Prvo, predlog Ne davimo Beograd nigde ne predlaže uvođenje stanarskog prava i ni na koji način ne ograničava slobodu vlasnika nepokretnosti, OSIM, u pogledu visine zakupnine.  Ograničavanje visine zakupnine je u evropskom i pravu SAD, odnosno Kanade staro čitav jedan vek – npr. u Austriji od 1922, a u Švedskoj od 1942. godine.

Dakle, pominjanje stanarskog prava je samo i jedino zgodna parola kada se suočiš sa nečime što ne razumeš, a što te jako plaši pošto iskače iz okvira slikovnice o tržišnoj privredi koja predstavlja razmere shvatanja istoimenog pojma kod uzvikivača parole. To što nema veze sa realnošću nije mnogo važno.

Inače, predlog Ne davimo Beograd predviđa obaveznu notarsku solemnizaciju ugovora o zakupu čime se i zakupodavcima daje veća pravna sigurnost i mogućnost da veoma jednostavno isele onog zakupca koji krši odredbe zaključenog ugovora ili da od njega zahtevaju naknadu štete koju je ovaj učinio na stanu tokom trajanja zakupa. Samo, iako će ovo zvučati profesorski, mora da se čita. Autor se poziva na mogućnost da se stanovi izdaju samo strancima i to bez ikakvog papira. Takav broj stranaca, koji bi zakupili sve stanove u Beogradu podseća na bajku o bugarskim turistima, a i zanemaruje činjenicu da danas malo ko ima ugovor o zakupu stana, a još manji broj ljudi plaća porez na te prihode.

Drugo, usled temeljnog nemanja pojma o temi o kojoj piše (ovo nije profesorski, ali je adekvatno), autor prepoznaje kako su predlogom izvan okvira kontrolisane zakupnine ostali npr. Beograd na vodi i slični projekti. A onda da bi neznanju dao na snazi uvodi sumnju da neko do autora tamo možda ima stan. Naime to što autor tvrdi u pogledu predloga zakona nije tačno, jer autor ne ume da čita pravne  norme (profesija autora nam nije poznata). Predlog zakona kaže da se kontrolisana zakupnina ne primenjuje na nepokretnosti koje su mlađe od 7 godina. Ovo je potpuno uobičajen uporedni pristup kod ograničavanja zakupnina kako bi se upravo poštovale tržišne zakonitosti (investitoru se dozvoljava da kod onoga što se mogu smatrati nove nekretnine slobodno ostvari povrat na svoju investiciju u prvih 7 godina od izgradnje). Svi stanovi u Beogradu na vodi doći će pod udar ovog zakona (ako on bude usvojen) onda kada prođe 7 godina od njihove izgradnje. Takođe, upravo je pre 7 godina došlo do poslednjeg velikog kraha tržišta nepokretnosti u Srbiji pa je ta vododelnica dodatno adekvatna svrsi ovoga zakona. Upravo je ovakav pristup dokaz da autori predloga zakona nisu imali ideološki ostrašćen pristup, već zdravorazumski i onaj temeljno usađen u najbolje primere iz evropske i svetske prakse. Stoga umesto zajedljivosti možda predlog da se nešto više pročita i da se pročitano razume. Ispašće se pametniji. Inače lično poklanjamo sve što imamo u Beogradu na vodi autoru da lakše podnese možda preteranu oštrinu odgovora.

Treće, što se Ustava Srbije tiče, ponovo isti problem. Predlog NDMBDG je za dva dana izazvao više laičkih pozivanja na Ustav nego mnogi zakoni usvojeni poslednjih deset godina. Dvoje profesora prava to može samo da obraduje. Međutim, da bi se Ustav tumačio on mora da se a) prvo temeljno čita, što kod ovog komentara nije bio slučaj, promašio je autor više odredbi Ustava, a onda b) mora se zna kako se Ustav tumači, što autor svakako ne pokazuje da zna. Naime, čitanje Ustava po principu "švedskog stola“ često vodi do pogrešnih zaključaka, pa bi se, tako, na primer, moglo reći da kvote za učešće žena u politici predstavljaju diskriminaciju muškaraca (a ovo je jedan od bezazlenijih primera selektivnog čitanja propisa). Autor citira stav 58 st. 2 Ustava koji se suštinski odnosi na eksproprijaciju nepokretnosti i iz toga izvodi potpuno pogrešan zaključak da bi, u slučaju uvođenja kontrolisane zakupnine, država morala zakupodavcima da nadoknadi iznos do tržišne vrednosti. Zvuči dosta dramatično, dok se ne pročita stav treći istog člana koji glasi: Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine, a podneti predlog zasnovan je upravo na ovom stavu. Inače, o kontrolisanim zakupninama odavno postoji utemeljen stav Evropskog suda za ljudska prava, prvi takav slučaj presuđen je 1989. godine (Mellacher i drugi protiv Austrije, može se naći na internetu) kada je Sud našao da je takav austrijski zakon iz 1981. predstavljao pravednu ravnotežu između opštih interesa zajednice i prava na imovinu zakupaca. I upravo je time motivisan predlog NDMBGD, o pravednom podnošenju tereta krize.

Konačno, na kraju autor hoće da bude duhovit (pretpostavljamo) pa predlaže vraćanje na radno zakonodavstvo iz 70-tih. Autor bi morao da zna da je jedan od razloga emigracije ljudi iz naše zemlje to što se ovde radna snaga tretira mnogo gore nego na Zapadu i što su tamo daleko više nego ovde opstali upravo ti odnosi kojih se mi tako lako grozimo. A kada sva radna snaga ode, onda poslodavac gubi mogućnost da bude poslodavac jer više nema kome posao da da. Stoga su radnička prava sastavni deo pametne tržišne privrede. Jer tamo gde nema poštovanja i uvažavanja ostaje samo onaj ko nema izbora, a izbora ima svako ko ima neko znanje ili veštinu.

Svetislav Kostić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Jelena Jerinić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu i narodna poslanica

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com