Počelo je tako što je 29. marta 2009. u 13.55 dežurna služba Policijske uprave jagodinske dobila na telefon 92 poziv uznemirene Suzane J. iz Despotovca. Rekla im je da je Slava Mitić (43 godine) silom upao u njihovu porodičnu kuću, da drži na nišanu pištolja njenog muža Slavišu i preti da će pobiti celu porodicu J. (njih petoro), ako se njihova kćer (19 godina) ne uda za njega i ako mu ne vrate pare koje je navodno davao porodici dok se sa ćerkom zabavljao. Tokom 2008. godine Slava i njihova ćerka zabavljali su se neko vreme; ćerka će kasnije reći da je na to bila primorana.

Pre nego što je poziv upućen, u kući su bile majka i najmlađa kćer (15 godina). Slava Mitić, naoružan pištoljem bereta 7,65 mm, seda u auto i odlazi do obližnjeg zaseoka Orašje da pronađe muža Slavišu i sina koji je bio s njim. Tada majka i zove policiju s mobilnog telefona; običnog telefona u kući nema, što će kasnije otežati posao policije. Mitić pronalazi Slavišu i njegovog starijeg sina u Orašju; naslanja pištolj na čelo dečku i pita Slavišu: "Hoćeš li da ti ubijem sina?" Mitićevim kolima sva trojica vraćaju se u kuću porodice J.

Po dolasku, u vozilu, Mitić opet preti da će ubiti sina ako Slaviša smesta ne nađe stariju kćer. Kaže da će dečku odseći glavu mačetom koju ima u vozilu. Nakon nekog vremena izlaze iz automobila da bi zvali stariju ćerku za koju je Mitić zainteresovan, a koja je negde u gradu. Majka u 14.05 ponovo zove dežurnu službu i kaže da se Mitić vratio sa njenim mužem i sinom, ali se veza tada naglo prekida.

O događaju koji je upravo u toku policija obaveštava istražnog sudiju Okružnog suda u Jagodini i zamenika okružnog javnog tužioca. Oni izdaju nalog policiji da preduzme sve potrebne mere. Patrole Policijske stanice Despotovac dolaze na lice mesta i u kući zatiču Mitića kako Slavišu levom rukom drži oko vrata, a desnom rukom drži pištolj na njegovoj slepoočnici. Pred policajcima je repetirao pištolj i naredio im da se udalje. Dok se to događalo, srednji sin je uspeo da pobegne iz kuće i da se sakrije negde; pojavio se tek kada je incident bio okončan. Policajci izlaze iz kuće i uklanjaju se na bezbednu udaljenost, a Mitić izlazi pred vrata držeći Slavišu i dalje s pištoljem prislonjenim na glavu; tako će i ostati sve do završetka incidenta u 19.10 te večeri. Patrola koja se povukla dovikuje se s njim, poziva ga da se preda i pokušava da ga smiri i uveri da to okončaju. Mitić, međutim, preti i dalje da će "sve pobiti" ako mu ne dovedu stariju kćer. Situacija je, očigledno, izvan mogućnosti lokalne policije i upućen je poziv Protivterorističkoj jedinici i njenom pregovaračkom timu.

Koordinatorka pregovaračkog tima MUP-a Srbije je smirena, artikulisana i precizna mlada žena; ono što bi se odmah, na prvi pogled, nazvalo "fina i pristojna"; psiholog po struci, uverljiva je i deluje pouzdano; to su, uostalom, preduslovi za taj posao. U 15.34 PTJ dobija poziv od Operativnog centra MUP-a Srbije; koordinatorka okuplja tim. Sastav se po pravilu formira ad hoc, u zavisnosti od prirode problema. Ovoga puta na teren odlaze tri psihologa (uključujući i koordinatorku) u pratnji redovne ekipe za podršku: tehnika, logistika, telekomunikacije i ekipa iz PTJ-a.

