Neće se mnogo rizikovati da se napravi greška ako se ustvrdi da nema zemlje među onih dvesta i kusur članica Ujedinjenih nacija koja ima tako preduzimljivog i tako aktivnog predsednika kao što je naš. Sudbina nas ja doista štedro obdarila količinom i intenzitetom predsedničke aktivnosti. Budući da je kod političara živa reč i angažovan govor daleko najvažniji, ako ne i jedini oblik aktivnosti, ne može iznenaditi nalaz da naš Predsednik u svojim nastupima u javnosti govori veoma mnogo, istrajno i sistematski.

Najradije i najviše govori “preko televizije”, i malo je kanala na kojima ne nastupa često i ekstenzivno. Rečeno je da se prilikom njegovog nastupa u nekom TV programu dobro zna kada počinje, ali retko ili nikada kad će završiti. Kada se dobro “zalaufa”, treba pripremiti udobno sedište i komotno se na njemu namestiti. Jedan šaljivdžija je primetio da mu je praćenje predsedničkih nastupa na televiziji postalo neka vrsta uslovnog refleksa, neotklonjivi deo dnevne rutine, da očekuje da njegov lik iskrsne i kad otvori frižider ili mikrotalasnu pećnicu. Moram da priznam da sam ovu pećnicu dodao – radi umetničkog efekta i zato što se to pomalo događa meni; donedavno sam imao televizor sa malim ekranom.

PREDSEDNIK I KLONOVI

U tim čestim, doslovno svakodnevnim TV nastupima, naš Predsednik retko propušta da našem narodu izjavi svoju duboku i žarku ljubav. Sve za Srbiju, a Srbiju ni za šta. U kontekstu u kome se pojave interesi i aspiracije različitih zemalja ili različitih međunarodnih organizacija, on pučanstvo redovno obaveštava da se nepokolebljivo opredeljuje za ono što je najbolje po Srbiju. Nema tog iskušenja ni takve napasti koja bi ga odvukla na nešto što nije u najboljem interesu srpskog naroda. Jedina rezerva koja se u vezi sa tim eventualno javlja jeste u tome što se u tom rodoljupstvu (da se ne naljuti Sterija) ne javlja nikakav rizik: nije poznato da je ikad nastradao neko ko je puku izjavljivao svoju vatrenu ljubav.

Zapaža se da su tu praksu prihvatili mladi naprednjački kadrovi, diplomci sa one visoke škole za napredne rukovodioce i drugi. Posebno se u tome ističu oni mlađi poslanici koji su za skupštinskom govornicom, zahvaljujući se, otvoreno priznali da ih je izabrao on, a ne njihovo biračko telo. Njihovi vatreni i, neka mi Sterija ni ovde ne zameri, rodoljubački govori tako su česti i temperamentni, da se čovek odmah seti samog Predsednika. Oni su njegovi ideološki i politički klonovi. Ima tu i mladih žena poslanika, koje toliko podsećaju na njega da me prosto razneže; u toj nežnosti dođe mi nekako da ih oslovim onim dirljivim umetničkim imenom – Doli. Nije redak slučaj da Predsednikovi politički učenici svoje govore okončavaju onim gromkim i dirljivim Živela Srbija! (pa kako joj bude – Lj. M.).

Ljubav prema narodu nije mala vrlina i nije svakome data. Ja se trudim da ga volim koliko mogu, ali nalazim da je to naporno. Kad vidim kako su se zgrtali i zgrću kada su hametice glasali za Slobu, pa za Koštunicu… pa najzad i za aktuelnu vlast – dođe mi opet da ih volim, ali tu moram da uložim popriličan napor. Izlaz nalazim u rigoroznoj selektivnosti: Srbiju ne volim kroz sve njene građane, nego samo kroz manjinu onih za koje sam se uverio da su inteligentniji i obrazovaniji od mene, a nekad mi se učini da su principijelni koliko i ja, u svakom slučaju ne mnogo manje od mene. Tešim se i time što mi se čini da i neki drugi imaju slične teškoće. Jedan ugledni režiser i glumac na jednom povećem javnom nastupu u Kustendorfu u Mokroj gori, uzeo je možda pet i više minuta obrazlažući da on ipak voli svoj narod. Iz činjenice da on to mora da izjavi i objašnjava, tj. da se to ne podrazumeva, zaključio sam da ima teškoće slične mojima.

Zato moram snažno da istaknem našeg Predsednika, koji izgleda voli neselektivno sve Srbe. Povremeno me podseća na mog pokojnog ujaka, koji je imao sjajan smisao za humor i koji mi se povremeno obraćao rečima naklonosti i ljubavi: “Kakav si, takav si – moja si bena!” Velika je stvar i redak dar voleti sve pripadnike jednog velikog kolektiva, kao što je cela nacija. Ovde ne želim da sitničarim sa pitanjima da li ta ljubav, makar i ne bila stopostotno uzvraćena, donosi na izborima glasove i koliki je odgovarajući efekat.

