"Đekna još nije umrla, a ka’će ne znamo", kultna je crnogorska serija iz 1988. godine, koju je gledala čitava Jugoslavija i neke replike su svi znali napamet. Tako nekako bi se mogla nazvati i ova saga vezana za isporuku ruskog naoružanja Vojsci Srbije, sasvim u skladu sa latinoameričkim ili turskim "sapunicama".

Naime, u domaćim tabloidima (uključujući prorusko patriotske "Večernje novosti") čije pisanje prenosi navodno ugašeni Tanjug i razne pinkovizije, od sredine 2016. godine neumorno se "pumpaju" najave o skorom dolasku fantastičnog ruskog naoružanja, koje "samo što nije stiglo, do kraja godine". To svojim izjavama potkrepljuju državni zvaničnici, prvo predsednik države i SNS Aleksandar Vučić, a potom i čovek koji je na mestu ministra odbrane i koji ga je proglasio za svog "vrhovnog komandanta", imenjak Vulin.

Ova matrica i šablon su isti godinama, menjaju se samo modaliteti izjava i povodi. Ipak, suština je uvek sledeća: "Braća Rusi nam šalju oružje, bićemo najjači u regionu, niko nam ništa neće smeti".

Dolazak ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua u Beograd 17. februara pratila je već uobičajena medijska "artiljerija".

Da bi sa ruskim ministrom odbrane u Srbiju mogao da stigne i prvi deo isporuke od šest sistema za protivvazdušnu odbranu ‘Pancir’", glavna je spekulacija koju je "podgrejao" lično Vučić. "Šojgu donosi nešto Srbiji, ali prepuštam njemu da o tome govori. Sa Rusijom imamo izvanredne odnose i te odnose ćemo nastaviti da gradimo. Šojgu je čovek koji mi je rekao: ‘Dobro si uradio sa oružjem za Srbiju’, i kada vam to kaže jedan Šojgu, to nama mnogo znači’", obnarodovao je predsednik države.

Te reči bile su signal za medijski niski start: od 13. februara na naslovnim stranama dnevnih novina dominiraju naslovi "Ruski ministar ne dolazi praznih ruku. Šojgu donosi "Pancir" u Srbiju" ("Alo"), "Ne treba nam moćniji: Šojgu donosi ‘Pancir’!" ("Srpski telegraf"), "Uz moćni ‘Pancir’ stiže još jedan Putinov poklon" ("Informer"), "Šojgu donosi ‘Pancir’" ("Večernje novosti").

Na sve ovo odmah su se nadovezali kvazianalitičari po televizijskim studijima ali i izjavama za tabloide. Tako, na primer, izvesni Ljuban Karan, koji se predstavlja kao "potpukovnik KOS u penziji" (iako je vojna kontraobaveštajna služba KOS ukinuta još 1953. godine), za "Srpski telegraf" kaže kako je siguran da će nakon posete Šojgua Vojska Srbije biti još snažnija, i da jer on lično uveren da ćemo konačno dobiti "Pancir S1". Taj list ide i korak dalje, pa ima i izjavu ruskog geopolitičara Leonida Savina da će posle posete Šojgua "srpska vojska biti još snažnija zahvaljujući moćnom sredstvu protivvazdušne odbrane".

"Očekujem da će deo sistema ‘Pancir’ stići u Srbiju sa ministrom Šojguom, a svakako da ne isključujem mogućnost da uz ovaj sistem stigne i neko drugo sofisticirano naoružanje", smatra Savin. Šta bi to molo biti? "Srpski telegraf" je 30. januara već zagolicao maštu "dežurnih patriota", objavljujući da će srpski "Pancir" imati ni više ni manje nego hipersonične rakete: "Ruski protivvazdušni sistem ‘Pancir S’ dobio je najnoviju hiperzvučnu raketu", saopštio je konstruktor Valerij Slugin iz sektora protivvazdušne odbrane konstruktivnog biroa Šipunov. "Postoje dve rakete koje se bore sa čitavim spektrom ciljeva. Jedna je standardna, a druga nedavno napravljena je hiperzvučna sa brzinom od pet mahova i više", navodi Slugin.

Komentarišući ovaj važan iskorak u obnavljanju ruskog raketnog sistema, vojni analitičar Vlade Radulović kaže za ‘Srpski telegraf’ da je veoma značajno to što će ove rakete sasvim sigurno biti deo onog ‘Pancira’ koji stiže u Srbiju". Šta li je ruska efikasnost? Konstruktor tek što je saopštio da je napravljena hiperzvučna raketa, a "analitičar" već najavljuje da će "sasvim sigurno" biti na onom sistemu koji stiže u Srbiju. Kao da je raketa obični šraf koji se zašrafi ili pertla da se upertla u čizmu.

I onda je došao taj 17. februar, "Dan D" za ruskopatriotsku javnost u Srbiji. Sergej Kužetovič Šojgu (Vulin voli da naglasi to Kužetovič, po ugledu na Vučića koji kaže Vladimir Vladimirovič Putin) stigao, ali – praznih ruku. Nikakav "Pancir", nikakve epohalne stvari. Jedino vredno pažnje jeste da ga je Vučić dočekao sa rakijom dunjevačom iako je u oktobru pred televizijskim kamerama, u prenosu uživo, poručio da "Pancir" uskoro očekujemo u našoj zemlji. Kad je to uskoro – pa, uskoro.

"Pancir" je inače već bio u Srbiji, na prikazu povodom godišnjice oslobođenja Beograda. Radilo se o rentiranom oruđu, kao što je u maju bio slučaj sa tenkom T-72 i helikopterima Mi-35 – iznajmiš, platiš dovoz i vratiš. Neki mediji su tad ushićeno pisali kako "Pancir" ostaje. Naravno da nije ostao, kao što ni sad nije došao da Šojguom.

Prema ruskim izvorima, a oni su ozbiljniji od Vučićevih tabloida, isporuka prvih iz baterije od šest naručenih i plaćenih "Pancira" trebalo bi da usledi krajem ovog meseca. Da li će to biti i da li će uopšte biti objavljeno u javnosti, pitanje je, jer Zapad ne gleda blagonaklono na to. Verovatno iz tog razloga sklopljen je sporazum o nabavci sličnih oruđa francuske proizvodnje "Mistral". A dotle, Vučić i Vulin čekaju novu priliku za samoreklamu, u rijaliti šouu "Rusko oružje" – treba da stigne još 30 "doniranih tenkova" i 20 oklopnih vozila ­BRDM-2, koji se od 2016. redovno najavljuju za "do kraja godine" .

Činjenica je da je "Pancir" Vojsci Srbije više nego potreban. Niko ne spori njegovu nabavku niti pita za cenu koja je plaćena, ali manipulacije i zloupotrebe prilikom nabavke tog sistema prešle su svaku granicu dobrog ukusa. Jasno je to i Rusima.