"Tamo smo zatekli pravi školski primer dobre organizacije lokalne policije", kaže za "Vreme" koordinatorka pregovaračkog tima. "Dva prstena obezbeđenja lica mesta, ekipe hitne pomoći, čista situacija. Lokalna policija već je imala sve potrebne podatke spremne za nas, a doveli su i tu spornu ćerku koja je ostala u našem pregovaračkom vozilu do kraja i pomogla nam oko procene karaktera i psihologije otmičara. Onda smo napravili uslovnu procenu problema i odredila sam pregovarača. Meni je veoma bitna bezbednost mojih ljudi; možda to zvuči čudno, ali gradacija prioriteta bezbednosti ide ovako: policajac, talac, otmičar. Policajac je prvi, jer je u poziciji da kontroliše, utiče i odlučuje o spasavanju života taoca. To je kao kada u avionu ispadnu maske za kiseonik, a uputstvo glasi: prvo stavite masku sebi, pa tek onda detetu, jer ono neće moći da je stavi ako vi izgubite svest. Tamo u kući nije bilo običnog telefona, već samo majčin mobilni, koji nismo smeli da zovemo da ne bismo nju ugrozili. Počeli smo sa megafonom, ali smo ubrzo bili u stanju da razgovaramo licem u lice, kako mi to kažemo, dakle glasom. Bio je tu neki zgodan zaklon za moje ljude, odakle su se dobro čuli s Mitićem. Imali su, naravno, zaštitne prsluke. Pregovarao je psiholog: pokušao je da smiri stvari i to je trajalo nekih pola sata do četrdeset minuta. Mitić je, međutim, pretio i dalje da će sve pobiti i u nekoliko navrata uperio je oružje na pregovarača; inače ga je stalno držao prislonjenog na glavu ili vrat taoca Slaviše. Stalno je ponavljao da čim padne mrak, pobiće sve u kući: ‘Imate još pet minuta kad padne mrak, onda pucam prvo u noge, pa u glavu!’ Na primedbu pregovarača da time ne dobija ništa, Mitić kaže: ‘Ali oni gube, a onda ću i sebe da ubijem!’"

Tu dolazimo na kritični i odlučujući trenutak: otmičar je po prvi put postavio rok, što je u ovim situacijama od ogromnog značaja. Sve okolnosti su protiv policije i pregovarača: kuća je smeštena tako da joj je nemoguće prići s bilo koje strane a da otmičar to ne primeti; nema šanse za postavljanje prislušnog uređaja ili kamere u unutrašnjost ako se on povuče s vrata sa taocem, kod drugih talaca; mrak samo što nije pao. Ekipa Protivterorističke jedinice je na licu mesta, razvijena i spremna po svojim pravilima i taktici; u stalnoj su radio-vezi sa pregovaračkim timom i ostalim učesnicima akcije. Vreme ističe, sumrak je. Šanse za uspešan upad u kuću i spasavanje talaca male su. Otmičar Mitić ima pritom i zabrinjavajuću istoriju za sobom: podaci koje je pregovarački tim dobio iz OKI-ja (operativni kriminalistički indeks; kriminalistička evidencija MUP-a) ukazuju na ponovljeno nasilničko ponašanje; nekoliko dana pre događaja (25. mart) bio je na sudu, na raspravi po optužnici za pokušaj ubistva te iste starije ćerke porodice J. (napao ju je nožem krajem 2008). Podaci kažu da je bio nasilan, manipulativan prema slabijima od sebe, da se nametao mladim devojkama silom. Psihološki profil, sastavljen uvidom u sve informacije koje su se mogle dobiti tog popodneva (od evidencije, preko svedoka pa do sporne ćerke) nije obećavao dobar ishod, tim pre što je Mitić uporno i sistematski odbijao da se pogađa i da napravi bilo kakav kompromis. Dosledno je odbijao svaku ponudu pregovaračkog tima, stalno je pominjao sumrak kao rok i stalno je tražio da mu se dovede starija kćer. Bio je potpuno nedostupan za svaku ponudu ili ustupak. Imao je savršenu taktičku poziciju i potpunu kontrolu nad taocima. Moglo bi se pretpostaviti da bi se pregovori razvukli i preko noći, samo da nije uporno postavljao taj rok: kad padne mrak. Pregovarački tim došao je do zaključka da taj njegov postavljeni rok, strah od mraka i onoga šta noć nosi može biti okidač za nasilje. Rizik za taoce procenjen je kao prevelik u takvom sklopu okolnosti. Vreme je isticalo.

