Kraj dokaznog postupka za atentat na Zorana Đinđića
Pravosuđe, politika i kompromisi
Suđenje je konačno pri kraju: predsednica sudskog veća Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Okružnog suda u Beogradu (Specijalnog suda) Nata Mesarović zaključila je prošle nedelje dokazni postupak u glavnom pretresu za atentat na premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. Suđenje je počelo u decembru 2003. i prvostepena presuda trebalo bi da bude izrečena negde do maja meseca ove godine, kad sve stranke u postupku budu dale svoje završne reči
Teško da bi bilo šta sada moglo da poremeti ovaj prognozirani tok stvari. Sve i da se neko od begunaca (njih pet) preda ili bude uhapšen, sudiće mu se posebno: naime, njima se sudilo u odsustvu, biće – kako se očekuje – u odsustvu i osuđeni, pak prema tome imaju pravo na ponovljeno suđenje, čim postanu dostupni pravdi, to jest… Postoji i doduše krajnje malo verovatna mogućnost preotvaranja suđenja, ako se pojave do tada nepoznate i krajnje bitne nove okolnosti, činjenice ili dokazi, ali tako nešto događa se jako retko i u pravosuđu se to od 1945. desilo – koliko se ljudi iz struke sećaju – samo jednom. Ali, i tako nešto moguće je samo do izricanja presude. Takvu mogućnost, međutim, nije pametno odbaciti odmah kao skoro neverovatnu: svačega smo se mi nagledali za ove tri i po godine suđenja za atentat na premijera Zorana Đinđića.
ZNAČAJ I "KONTROLA ŠTETE": Na izvestan način to nije čudno: reč je o suđenju kakvo imamo prvi put u istoriji, najznačajnijem od početka moderne srpske državnosti. Istina je da su u političkim atentatima stradali jedan knjaz, dva kralja, tušta i tma ministara raznih resora i narodnih poslanika pa čak i jedan bivši predsednik Predsedništva Srbije; premijer Milan Stojadinović bio je promašen u jednom atentatu u Skupštini. Atentat na Zorana Đinđića, međutim, jedinstven je po svom značaju, okolnostima pod kojima se desio i posledicama do kojih je doveo. Osim toga, za taj zločin sudi poseban sud kome je to prvi slučaj, a sudi po zakonskim propisima koji su doneti neposredno pred atentat i koji se u tom predmetu primenjuju prvi put. Nije, dakle, čudno što se ovo suđenje – barem u očima javnosti, ako ne i struke – oteglo. Pored pomenutih objektivnih okolnosti kojima treba dodati i složenu prirodu slučaja, mnogo optuženih i prateće probleme, postoje od samog početka i subjektivne okolnosti: sistematska i organizovana opstrukcija odbrane optuženih i medijske logistike njihovih političkih istomišljenika; uporno i sistematsko političko podrivanje optužnice od strane političkih stranaka, ali i državnih funkcionera; neobjašnjivi postupci državnih organa u kadrovskoj politici pravosuđa; progon i marginalizacija ljudi iz policije, BIA i pravosuđa koji su izneli teret istrage i pribavljanja dokaza; pritisci na svedoke saradnike sa ciljem da se optužnica podrije, relativizuje i da se pažnja javnosti skrene sa osetljivih tema tokom suđenja. Sve do kraja dokaznog postupka bili su vidljivi napori za kontrolu štete koja bi mogla nastupiti po određene političke snage ako bi se rasvetlili još neki značajni segmenti celog predmeta.
Da je o eminentno političkom sudskom procesu reč, bilo je jasno od samog početka i to je ono što do dana današnjeg svrbi političke snage koje od tog istog početka pokušavaju da podriju optužnicu. Kad jednog premijera ubiju pripadnici specijalne policijske jedinice u saradnji sa svojim kriminalnim partnerima, uz podršku podivljalih frakcija raznih službi bezbednosti, a posle višemesečne kampanje satanizovanja tog istog premijera sa "patriotskih" pozicija, e – to onda jako liči na političko ubistvo. Taj politički ugao krajnje je neprijatan nekim akterima, pa su sistematski pokušavali da banalizuju taj zločin i svedu ga na "unutarmafijaški obračun". U dokaznom postupku, ali i u političkoj istoriji Srbije od 2001. do danas, polako je postalo jasno o čemu je reč. Između ostalog, i o kompromisima između pravosuđa i politike. Navedimo samo neke.
