi portal "Mašina" aprila ove godine Maksimovićeve reči. Po njegovim navodima, izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda bi Srbiju, kada bi primenila savremenu, takozvanu plavo-zelenu tehnologiju, mogla da košta između dve i tri milijarde evra, a samo Beograd će verovatno koštati i do pet milijardi. Dodatni nepotrebni trošak će, kako navodi profesor, predstavljati održavanje takvih postrojenja.

Pored uštede novca, nove tehnologije koriste i manje prostora jer, za razliku od starih, podrazumevaju decentralizovan sistem sa više malih, dostupnijih postrojenja. U Velikom Selu je, recimo, za izgradnju pomenutog postrojenja rezervisano 100 hektara, dok postrojenje sa novom tehnologijom ne bi zauzimalo ni deset. Stara tehnologija troši i previše energetskih resursa. "Ako i izgradimo postrojenja za solarne panele i fabrike vetra, tu energiju ćemo potrošiti na nepotrebno prepumpavanje vode do centralizovanih postrojenja. Za razliku od toga, nove tehnologije dozvoljavaju da se gradi i u centru gradova, a sva mala sela mogu da imaju svoja postrojenja koja se lako i elegantno održavaju", smatra on.

Profesor Maksimović je zvanične dopise u kojima objašnjava prednosti novih tehnologija i pozive na dijalog o ovoj problematici poslao bivšem gradskom i republičkom sekretaru za zaštitu životne sredine, i pre nego što je, davne 2007. godine, započeta izgradnja centralnog kolektora za Beograd, koja je zaustavljena dolaskom novih vlasti, kao i sadašnjem i bivšem gradonačelniku, premijerki i predsedniku države, ali nije dobio odgovore.

Dok se na njih čeka, građani odgovaraju sve većom podrškom borbi za zaštitu životne sredine, mada se još uvek čini daleko postizanje svesti o neophodnosti opšte društvene promene i vrednovanja resursa. Sa svoje strane, "Pravo na vodu" radi na umrežavanju. Inicijativa je postala članica Evropskog pokreta za vodu, učestvuje u regionalnim kampanjama "Spasimo plavo srce Evrope" i samitima boraca za reke, a zahteve "Ekološkog ustanka", održanog 10. aprila ove godine, koje je sastavila, podržalo je 70 organizacija u zemlji.

A Milan i Branko još uvek imaju malo nade i vickast osmeh u očima. Oni se odavno bore za svoj "Beograd na vodi", kako kažu. Milan je čak 2003. godine pisao projekat za probijanje kanala kroz rukavac Ade Huje, i verovao da će se sprovesti plan trajne sanacije koji je izradio Institut za vodoprivredu "Jaroslav Černi" 2016. godine.

Stavovi izneti u članku ne predstavljaju nužno stavove Fondacije Hajnrih Bel.