Ona je ušla u novu izbornu groznicu, ovog puta partijsku, četiri meseca nakon što je u drugom krugu predsedničkih izbora 20. maja uhvaćena na "levoj nozi" i izgubila vlast u koalicionim pregovorima nakon parlamentarnih izbora od 6. maja.

Sednici Glavnog odbora DS-a u subotu 8. septembra prethodilo je jednomesečno odmeravanje između predsednika stranke Borisa Tadića i njegovog zamenika Dragana Đilasa o tome šta s kopljem nakon izgubljene bitke.

U Đilasovom pismu članovima Predsedništva DS-a, koje je dospelo do medija, poručivano je:

"Nije 6. maja DS izgubila utakmicu igrajući mali fudbal na livadi sa SNS-om. Mi smo izgubili izbore zato što je Srbija svojim glasovima loše ocenila naš četvorogodišnji rad.

To je realnost, možemo da na nju gledamo kao na lekciju iz koje treba izvući pouke, ili možemo da se pravimo da nismo ništa krivi, da je pogrešio narod ili da je SNS, Dačić, URS ili bilo ko treći kriv za sve.

Ja verujem da je izborni rezultat lekcija i da iz nje što pre treba da izvučemo pouke. Možemo i da se pravimo da naše odgovornosti nema, da su za izborni rezultat krivi svi drugi osim nas, ali je to siguran način da DS sklizne do granice cenzusa i izgubi poziciju koju je gradila 20 godina."

Boris Tadić, koji je 20. maja poručio: "Vidimo se u nekom sledećem filmu", sada obznanjuje da je posle poraza na predsedničkim izborima hteo da podnese ostavku i na mesto predsednika stranke, ali da je poštovao odluku partijskog rukovodstva da to ne čini. Sada kada je video odakle vetar duva, započinje bitku sa svojim zamenikom.

U proteklih šest meseci Tadić je prošao veoma dug put. Pre nego što je ničim izazvan 4. aprila podneo ostavku na mesto predsednika Srbije ("skratio mandat"), bio je šef države, vrhovni komandant, predsednik DS-a i "predsednik vlade u senci". Sada se s glavom u torbi zbog borbe protiv kriminala (što priznaje i sadašnji predsednik Tomislav Nikolić, garantujući mu zaštitu) upušta u bitku za poslednje parče vlasti – mesto predsednika Demokratske stranke.

On objašnjava da Demokratska stranka nije formirala novu vladu Srbije ne zbog za samo dva odsto slabijeg izbornog rezultata 2012. nego 2008, već zato što on kao kandidat za mandatara nije hteo da dozvoli da Mlađan Dinkić kontroliše ceo finansijski i ekonomski sistem u državi, iako je bilo nekih članova Predsedništva stranke koji su insistirali da DS bude deo vlasti i da Dinkić dobije resore finansija i ekonomije.

TRAG: Tadić polazi od teze da je DS u Beogradu ostvario 9,6 odsto slabiji rezultat nego prošli put, da je to procentualno dva puta veći gubitak glasova nego u užoj Srbiji i Vojvodini i da je Đilas kriv i odgovoran za te rezultate, kao i predsednik Gradskog odbora Aleksandar Šapić i svi članovi tog odbora. Njegov problem je u tome što je DS u Beogradu dobro prošao u bici za Gradsku skupštinu i što je Đilas tu zasad utvrdio vlast. Tadićev napad na Đilasa u tom kontekstu deluje kao izliv ljubomore. Izgleda da Đilas na svojoj strani ima Bojana Pajtića, koji je ostvario rezultat koji osigurava vlast u Vojvodini.

Posle dugog premišljanja, stranka nešto saopštava Tadiću, na šta on, neuspešno krijući da je uvređen, citira staru narodnu poslovicu, koju su ovdašnji političari izbegavali da citiraju zato što ju je svojevremeno, teške 1942, koristio Milan Nedić: "Nije pao sneg da pomori svet, već da svaka zverka pokaže svoj trag."