ŠTA SVE FALI: Prvo je specijalni tužilac Jovan Prijić iz originalne optužnice izostavio generala u penziji Acu Tomića (bivšeg načelnika Uprave bezbednosti GŠ VJ-a) i Borislava Mikelića (bivšeg premijera RSK), mada nije došlo ni do kakvih promena u činjeničnom stanju. Obojica su na optužnicu dospeli zbog svojih veza sa Legijom Ulemekom i Zemunskim klanom u nekim kritičnim trenucima i zato što su o tome lagali u istrazi. Obojica su od Koštuničine vlade dobili podebele sume na ime odštete za pritvor, pa se sada parniče okolo i tužakaju razne ljude u pokušaju da se operu. To što su njih dvojica ispali sa optužnice i što Rade Bulatović na nju nije ni dospeo (mada je bilo isto toliko razloga kao i za njih) tumači se pritiscima iz inostranstva koje je Demokratska stranka Srbije izdejstvovala kuknjavom da kako, eto, hoće da uhapse i Koštunicu i Tijanića i da je akcija "Sablja" u stvari "progon političkih neistomišljenika". Kako se DSS našao na istoj strani sa "neistomišljenicima" iz "Bele knjige" MUP-a Srbije i iz raznih operacija Miloševićevog režima koje se tek rasvetljavaju, nije objašnjavano. Simpatije DSS-a za nevladinu organizaciju "crvene beretke" poznate su još od kraja 2000, kada su počeli uzajamno da se njuškaju po "patriotskoj liniji" i kada je Grada Nalić trebalo da postane ministar unutrašnjih poslova i u svojstvu takvog kandidata bio predstavljan JSO-u u Kuli. Oružana pobuna JSO-a iz novembra 2001. bila je dočekana sa nežnošću u DSS-u: Koštunica je čak ponovio Legijine reči o "radnim odelima", a Rade Bulatović je taj skandal proglasio "pobedom patriotizma". Dragan Jočić pohvaliće krajem januara 2003. ono blesavo i bezobrazno Legijino "Otvoreno pismo" kao glas naroda, a do danas je sklon da se raspekmezi nad "pijetetom Jedinice".
Pitanje oružane pobune Jedinice za specijalne operacije ostalo je, nažalost, nerasvetljeno do kraja. Valjda će specijalni tužioci Prijić i Radovanović ispuniti obećanje da će taj predmet biti otvoren čim bude izrečena prvostepena presuda u suđenju zaverenicima za atentat na Đinđića. S obzirom na ono što se o tome već zna, čini se da je i tu došlo do političkog kompromisa tipa "ajde da ne ljuljamo još i taj čamac, malo nam je muke". Ta je pobuna bila očigledno pakovana i nameštana dezinformacijama da kako Hag traži sve njih, lažnim spiskovima koji su stigli iz vojne Službe danima pred pobunu, ali su objavljeni kasnije u "Reporteru"; sam povod, hapšenje one braće Banović, bio je veštački namešten da bude okidač pobune. Činjenica je da je oružana pobuna uspela: Državna bezbednost prešla je u Legijine ruke. Ako je advokat Srđa Popović u pravu kad tvrdi da je atentat na Zorana Đinđića bio samo kulminacija produžene zavere koja potiče najkasnije od pobune "crvenih beretki" – a, dodaćemo, najranije od ubistva Momira Gavrilovića Gavre (početak avgusta 2001), a izgleda da jeste – onda je jasnije odakle toliki svrab kod DSS-a i još nekih: bilo ih je svuda, od Gavre, preko oružane pobune, pa atentata, pa nove vlasti, pa Legijine predaje, pa do Bagzijevog svedočenja.
