Ako bi se sudilo samo na osnovu prvog velikog intervjua koji je dao nakon prošlonedeljne pobede na predsedničkim izborima ("60 minuta" na CBS-u), izabrani predsednik SAD Donald Tramp mogao bi od zvaničnog ulaska u Belu kuću 20. januara naredne godine više da iznenađuje svoje birače nego novinare.

Za novinare je to očekivano. Bolno iskustvo s lošim prognoziranjem ishoda osmonovembarskih izbora verovatno će do daljeg staviti pod kontrolu njihove proricateljske ambicije, ali će ih isto tako podsetiti na tezu koju su rado rabili sve dok nije počela da ih zatrpava lavina (pogrešnih) anketa javnog mnjenja: da je od Trampa normalno očekivati – neočekivano.

Onako kako su dočekivali ankete, birači su još sa većim manjkom poverenja pratili sve ono o čemu su novinari u proteklih godinu i po dana pisali o Trampu. Glasali su za njega ne samo uprkos tonama medijskog materijala koji bi svakog drugog aspiranta na stanovanje u Beloj kući odavno politički "sahranio", već, biće pre svega, zbog obećanja u kojima je sadržan za njih jedini ispravan odgovor na postojeće stanje sopstvenih života: korenita promena. Velika većina Trampovih birača rekla je da je upravo on taj koji može da donese promene. I to uverenje je očito bilo daleko značajnije na skali od, recimo, toga da (tako je rekla skoro petina njegovih birača) nije kvalifikovan za mesto predsednika, niti uliva poverenje.

POMPEZNA OBEĆANJA: Trampovu kampanju jesu obeležila umnogome kontroverzna obećanja, ali se u izbornom danu pokazalo da je upravo (i) pomoću njih izvojevao pobede u državama koje su mu na kraju i omogućile da stigne do neophodne većine elektorskih glasova (najverovatnije 306). Kad se pogledaju izborne izlazne ankete, njegovi birači veoma su se vezali upravo za neka od najzvučnijih obećanja iz kampanje: izgradnju zida sa Meksikom, deportaciju ilegalnih imigranata i ukidanje ili preispitivanje međunarodnih trgovinskih sporazuma, jer odnose poslove iz SAD.

Pojedina obećanja anketari nisu izmerili, ali je iz onolikog horskog klicanja na njegovim predizbornim skupovima "Isušiti (vašingtonsku) močvaru!" i "Zatvori je!" (Hilari Klinton!) – veoma jasno šta su trampovci takođe upisali na listu očekivanja od budućeg predsednika.

Novinari i deo javnosti nisu sumnjali u to da li će takva obećanja stići do željene ciljne grupe – pre svega, do slabo obrazovane bele radničke klase, koja se(be) smatra najvećom žrtvom globalizacije i trgovinskih sporazuma, a onda i do svih onih koji se osećaju zaboravljenim pred svim tim inkluzivnim, liberalnim i na druge načine uskogrudim politikama Vašingtona – već su prevideli, ispostavilo se, do koliko iznenađujuće velikog broja će stići. I to uprkos pokušajima razložnog i argumentovanog ukazivanja na to da je većinu tih obećanja teško ili čak nemoguće realizovati.

Kao i kad se radilo o činjeničnoj proveri Trampovih izjava, novinari su precenili snagu podastiranja cifara u analizama troškova masovne deportacije svih jedanaest miliona ilegalnih imigranata, o tome koliko je sumanuto očekivati od Meksika (pa čak i crveno obojenog Kongresa) da plati izgradnju zida duž čitave granice s Meksikom; ili o ekonomskim posledicama napuštanja trgovinskih sporazuma; drastičnog smanjenja poreskih stopa ili potpunog ukidanja zakona o zdravstvenoj zaštiti (Obamakera). Potcenili su pritom moć obećanja, čak i kad se kose sa zdravim razumom, da u očajnim ljudima probude nadu. Obaška što su te analize prečesto bile intonirane sumnjom da čovek koji daje takva obećanja uopšte može doći u priliku da razmišlja o njihovom ispunjavanju.

