Dana 25. marta 2021. godine, Evropski sud za ljudska prava sa sedištem u Strazburu doneo je presudu u postupku Smiljanić protiv Hrvatske broj 35983/14 koja je pravno značajna iz više razloga.

Evropski sud za ljudska prava je ovom presudom utvrdio da je izvod iz prekršajne evidencije dokaz o ranijoj osuđivanosti okrivljenog u krivičnom postupku, odnosno o njegovom društveno neprihvatljivom ponašanju.

Podnosilac predstavke je ukazao da je njegov rođak poginuo u saobraćajnoj nezgodi koju je izazvao vozač koji je pod uticajem alkohola svojim vozilom prošao kroz crveno svetlo na semaforu, nakon čega je udario u vozilo preminulog koje se kretalo u skladu sa svim saobraćajnim pravilima. Krivični postupak je bez odugovlačenja okončan i prvostepeni sud u Zagrebu je, odlukom koja je potvrđena, osudio okrivljenog za to krivično delo, sankcijom ispod zakonskog minimuma, odnosno na dve godine zatvora, i izrekao mu meru bezbednosti oduzimanja vozačke dozvole na vremenski period od pet godina. U obrazloženju presude, Općinski kazneni sud u Zagrebu je naveo da okrivljeni nije ranije krivično osuđivan, odnosno da je njegovo postupanje pre izvršenja krivičnog dela bilo u skladu sa zakonom, pa je u sklopu drugih olakšavajućih okolnosti, koristeći zakonsku mogućnost, okrivljenom ublažio krivičnu sankciju.

ODGOVORNOST DRŽAVE

Okrivljeni je godinu dana nakon pravnosnažnosti upućen na izdržavanje kazne zatvora, da bi već tokom naredne godine bio uslovno pušten. Okrivljeni je, takođe, biznismen poznat široj javnosti u Republici Hrvatskoj. Tokom postupka, punomoćnik oštećenog je ukazao sudu da je okrivljeni ranije prekršajno kažnjavan, i to tokom perioda od 12 godina pre izvršenja krivičnog dela, a u trenutku kada je izvršio krivično delo nekoliko prekršajnih postupaka takođe je vođeno protiv okrivljenog. Svi prekršajni postupci su vođeni isključivo zbog povreda odredaba koje se odnose na bezbednost u saobraćaju. Okrivljeni je čak 32 puta registrovan u zvaničnoj policijskoj evidenciji za različite vrste saobraćajnih prestupa, uključujući i vožnju pod uticajem alkohola, brzu vožnju i postupanje protivno saobraćajnim znacima. Podnosilac predstavke je takođe izjavio ustavnu žalbu Ustavnom sudu Republike Hrvatske, zbog niza povređenih ljudskih prava tokom postupka na strani preminulog oštećenog. Ustavni sud nije utvrdio povrede ljudskih prava.

Evropski sud za ljudska prava je našao da je Republika Hrvatska, tačnije Općinski kazneni sud u Zagrebu, svojom odlukom povredio član 2. Evropske konvencije kojom se garantuje pravo na život i time uticao na poverenje javnosti u domaće pravosuđe.

Pravo na život je osnovno ljudsko pravo zaštićeno nacionalnim i međunarodnim propisima, a u smislu Evropske konvencije ono podrazumeva i obavezu države da preduzme sve neophodno kako bi zaštitila živote svih koji su pod njenom nadležnošću. Evropski sud zaključuje da odsustvo direktne odgovornosti države za smrt ne isključuje njenu odgovornost za primenu člana 2. Evropske konvencije – pravo na život. U konkretnom slučaju, to bi značilo da član 2. zahteva od državnih organa da obezbede efektivno funkcionisanje i primenu svih propisa koji se odnose na bezbednost saobraćaja, i u tom smislu obaveza države je šira od prostog usvajanja takvih propisa. Evropski sud smatra da je učestvovanje u saobraćaju aktivnost koja je povezana sa ozbiljnim pretnjama ljudskom životu, pa u tom smislu najpre postoji obaveza države da uspostavi odgovarajuće preventivne mehanizme za bezbednost saobraćaja, odnosno da umanji mogućnost da uopšte dođe do saobraćajne nezgode, ali i da obezbedi da takve mere efikasno deluju. Mora se napomenuti da Valeta deklaracija Evropske unije, koja se zasniva i na odgovarajućim dokumentima Ujedinjenih nacija i Svetske zdravstvene organizacije, ukazuje da vožnja pod uticajem alkohola i brza vožnja zahtevaju znatno efektivnije preventivne mere, kako bi se sprečile teške posledice koje mogu proisteći iz takvih radnji.