ZABRANJENA PITANJA: Stvari su se donekle razjasnile tek u novembru prošle godine, tokom višednevnog iskaza svedoka saradnika Dejana Milenkovića Bagzija pred većem Nate Mesarović. Znalo se i ranije (od septembra 2004) da je na Bagzija vršen pritisak da lažno svedoči o ubistvu Gavrilovića, ali je tek u svom iskazu pred sudom Bagzi detaljno objasnio koliko je i kakvih podsticanja na lažno svedočenje bilo kad je o njemu reč. Počelo je odmah, u februaru 2003, posle pokušaja atentata kod hale Limes, kada su ga advokati iz ekipe mafijaških consigliera Dušana Spasojevića i Duća sam nagovarali da snimi video-izjavu kako su on i Zoran Đinđić tobože delili pare od droge. Dok je bio u Grčkoj bilo je sličnih ponuda, kaže, od Legije i gđe Ivanović, Legijinice: da opet snimi nešto slično, da optuži nevine ljude (baš nekako Čedu i Bebu) da su organizovali atentat; pa da optuži Ljubišu Buhu Čumeta i onog nekog Teču Nikolića da su ubili Gavru, a oni će već da ga iz Grčke prošvercuju u kolima hitne pomoći za Srbiju… Sve se to na način krajnje neprijatan poklapalo sa predizbornom kampanjom DSS-a za predsedničke izbore u kojoj je glavna zvezda bio Legija Ulemek. Predao se čovek "vladi u koju ima poverenja", proveo noć sa Jočićem, Stojkovićem i Bulatovićem, složio im priču, a oni se primili ko saučešće, što kažu deca, i eto nam predizborne kampanje: "progledaće Srbija!"; "kažite ko je ubio Zorana, ili ću ja da kažem!"; "narko-dilerska Demokratska stranka, eto – Legija kaže!"; itd. Usred te tužne zbrke na Bagzija se navaljivalo da i on lažno svedoči, a tabloidi su već počeli da slavodobitno najavljuju Bagzijeva otkrovenja – čim dođe. Inteligentan kakav je, Bagzi Milenković vodio je računa da kao prvo sačuva glavu, a kao drugo da se provuče kroz taj cirkus neoštećen. Kandidovao se za svedoka saradnika sa prvobitnom pričom, ali Marko Kljajević nije naseo; onda je rešio da ispriča istinu.
A kada je advokat Rajko Danilović, zastupnik oštećenih, postavio jasno pitanje, a nije ga postavio bez neke, da je li svedok saradnik po dobijanju tog statusa imao kontakte sa izvršnom vlašću, specijalnim tužilaštvom i policijom – sudija Nata Mesarović pitanje je zabranila. Tu dolazimo na još jedan od političkih kompromisa: ne dirati te beščasne razgovore ni po koju cenu, pa je tako i predlog adv. Srđe Popovića da se taj dokaz izvede odbijen na način donekle neprijatan. Te nema transkripata; te ih je Marko Kljajević tek sada vratio (iako su originali sve vreme stajali u sudu i u Specijalnom tužilaštvu, ali o tome i o celom tužnom problemu tih razgovora drugi put; uskoro); te, odjednom, razgovori nisu bili presretani na zakonit način, iako postoje jasne naredbe istražnih sudija… Ah, kad smo kod toga: a šta sa zakonskom odredbom da se snimci i prepisi presretanih razgovora uništavaju ukoliko tužilaštvo u roku od šest meseci ne pokrene postupak u kome su oni dokaz?
Kad smo još kod političkih kompromisa: zašto najbolji i najhrabriji zamenik specijalnog tužioca, Mioljub Vitorović, nije bio reizabran? Zašto Jovan Prijić nije bio reizabran na mesto specijalnog tužioca? Zašto su otišli Maraš i Marković, zamenici specijalnog tužioca? Zašto je Marko Kljajević, predsednik veća, otišao? Zašto su svi predlozi adv. Srđe Popovića za dopunu dokaznog postupka odbijeni – osim da se sasluša Aco Tomić, kome je to bilo "smešno", mada ne bi trebalo da bude, jer ćemo istom videti ko se poslednji smeje?