S obzirom na to da pregovori nisu makli dalje od početka, da je otmičar više puta pretio pregovaračima oružjem, da su njegovi zahtevi preterani i da dovode u opasnost dopunske živote, procenjeno je da je jedino rešenje lišiti ga života. Do takvih se odluka dolazi veoma teško, kaže koordinatorka pregovaračkog tima: "Od dva zla, izabrano je manje zlo." Oko 19.10, tog 29. marta 2009. dva elitna strelca PTJ-a usmrtila su Slavu Mitića sa dva precizna hica u glavu, dok je držao pištolj naslonjen na slepoočnicu taoca Slaviše J.

Koordinatorka pregovaračkog tima MUP-a Srbije kaže za "Vreme" da nije bilo drugog prihvatljivog izbora posle svih grozničavih analiza i konsultacija.

A šta je sa uspešnim akcijama, onima za koje se ne zna?

"Nas zovu uglavnom zbog pokušaja samoubistava: neko se popne na most ili se zatvori u kuću i preti da će se ubiti. Toga imamo najviše i u najvećem broju slučajeva smo uspešni. Od neuspeha se sećam onog nekog Miloševićevog telohranitelja u Ljigu pre par godina, ali nisam bila tamo; slučaj sličan ovome po tome što se tragično završio, a čovek je pritom još nekoga i ubio pre naše intervencije. Bavimo se psihičkim bolesnicima; poneki imaju i bombu. Najlakše je sa običnim kriminalcima, jer su racionalni i spremni na cenjkanje i pogodbu. Tako je bilo i sa onim Robertom Matanićem u Negotinu, kad se teško naoružan zabarikadirao u hotelskoj sobi; veoma lako smo se dogovorili i izbegli oružani okršaj." (Matanić je odležao kaznu u Srbiji i sada je u hrvatskom zatvoru zbog učešća u atentatu na Ivu Pukanića, novinskog izdavača iz Zagreba.) "Psihički bolesnici su teži slučaj, jer im je logika drugačija, napeti su i nervozni, ali i tu nekako izlazimo na kraj. Ja sam u ovom poslu od 2004. i sve sam uverenija da bi mediji trebalo da se zamisle oko toga kako izveštavaju o slučajevima gde smo mi angažovani. Svaki put kad imate neselektivnu, skoro uživo, priču o tome da neko hoće da se baci s mosta, sa snimcima i sve, broj potencijalnih samoubica poraste. Slično je sa dojavama o postavljenim bombama u školama, sudovima itd.: što se više o tome izveštava, više slučajeva ima." Uzgred, sa ovakvim koordinatorkinim procenama slažu se i svetski autoriteti iz te oblasti.

Zašto treba pregovarati u ovakvim situacijama? Da čujemo šta kažu klasici. Frensis Bolc, kapetan njujorške policije koji je osnovao njihov prvi i veoma uspešan pregovarački tim 1973, na osnovu iskustava iz debakla u Minhenu 1972, kada je tokom Olimpijade došlo do masakra izraelskih sportista u terorističkom napadu, kaže: "Blokiranje otmičara na licu mesta zaustaviće akciju. Takav zastoj sam po sebi pomaže. Pregovarače koristimo da dobijemo na vremenu kod otmičara, kako bi došlo do transfera između njih i talaca… Ljudi u krizi okreću se drugim ljudskim bićima da s njima podele tu krizu. (To zbližavanje otmičara i talaca u produženoj blokadi kasnije će biti nazvano "stokholmskim sindromom"; M.V. Što više vremena prođe, veruje se s razlogom, manja je verovatnoća za krvoproliće.) Transfer ili prilagođavanje krizi fenomen je koji održava u životu taoce, pregovarače i otmičare tokom takvih život-ili-smrt situacija. Što više vremena provedu zajedno, to je manja verovatnoća da će otmičar ubiti taoca. Pregovaranje u stvari leči te ljude u kriznim situacijama, uvlačeći ih u neku vrstu terapije koja olakšava zebnju i napetost kod otmičara." To je uglavnom tako i ima mnogo slučajeva u kojima je to uspevalo. Ima, međutim, i slučajeva u kojima i najveći napori i požrtvovanje pregovarača ne pomažu, kao što je ovaj u Despotovcu. Jedina – i ne mala! – uteha je, na kraju krajeva, da je više života spaseno nego izgubljeno. teško naoružan zabarikadirao u hotelskoj sobi; veoma lako smo se dogovorili i izbegli oružani okršaj"