Pred sednicu Glavnog odbora Tadić izjavljuje: "Moraću ubrzo da vrlo tačno definišem ko je imao kakvu ulogu u medijskoj kampanji ispod svakog nivoa od završetka izbora do danas i koja je nanela štetu ugledu DS i time ugledu Srbije. Nadam se da me zaključak do kojeg budem došao neće odvesti ka ultimativnim zahtevima."

Uz ponavljanje sintagme "i to je legitimno", Tadić kaže da su sasvim sigurno tu i ljudi iz Demokratske stranke koji su u prošlosti kreirali lošu sliku o DS-u, koji su odgovorni za aferu Bodrum… Ne bih nikoga imenovao, ali i o tome ćemo razgovarati na Predsedništvu i Glavnom odboru DS-a, a ne u medijima." Posle je Tadić u jednom javnom nastupu Gorana Vesića nazvao Iznogudom, likom iz stripa koji po svaku cenu hoće da postane kalif umesto kalifa.

Tadić tvrdi: "Sasvim sigurno iza te prljave kampanje stoje elementi krupnog kapitala (posle u tom kontekstu pominje i biznismena Miroslava Miškovića).

O uticaju biznismena u Demokratskoj stranci najžešća rasprava je inače vođena 1994, prilikom rascepa Mićunović – Đinđić, kada se govorilo da je "kamion C-marketa zgazio Mićuna", a 2008. u široj javnosti bilo je nagađanja o uticaju biznismena i nekih ambasadora na formiranje tadašnje vlade, kao što je, uostalom, bilo i prilikom formiranja Dačićeve vlade 2012.

"BEZOBZIRNE AMBICIJE": Interesovanje za izborna zbivanja u Demokratskoj stranci je toliko da baca u zasenak i dug i sušu i sva goruća pitanja, vladi daje predah, a tabloidima temu.

Raspleti te vrste u političkim strankama uvek pomalo liče na predstave s temom oceubistva. Tadić je ponavljao da je Dragan Đilas još uvek njegov zamenik, da je on Đilasa doveo u DS, a i da je Đilas sam više puta rekao da je u DS i u politiku ušao zbog Tadića; da je on kao predsednik svog zamenika predlagao za premijera, što je ovaj iz svojih razloga odbio…

Bilo je međutim prilično očito na koga Tadić aludira i kada govori o tome da je sam odgovoran zato što je dozvolio kadrovske greške i ulazak u stranku ljudi koji imaju bezobzirne ambicije, a "ljudi strašnih ambicija su verni samo svojim ambicijama, a ne političkim idejama". U sličnom sukobu u DS-u 1994. Mićunović je Đinđiću rekao: "Zar i ti, sine Brute! (U beleškama vašeg hroničara stoji da je Mićunović rekao nešto teže – da neće reći "Zar i ti, sine Brute", da ne bi uvredio Bruta…)

Sukobi u DS-u su uvek bili predmet velike javne pažnje i označavali su neki ideološki zaokret: izlazak iz stranke "građanističkih" Slobodana Inića i Vladimira Gligorova; sukob Mićunovića i nacionalno orijentisanog Koste Čavoškog; izdvajanje Liberalne stranke Nikole Miloševića 1990; Koštuničine Demokratske stranke Srbije 1992; formiranje Demokratskog centra Dragoljuba Mićunovića 1994; odlazak iz stranke Slobodana Vuksanovića nakon izbornog sukoba sa Zoranom Đinđićem koji je kasnije osnovao Narodnu demokratsku stranku; G17 plus 2003; izdvajanje Liberalno demokratske partije Čede Jovanovića 2005…

Demokrate pokušavaju da svoj sadašnji unutarpartijski konflikt razreše u rukavicama, mada se ne bi reklo da je bitka nežnija od pomenutih prethodnih. Sada se ne vide velike ideološke, ali su vidljive taktičke razlike.