TRAMPOVO DRUGO LICE: Tu smo gde smo. Trampovom posetom Beloj kući i razgovorom sa aktuelnim predsednikom SAD zvanično je počeo dvomesečni proces priprema za preuzimanje vlasti. Tu ne spada samo angažovanje 4000 novih službenika buduće administracije, već i izbor ključnih ljudi za, pored ostalog, sve one poslove koje je Tramp naumio da sprovede kao predsednik.

Pobednički govor u prošlu sredu rano ujutro i utisci sa sastanka sa Barakom Obamom prikazali su Trampa u jednom novom svetlu, bitno drugačijem od onog koji je tokom kampanje, s jedne strane, izazivao zgražavanje i osudu, a s druge – učvršćivao uverenje o tome da je ta personalna različitost potvrda da će nakon januara i u državi sve biti drugačije.

Pozivi na ujedinjenje zemlje, poruka da će služiti kao predsednik svih građana (pa i onih koji danima nakon izbora protestuju po američkim gradovima), ali i pohvalno izražavanje o predsedniku Obami – istom onom kome je punih pet godina spočitavao osnovnu kvalifikaciju za obavljanje te funkcije, rođenje na tlu SAD – sigurno nije nešto zbog čega je Tramp naglo potonuo u očima šezdeset i kusur miliona Amerikanaca, a posebno onih u tzv. Pojasu rđe (Mičigen, Ohajo, Viskonsin, deo Pensilvanije) koji su zbog njega prekinuli tradiciju glasanja za demokrate. U njegovim prvim zvaničnim nastupima sa titulom "izabrani predsednik", oni i jesu priželjkivali da vide manire koje će nagovestiti svu ozbiljnost i odgovornost pri bavljenju najznačajnijim poslom u SAD, pa i u celom svetu.

KABINET: Smernice rada buduće administracije nakon što predsednik preuzme dužnost često se mogu nazreti i po samom izboru ljudi na ključne pozicije u predsednikovom okruženju. Trampova prva imenovanja odmah su izazvala kontroverze – izbor Rejnsa Prajbasa, aktuelnog šefa Republikanskog nacionalnog komiteta za šefa predsedničkog kabineta, te Stivena Benona, prvog čoveka Trampove kampanje i nekadašnjeg šefa kontroverznog portala "Brejbart" za prvog stratega administracije i visokog savetnika. Benona povezuju s krugovima tzv. alternativne desnice, belih suprematista i antisemita i drugim opskurnim grupama.

Ono u čemu su neki videli rešenje koje pomirljivo pruža ruku u kampanji Trampu nenaklonjenom stranačkom establišmentu (Prajbas), ali i kopču sa antiestablišment pokretom (Benon), drugi u tim razlikama naslućuju velike dvorske sukobe iza kulisa. Za Trampa se, inače, govori da ostaje pod velikim utiskom onoga što mu je rekao poslednji sagovornik, pa otuda nedoumica oko toga ko će od ove dvojice imati veći uticaj na predsednika – šef kabineta, koji bukvalno upravlja predsednikovim rasporedom dužnosti i vremenom, ili čovek koji je Trampovu kampanju učinio pobedničkom i usput nije krio omrazu prema prijateljima budućeg šefa kabineta? Prajbas je, inače, prijatelj sa Polom Rajenom, šefom republikanske većine u Predstavničkom domu, koji se u poslednjim nedeljama kampanje držao podalje od Trampa. Benonov veb-sajt je svojevremeno vodio pravu hajku protiv Pola Rajena.

NIJE ZID NEGO ŽICA: Od januara iduće godine oba doma Kongresa kontrolisaće republikanska većina i naizgled deluje kao da je obezbeđen "slobodan prolaz" za sve zakonske predloge iz agende koju je Tramp predstavljao tokom kampanje. Samo naizgled. Čak i ako za usvajanje ključnih zakona problem bude predstavljao mehanizam filbustera koji je na raspolaganju demokratskoj manjini, ili sami republikanski kongresmeni koji su odavno uočili problematičnost u Trampovim obećanjima, za eventualno neispunjavanje obećanja Amerikanci bi mogli da krive – samog Trampa.