Sad, gde smo – tu smo, dobro smo i prošli kad se prisetimo svega ovoga. Slede završne reči stranaka u postupku i one su manje-više predvidive. Zamenik specijalnog tužioca Jovan Prijić već je izmenio optužnicu na očekivan način: odustao je od gonjenja svedoka saradnika, svih; prekvalifikovao je optužnicu protiv Saše Pejakovića Peleta, što nije sporno, jer čovek je bio sitan vojnik, vozač i kurir; isti taj Pele je lepo rekao u svom iskazu da ništa nije smeo ni da pita, a kamoli da prijavi – kome da prijavi? Legiji?
Sada strpljenja do nastavka pretresa i do završnih reči koje će biti zanimljive, iako Legija preti da neće reći ništa.
Intervju – Borislav Mikelić: Sa Legijom u Šilerovoj
"Milorad Ulemek se na sastaku kod Ace Tomića raspitivao da li će ‘Kobre’ biti angažovane za hapšenje haških optuženika"
Zajedno sa raznoraznim poslovima kojima se bavio poslednjih godina, bivši premijer Republike Srpske Krajine Borislav Mikelić bio je u poslednje vreme u žiži pažnje zbog svojih kontakata sa nekim članovima zemunskog klana. No ne samo da je on poznavao neke od onih koji su osumnjičeni za ubistvo premijera Zorana Đinđića nego je Mikelić posredovao u susretima između pripadnika bratstva iz Šilerove sa bivšim načelnikom Vojne bezbednosti Acom Tomićem, o čemu je nedavno bilo reči i pred Specijalnim sudom.
"VREME": Da li ste posredovali da 12. novembra 2001, u vreme pobune "crvenih beretki", dođe do susreta između Milorada Ulemeka i načelnika Uprave vojne bezbednosti Vojske SRJ Ace Tomića, kako piše u službenoj belešci Vojne službe bezbednosti?
BORISLAV MIKELIĆ: Ne, jer 2001. godine nisam poznavao ni Ulemeka, niti Acu Tomića, tako da nisam ni mogao da organizujem susret na kome je Tomić navodno garantovao Legiji da se vojska neće mešati u protest JSO-a, mada mi nije jasno zašto se u ovom trenutku suđenja otvara to pitanje, kada su sve činjenice oko toga mogle biti rasvetljene još tokom akcije "Sablja".
Kada ste upoznali Milorada Ulemeka?
Legiju sam upoznao polovinom juna 2002. na njegov zahtev. Zamolio me je da pogledam spisak preduzeća koja bi trebalo da se privatizuju kako bih mu, kao dugogodišnji privrednik, dao savet oko kupovine.
Gde ste se sreli?
U Šilerovoj ulici. Tada sam prvi put ušao u dvorište tog zdanja, gde me je dovezao Dragan Vujičić Bego. Razgovarali smo dvadesetak minuta za stolom pored bazena. Pokazao mi je listing od 300 društvenih preduzeća, objašnjavajući da je grupa od desetak biznismena i bankara zainteresovana za kupovinu pojedinih firmi. Legija je rekao kako je taj spisak dobio od Vladimira Bebe Popovića. Tražio sam kopiju spiska da bih mogao da ga pregledam na miru, ali mi on to nije poslao. Sledeći put smo se sreli na sastanku kod generala Tomića u septembru mesecu.
Zbog čega ste uopšte stupili u kontakt sa generalom Tomićem?
Acu Tomića sam upoznao u avgustu 2002. godine preko generala Ljubomira Domazetovića. Bili su mi potrebni neki podaci o ratu u Hrvatskoj, zbog suđenja pred Haškim tribunalom. Tomić mi je rekao da on može dati samo usmene informacije, ali da se za dokumenta moram obratiti Vojislavu Koštunici ili Goranu Svilanoviću, koji je bio zadužen za pitanja saradnje sa Haškim tribunalom. Do susreta sa Koštunicom nije došlo, ali je određen njegov savetnik Rade Bulatović, kako bih mogao da mu se obratim za pomoć oko pojedinih materijala.
Od kada datira vaše poznanstvo sa Dušanom Spasojevićem?