Tadić javno tvrdi i da je Đilas prekršio Statut DS-a i osporio njegov autoritet predsednika stranke istupajući u javnosti i van organa stranke, što je učinio i bivši ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić polemikom o troškovima za kancelariju generalnog sekretara UN u Njujorku.

Po tački 18. Statuta DS-a protiv članova ili članica čije je ponašanje ili delovanje usmereno protiv odluka stranačkih organa pokreće se disciplinski postupak. Ako podsećanje na kršenje Statuta ne predstavlja uvod u nečije smenjivanje, ono je pretnja praznom puškom.

Predsednik Gradskog komiteta SK Buca Pavlović je 24. septembra 1987. na osmoj sednici CK SK Srbije smenjen s funkcije zbog aluzije na račun tadašnjeg predsednika CK Slobodana Miloševića koja je sadržala samo tri reči: olako obećana brzina (u rešavanju kosovskog problema).

Mada demokratski centralizam s padom komunizma nije izbačen iz političkih partija, Tadić u Demokratskoj stranci nema takvu moć. Ni Demokratska stranka nema takav profil. Ona je od 1990. do danas češće od drugih prolazila kroz predsedničke bitke i menjala predsednike: Mićunović, Đinđić, Tadić…

PROBNO GLASANJE: Na sednici Glavnog odbora DS-a 8. septembra upriličeno je jedno od onih probnih glasanja koje je pokazalo da odnos snaga u Glavnom odboru nije povoljan po Tadića. Glasalo se o tome da li će predsednika DS-a na Izbornoj skupštini birati oko 4000 delegata ili neposrednim glasanjem 196.011 članova.

Tadić daje prednost toj vrsti izjašnjavanja zato što smatra da je ono demokratskije i neposrednije i što mobiliše članstvo. Verovatno i računa na to da zahvaljujući ličnoj popularnosti u tom širem biračkom telu može bolje da prođe.

Takvo glasanje je tehnički komplikovanije, pitanje je koliki bi broj članova uzeo učešće u njemu, koliki je broj platio članarinu (što je uslov da biraju i budu birani), a i koliko članova stvarno ima DS. Sve partije inače preteruju kada govore o broju članova. SRS je tvrdio da ima 400.000 članova. Pre dve godine politikolozi Vladimir Goati i Zoran Stojiljković su procenjivali da je u partijskom članstvu u Srbiji ukupno oko 600.000 ljudi, koliko je bilo u Savezu komunista, a da DS ima oko 100.000 članova.

Tu vrstu plebiscitarnog izbora partijskog vođe tokom letnjih i jesenjih meseci provodi, na primer, šarolika ruska opozicija Nemcova i Navaljnog. Koriste i elektronsko glasanje.

Po delegatskom principu na izbornoj Skupštini DS-a treba da glasa nekih sedamnaest vrsta delegata: članovi i članice Predsedništva stranke; predsednici okružnih, gradskih i opštinskih odbora; izabrani predstavnici opštinskih ogranaka u srazmeri koju utvrdi Glavni odbor; republički i pokrajinski poslanici; funkcioneri koje biraju Narodna skupština Republike Srbije i skupštine autonomnih pokrajina; potpredsednici pokrajinskih i okružnih odbora; poslovni direktor; članovi Statutarne komisije i Nadzornog odbora; članovi Predsedništva Demokratske omladine; delegati Demokratske omladine u broju koji, pre Skupštine, utvrdi Glavni odbor Stranke; članice Predsedništva Foruma žena; delegatkinje Foruma žena; predsednici Saveta stranke; predsednici i koordinatori resornih odbora; članovi stalnog sastava Glavnog odbora; potpredsednik i članovi Izvršnog odbora; nosioci najviših funkcija u lokalnoj samoupravi; članovi Političkog saveta…

Pošto predsednik DS-a ima prilično velika statutarna ovlašćenja kad je u pitanju predlaganje kandidata za partijske funkcije ispada da Tadić zazire od toga da će mu okrenuti leđa nomenklatura koju je sam unapredio. Kaže da je njegova odgovornost u tome što se nije na vreme obračunao sa tendencijama konfederalizacije stranke, da, doduše, stranka nije ugrožena, ali da bi se to moglo desiti u narednom periodu. Zamera potpredsednicima što nijednom rečju nisu progovorili o svojim greškama.