Ovog puta nije reč ni o kakvom novinarskom nagađanju. Na takav epilog upućuju Trampove izjave u prvoj nedelji nakon izbora. Odmah posle razgovora sa Obamom, Tramp je ublažio ranija zalaganja o potpunom ukidanju Obamakera, rekavši da se sad zalaže da u novom zakonu, koji će predložiti, ipak ostanu dve ključne komponente najvećeg zakonodavnog uspeha odlazećeg predsednika. Na proteklim izborima, nešto manje od polovine birača iskazalo je negativan stav prema Obamakeru, a među njima je bilo, dakako, najviše Trampovih pristalica. Ma koliko bio omražen, i kod birača i kod zakonodavaca, taj zakon je omogućio zdravstvenu zaštitu za novih 22 miliona Amerikanaca, pa bi njegovo potpuno ukidanje, čak i da prođe Kongres, nesumnjivo donelo političke posledice.

Šta će biti sa zidom na granici s Meksikom? U intervjuu za CBS, Tramp nije isključio mogućnost da na pojedinim delovima granice između Meksika i SAD bude postavljena – žica. "Prihvatio bih predlog zakonodavaca da u pojedinim delovima bude postavljena žica, ali za određene delove zid je prikladniji", kazao je Tramp. U kampanji, setimo se, nije pominjao "prelepu žicu", već samo "prelepi zid". Ovde bi možda za nekog moglo da bude sporno: ko je predložio žicu?

Ilegalni imigranti? Do daljeg, ako je suditi po Trampovim rečima, svi oni koji nisu kriminalci i nemaju kriminalni dosije mogu da budu mirni. Tramp je najavio da mu je u fokusu najpre da se reši dva-tri miliona ilegalnih imigranata – dilera, članova bandi i ostalih "koji su dobro poznati organima gonjenja". O ostalima će se, kaže, odlučivati tek pošto kompletna južna granica bude osigurana.

Hoće li imenovati specijalnog tužioca koji bi se pozabavio imejlovima Hilari Klinton? Za sada se ne zna. Tramp kaže da će veoma dobar i definitivan odgovor dati "u idućem intervjuu za CBS". Nije tajna da bi takva inicijativa sigurno obradovala dobar deo Amerikanaca, o svetu i da ne pričamo, ali teško da bi se mogao izbrisati utisak o zloupotrebi moći u cilju političke odmazde, na šta je Trampa upozorila i sama Bela kuća.

VAŠINGTONSKA MOČVARA: Sve dok ove teme ne budu uobličene u zakonske predloge, nemoguće je znati da li smo u ovih nedelju dana dobili drugačijeg Trampa ili je pred nama i dalje onaj koji nudi nepredvidivost u pogledu svojih narednih poteza. Pa tako i da li su ovo "probni baloni" za reakciju javnosti ili pravi odraz stanja stvari koje Tramp, ovog puta iz neposredne blizine, sagledava drugačije nego tokom kampanje.

U svakom slučaju, sa kapitalom koji je stekao 8. novembra on pobede neće lako prepuštati drugima. Čak i da ne uspe da u kratkom vremenu "isuši vašingtonsku močvaru", što i sam zna da uopšte neće biti lako, približavanje pozicija stranaka u Kongresu i napuštanje višegodišnje prakse potpune neproduktivnosti zakonodavnog tela, smatralo bi se ohrabrujućim korakom. On bi već umeo da to razglasi kao totalnu pobedu.

Ali, prvi signali iz Kongresa očekivano ne idu u pravcu "samoisušivanja" (predlog o ograničenju broja mandata zakonodavaca ne nailazi na oduševljenje čak ni kod Trampovih republikanaca), ali bi ih Trampova namera da nastavi s održavanjem velikih skupova, a time i veze s bazom, umnogome mogla disciplinovati. Na kraju krajeva, za pojedine Trampove ideje – poput obnove infrastrukture i ukidanja nepovoljnih trgovinskih sporazuma – i pojedine demokrate u Kongresu pokazuju simpatije. Iz akutnog stanja demokrata "šta će biti s nama do idućih izbora?", što kod republikanskog establišmenta zvuči samo malo bolje – "što bi moglo da bude s nama do idućih izbora?", nije nemoguće da Tramp bude jedini profiter. U tome je bar dosad znao da bude predvidiv.