Spasojevića sam prvi put sreo krajem maja ili početkom juna te godine, u kući Dragana Vujičića u Starim Banovcima, koji je inače bio moj komšija u Beogradu. Vujičić je za Spasojevića i mnoge druge radio stolariju i pravio nameštaj. Spasojević se tokom sastanka interesovao za kupovinu preduzeća mesne industrije gde sam bio generalni direktor, ali kasnije nije došlo do dogovora.
Da li ste znali da se Spasojević bavi kriminalom?
Ne. On se predstavio kao biznismen sa dobrim vezama sa političkim vrhom zemlje zbog svojih petooktobarskih zasluga.
Kako je došlo do toga da budete posrednik u susretu između Spasojevića i Tomića?
Spasojević je preko Dragana Vujičića tražio da pitam Tomića da ga on primi, tako da je do tog susreta došlo polovinom septembra. Spasojević je tada rekao generalu Tomiću da bi trebalo izvršiti proveru nekih dokumenata, s obzirom na to da on raspolože informacijama da se iz Srbije za Tursku transportuje kiselina koja se koristi u procesu proizvodnje heroina, i da je u to umešan Ljubiša Buha Čume.
Vi ste kasnije posredovali da dođe i do sastanka između Legije, Spasojevića i generala Tomića?
Kada sam se spremao da odem kod Tomića 27. septembra 2002. zbog prikupljanja materijala o ratu u Hrvatskoj, Dragan Vujičić me je zamolio da ga pitam da li bi on primio Legiju i Spasojevića, jer oni imaju da mu saopšte neke važne informacije. Kada sam obavio svoj deo razgovora sa Tomićem, upitao sam ga da li bi primio Legiju i Spasojevića. Prethodno je u kancelariju stigao i Rade Bulatović zbog nekih njihovih dogovora. Tomić je pristao, ali je rekao da ostanemo Bulatović i ja, da se taj susret ne bi zloupotrebljavao.
O čemu se razgovaralo?
Legiju i Spasojevića nazvao je Vujičić koji je čekao ispred zgrade u kolima. Nakon što su stigli, Legija je upitao Bulatovića zašto Koštunica neće da ga primi. Bulatović je odgovorio da je takav princip, ali da sve što želi može da kaže njemu, i da će on to preneti Koštunici. Legija je potom pitao Tomića za verodostojnost spiska oficira koji su pod istragom Haškog tribunala, koji se pojavio u to vreme. Tomić je rekao da spisak ne potiče od Vojne bezbednosti, da ne zna da li se istraga vodi protiv Legije, ali da se istražne radnje preduzimaju protiv jednog broja vojnih starešina.
Da li je tom prilikom bilo reči o upotrebi "Kobri" za hapšenje haških optuženika?
Legija je rekao da ima informaciju kako će se specijalna jedinica VJ-a "Kobre" angažovati u završnom činu hapšenja onih koje optuži Haški tribunal. Tomić mu je odgovorio da se "Kobre" do tada nisu mešale u civilne poslove, da to neće činiti ni ubuduće, ali da ova jedinica nije pod njegovom komandom.
Šta je tu uopšte radio Dušan Spasojević?
Nisam prisustvovao čitavom sastanku, ali sam čuo na kraju da je Spasojević pitao Tomića gde se nalazi Ljubiša Buha Čume. Tomić mu je rekao da ne zna, jer to nije predmet njegovog interesovanja.
Da li ste posle toga sretali Spasojevića ili Legiju?
Nisam, nikada više.
A Tomića?
Kod Tomića sam bio još nekoliko puta, ali smo isključivo razgovarali o ratu u Hrvatskoj.
Svedok Zoran Vukojević rekao je u istrazi da ste se kasnije svi zajedno nalazili u privatnim stanovima?
To nije tačno. U mom stanu nikada nisu bili Tomić, Bulatović ili Legija, niti sam ja išao kod njih.
A da li su se viđali Legija i Tomić?
Mislim da su se sreli još jednom u zgradi Generalštaba. Legija se tokom prethodnog sastanka raspitivao o nekom zlatu koje je sakriveno kod Tivta. Tomić mu je rekao da donese papire koje ima o tome, što je Legija i učinio. Nakon provera, pokazalo se da to nije tačno.
Slobodan Kostić