Telu koje treba da glasa za njega on kaže da je bio bolećiv i prema nedelotvornim ministrima i funkcionerima stranke, da je odgovoran zato što nije brže i odlučnije smenjivao one koji je trebalo da budu smenjeni, a da će ako ga izaberu oni već videti svoga boga.

Ako je onako kako izgleda, a izgleda da Glavni odbor odražava raspoloženje u izbornoj skupštini, Tadić u izbornu partijsku završnicu ulazi sa oslabljenim kartama. Od 356 delegata, 208 njih je glasalo za to da se izbori održe po delegatskom principu, što je bio Đilasov predlog. Za neposredan izbor bila su 144 člana, a četiri su bila uzdržana. Đilasov predlog o delegatskom načinu izbora rukovodstva podržala je i većina (15) članova Predsedništva DS, među kojima su Bojan Pajtić, Gordana Čomić, Dušan Elezović, Borislav Stefanović, Božidar Đelić, Ružica Đinđić, Milan Marković i Tamara Milošević.

Za predlog Borisa Tadića o neposrednim izborima bilo je 11 članova, među kojima su Dragoljub Mićunović, Dušan Petrović, Marko Đurišić i članovi predsedništva sa juga Srbije.

Za utehu Glavni odbor je usvojio Tadićev predsednički izveštaj i prihvatio da se Izborna skupština stranke održi 10. novembra, a ne sredinom oktobra.

Tadić u jednom intervjuu izjavljuje da zna za dogovor Đilasa, Petrovića, Pajtića i Šutanovca o međusobnoj podršci na Izbornoj skupštini 2010, ali želi da kaže da zna još nešto. "Ako me pitate da li bi takvih dogovora moglo biti i sada, na izbornoj skupštini DS – pa, naravno…"

Tadić je tvrdio da 8. septembra nije održala obična sednica Glavnog odbora DS-a, već da je ona bitna i prelomna. Predsednik političkog saveta Dragoljub Mićunović i Božidar Đelić govore o tome da je potrebno da se definiše nova programska orijentacija DS-a koji je nasledio svoja programska dokumenta i organizacionu strukturu još iz devedesetih godina. Apeluje se da DS obrati veću pažnju na siromaštvo, urušeni životni standard građana, neispunjena očekivanja običnog čoveka.

DS je proteklih meseci bio u defanzivi, gušio se u maratonskom unutrašnjem sukobu, tako da ne samo da je ostavio vladu Ivice Dačića prvih sto dana na miru, već nije odgovarao na otvorenu satanizaciju čitave stranke od strane pre svega Aleksandra Vučića u licu koordinatora svih službi bezbednosti. Izuzetak predstavlja jedno saopštenje, jedna odluka o formiranju pravno medijskog tima za zaštitu članova DS-a od političkog progona i predsednikov poziv na solidarnost sa onima koji preživljavaju politički revanšizam.

Demokratska stranka prolazi kroz izbornu groznicu, koja za sada ipak ne nagoveštava da bi mogla rezultirati rascepom, kakvih je, kao što smo videli, bilo dosta u istoriji ove stranke. Kolike su šanse da se taj unutarpartijski konflikt razreši izbornim mečom oslabljenog Tadića i po svoj prilici Đilasa, pokazaće vreme. Od rezultata tog duela za javni interes je važnije da Demokratska stranka ne iskrvari u tom unutrašnjem sukobu i ne bude rasterana pretnjama vlasti. Za stanje u Srbiji je, naime, bitno da najveća opoziciona stranka bude konsolidovana i sposobna da kritikuje vladu – za čiju dominantnu stranku se može reći da je evro-početnik – nekako onako kako je nekada, 1970-ih, Momo Kapor posle posete dijaspori u Čikagu za sebe rekao da je četnik-početnik.