POTIRANJE DEMOKRATIJE

Ljubav prema narodu produkuje jedan broj efekata koji ne mogu a da ne budu od velikog interesa za svakog objektivnog posmatrača. Prvo, dobro je poznato da su ustavna ovlašćenja predsednika Republike veoma skromna, može se reći skučena. Osim dodele odlikovanja i primanja akreditiva, gotovo ništa značajno nije ostalo u predsedničkim ustavnim ovlašćenjima. Takav ustavni aranžman krajnje je nepovoljan za tako inicijativnog, toliko aktivnog i rodoljubivog predsednika kao što je naš. On je stoga uzeo slobodu da prekrši veliki broj ustavnih i zakonskih ograničenja.

Najveći prodor u tom pogledu načinio je kršenjem člana 115 Ustava, prihvatajući da pored pozicije predsednika Republike zauzme i položaj predsednika (trenutno, ali i dugo već) najmoćnije, vladajuće stranke. To je, u stvari, sasvim razumljivo, jer bez predsedničkog položaja u stranci ne bi bio najmoćniji čovek u državi, a tako ne bi mogao da čini brojne i velike stvari za narod kome je toliko odan. Kad se uzme u obzir da je državnim zvaničnicima dozvoljeno da odlučuju i obavljaju samo ono što im je propisima izričito dodeljeno, lako se vidi da je morao da prekrši veliki broj važećih propisa mešajući se u nadležnosti skoro svih državnih resora i mnogih javnih agencija. Bez takvog mimoilaženja propisa, mnogo toga dobrog za ovaj narod ne bi uspeo da uradi.

Opet će biti pripisano sitničarenju ukazivanje na činjenicu da ignorisanje propisa stvara haos u upravljanju državom, te tako u dužoj vremenskoj perspektivi obara delotvornost svekolike državne mašinerije. Takođe bi u sitničarenje spadalo ukazivanje na činjenicu da je on neovlašćenim intervenisanjem na tako širokom frontu dodatno i silno ojačao svoju moć, te tako podsekao konkurentnost u političkom sistemu. Neće se dramiti povodom činjenice da ovo potiranje konkurentnosti neizbežno izaziva diferenciranje uslova nadmetanja na političkom tržištu, uz poznatu posledicu da ovako poremećeni uslovi u smislu nejednakosti aktera potkopavaju demokratiju i sistem pomeraju ka očevidno autoritarnom poretku. Biće bez odgovora ostavljena primedba da potiranje demokratije može da se pokaže kao najveća društvena šteta koja na nivou globalnog socijalnog sistema može uopšte da se pokaže.

PROJEKCIJE SVETLE BUDUĆNOSTI

Drugo, ljubav prema narodu nezamisliva je bez ljubavi prema njegovoj zemlji. Stoga je očekivano i prirodno da se opšti kompliment ljubavi na neki način iskaže i prema zemlji. To naša vlast postiže prvenstveno tako što prema zemlji upućuje silne pojedinačne komplimente. Tako su nastale tvrdnje o neviđenim uspesima u privrednom razvoju, o izvesnom balkanskom tigru, o izvanrednom finansijskom položaju države i o vrlo povoljnom stanju u budžetu. Ništa od toga nije tačno, ali se velika ljubav prema zemlji ogleda baš u tome. Kad bi te stvari bile tačne, kao što nisu, onda bi to bile objektivne i hladne konstatacije koje bi mogle da se učine prema bilo kojoj drugoj zemlji ili zajednici zemalja. Pravo rodoljupstvo – pribegavajući opet izrazu u Sterijinom stilu – ogleda se u naporima da se ekonomska situacija predstavi najpovoljnije, čak i kad je prozaična i bezmalo siva, kakva i jeste.

Treće, ljubav se ogleda i u ohrabrujućem nagoveštavanju vremena koja tek dolaze. U pitanju je povoljna i lepa slika budućnosti. Sigurno je da našem narodu gode lepe i ohrabrujuće perspektive onoga što nas čeka, a ne tmurne i neinspirativne. Otud se u javnosti lansiraju pristale i podesne projekcije, kako bi slika lepe budućnosti dobila i svoju analitičku potku. U ovome nalazimo i veće poteškoće, koje nastojimo valjano da prevladamo. Postoje, naime, nedobronamerni mediji koji prate ova obećanja i nakon primerenog vremena porede ih sa odgovarajućim ostvarenjima. Kada utvrde veća odstupanja, ne prezaju da nam poređenjima obećanog i postignutog udaraju na obraz i podsecaju ugled i kredibilitet. Tome je naročito sklona nezdravo džandrljiva “američka televizija”. No, to ne može da nam pričini veće štete jer je vremenski interval između obećanog i izvršenog dovoljno dug da se u blagonaklonoj javnosti ono poodavno obećano zastre mekim i ugodnim velom zaborava.

Ljubav prema narodu je plemenita vrlina koja treba da krasi svaku dobru vlast. Ovdašnja vlast, a posebno njen najviši vrh, intenzivno i sistematski ulaže napore da u što većoj meri zadovolji taj uzvišeni imperativ ljubavi. To inače nije mali niti beznačajan zadatak. Zarad njegove realizacije, vladajući komesarijat se žrtvuje kršeći Ustav i zakone, dajući zemlji komplimente u smislu velikih učinaka postignutih u vođenju njene politike i u davanju obećanja koja na sreću nisu rizična, s obzirom na pomenuti veći vremenski razmak između obećanog i ostvarenog. Javnost nema razloga da se ne ponada da će se sa ovakvom politikom nastaviti i ubuduće.