NARUŠENO POVERENJE U PRAVOSUĐE

Općinski kazneni sud u Zagrebu je prilikom odlučivanja ignorisao veći broj prekršajnih prestupa okrivljenog, kao i činjenicu da je protiv okrivljenog u toku nekoliko prekršajnih postupaka, pa čak i činjenicu da mu je u prekršajnom postupku koji nije pravnosnažno okončan oduzeta vozačka dozvola. Dakle, u trenutku izvršenja krivičnog dela okrivljenom je nepravnosnažnom odlukom prekršajnog suda oduzeta vozačka dozvola, ali na tu odluku se okrivljeni žalio. Na osnovu svega prethodno navedenog, hrvatski sud je zaključio da je ponašanje okrivljenog pre izvršenja krivičnog dela bilo u skladu sa propisima, jer se koncentrisao isključivo na izvod iz kaznene evidencije kao dokaz ranije neosuđivanosti. Ukoliko je svrha prekršajnog postupka i osuđujuća presuda prekršajnog suda usmerena na umanjenje rizika od ponavljanja saobraćajnog prekršaja ili izvršenja krivičnog dela iz iste oblasti, onda je zaključak hrvatskog suda potpuno pogrešan jer je, u konkretnom slučaju, okrivljeni počinio niz saobraćajnih prekršaja, a onda izvršio i krivično delo sa elementima svih prekršaja za koje mu je ranije suđeno: vožnja u pijanom stanju, prolaz vozilom kroz crveno i brza vožnja, koja je ovaj put rezultirala smrtnim ishodom. Dakle, Republika Hrvatska je propustila da primeni različite preventivne mere da se nezakonito postupanje okrivljenog spreči, a što je rezultiralo izvršenjem krivičnog dela, i na kraju povredom obaveze države da zaštiti pravo na život lica pod svojom nadležnošću.

Kada se sve ima u vidu, Evropski sud za ljudska prava opravdano ukazuje da je ovakvim postupanjem suda povređeno i javno poverenje u domaće pravosuđe, naročito u vladavinu prava.

Krivični zakonik Republike Srbije ostavlja mogućnost sudu da raniju krivičnu odgovornost okrivljenog ceni kao otežavajuću okolnost, ali čini se da je ocena prekršajne odgovornosti okrivljenog kao potencijalna otežavajuća okolnost na njegovoj strani, ostavljena isključivo sudu na diskreciono odlučivanje. Raniju prekršajnu odgovornost sud bi mogao da ceni kada ceni raniji život okrivljenog, barem kada mu se stavlja na teret krivično delo iz oblasti bezbednosti saobraćaja. U takvoj situaciji, upravo njegov odnos prema presudama prekršajnog suda, odnosno izostanak specijalne prevencije takve presude, i ponavljanje prekršaja i kasnije izvršenje krivičnog dela, ukazuje da preventivne mere nisu imale nikakav uticaj na okrivljenog. Sa druge strane, imajući u vidu da su od 2010. godine prekršajni sudovi sastavni deo domaćeg pravosuđa, ostaje pravno nejasno iz kojeg razloga postojanje evidencije o prekršajnoj osuđivanosti nije jasnije definisano kao otežavajuća okolnost, a naročito u oblasti bezbednosti saobraćaja na putevima.