Iako se plaćanje pretplate na državnu televiziju čini kao prilično anahrona pojava u digitalnoj atmosferi trećeg milenijuma, javni evropski elektronski servisi finansiraju se u najvećoj meri upravo iz državne kase. Udeo advertajzinga u celokupnom budžetu javnih elektronskih servisa devedesetih godina znatno je opao (sa 15–40 odsto na 5–10 odsto u ARD-u i ZDF-u), a propisi o reklamiranju koje je ustanovila "Televizija bez granica" mnogo su striktniji u državnim nego u komercijalnim televizijama: nema reklama nedeljom i državnim praznicima, vreme njihovog emitovanja je ograničeno, zabranjeno je reklamiranje alkohola i drugih proizvoda.

Evropska radiodifuzna unija (EBU) objavila je studiju o finansiranju javnih radiodifuznih preduzeća (The Funding of Public Service Broadcasting), u kojoj se navode svi aspekti finansiranja ovakvih preduzeća u Evropi. Odmah na početku ove analize, autori naglašavaju da "analiza počinje od pretpostavke da ‘novac određuje sadržaj’", pa je stoga način finansiranja javnog servisa (koji bi trebalo biti nezavisan i objektivan) veoma važan. U Evropi postoji konsenzus da je javnim radiodifuznim preduzećima potreban stabilan sistem finansiranja, što je i potvrđeno političkim i pravnim odlukama Saveta bezbednosti i Evropske unije. U dokumentu se navode prednosti i mane različitih načina finansiranja kao što su: pretplata gledalaca/slušalaca, koncesija za korišćenje frekvencija, radio i televizijsko oglašavanje i sponzorstva, i druga sredstva finansiranja.

EU TV MODEL: Preovlađujući model finansiranja javnih elektronskih medija u Evropi jeste kombinovano finansiranje – javni prihod (budžet i pretplata) udružen s komercijalnim (reklame i sponzorstva). Mnogo je razloga za to, počevši od nemogućnosti pokrivanja troškova samo iz jednog fonda do rizika gubitka samostalnosti u slučaju oslanjanja samo na jedan izvor finansiranja. U sredinama koje trpe velike i iznenadne promene, sistem kombinovanog finansiranja pokazao se izuzetno uspešnim: jedan izvor može nenadano da presuši, a drugi iznenada da nabuja. Set usluga zakonom stavljenih na raspolaganje javnim servisima omogućava bržu i lakšu komunikaciju i protok informacija kroz brze fiksne telefonske linije, linije za hitne pozive, modemske veze i razne druge pogodnosti, dok je druga strana dužna da obezbedi pokrivanje cele teritorije svojim signalom.

Pretplata koju plaćaju gledaoci/slušaoci jeste tradicionalan način finansiranja javnih elektronskih glasila i često se smatra najpogodnijim načinom finansiranja u EU. Postoji u većini evropskih zemalja, osim u Španiji, Luksemburgu i Portugalu. Pretplata se u pojedinim zemljama naplaćuje zajedno sa strujom (zvuči poznato?), dok je parlament u Holandiji doneo odluku da se pretplata tretira kao poreski dodatak. Pretplata se zapravo uplaćuje u državnu kasu na ime dozvole za prijem radijskog i televizijskog signala, a jedini kriterijum je saglasnost korisnika. Ključna reč, smatraju autori studije, jeste solidarnost pretplatnika s naporima državne televizije u očuvanju autonomije. U većini zemalja postoji razlika između radijske i televizijske pretplate, osim u Portugalu i Finskoj gde postoji pretplata samo za radio, odnosno televiziju. Nedavno se postavilo pitanje neophodnosti finansiranja digitalnih i onlajn službi iz sektora pretplate za radio/televiziju zato što usluge te vrste nisu dostupne svakom korisniku.

Visina pretplate je društveno prihvatljiva u svim evropskim zemljama zbog čega je nemoguće osloniti se samo na taj fond, a pogotovo u zemljama s niskim dohotkom po glavi stanovnika. Izuzeci su britanski BBC, norveška televizija NRK i švedska televizija SVT koji pokrivaju većinu svojih troškova iz fonda pretplate. Visina pretplate određena je zakonom, odlukom parlamenta (UK, Francuska, Nemačka), vlade ili nadležnog ministarstva uz asistenciju javnog glasila kojem su ta sredstva neophodna. Da bi se smanjio politički uticaj i manipulacije koje mogu da proisteknu iz ovakvog odnosa, uložen je napor da se cela procedura učini transparentnijom, a program autonomnijim.

U studiji se navodi da je način prikupljanja pretplate preko lokalne PTT službe zastareo stoga što u Evropi takve organizacije više nemaju monopol i nude se različite mogućnosti: direktno plaćanje, bez posrednika (Danska, Norveška, Švedska, Slovačka, Hrvatska, Slovenija, Izrael), ili plaćanje preko nadležne agencije (GEZ u Nemačkoj); posredstvom vladinih poreskih ili medijskih službi (Francuska, Belgija); preko ovlašćene institucije – pošta, elektroprivreda (Grčka Turska Makedonija, Alžir, Maroko, Egipat) ili firme koja je na konkursu dobila ovlašćenje (Italija, Austrija, Poljska, Češka, Mađarska). U zemljama s nerazvijenom administrativnom strukturom, najefikasniji način prikupljanja pretplate je preko elektroprivrednih kompanija, ali to rešenje nije prihvatljivo ukoliko se liberalizuje tržište elektroprivrede. Zbog mogućnosti zloupotrebe ovog prihoda novac od pretplate ne upućuje se direktno elektonskim medijima, već se deponuje u određenim fondovima. U ovoj studiji RTS nije spomenut.

TV U TRANZICIJI: Kada se o RTS-u govori kao o javnom servisu koji informiše/obrazuje/zabavlja svoje gledaoce i načinu njegovog budućeg finansiranja pretplatom, jedan deo gledalaca izražava nepoverenje: "Kako da mu verujemo da neće opet po starom." Često se postavlja i pitanje njegove pripadnosti: "Čiji je on?" Finansiranje javnih radiodifuznih servisa regulisano je Zakonom o radiodifuziji, ali do kraja 2002. godine on nije potpuno primenjen. Poznato je da će visina mesečne pretplate iznositi 210 dinara po prijemniku/korisniku i da će se uplaćivati do petnaestog u mesecu za naredni mesec. Ne zna se jedino kome će taj novac biti uplaćivan. Bilo kako bilo, RTS-u je istekla budžetska sigurnost, a pretplatnika ni od korova.

Posle parlamentarnih izbora 2000. godine ukinuta je pretplata za RTS preko računa za struju, a njegovo finansiranje preuzela je srpska vlada. Pretplata kao način finansiranja ponovo se pojavljuje u julu prošle godine kada je usvojen Zakon o radiodifuziji, a u prvoj polovini decembra RTS izdaje pismeno saopštenje gledaocima, u kome se objašnjavaju razlozi za uvođenje obaveznog pretplatničkog odnosa, tj. zašto je važno plaćati pretplatu. Za tu priliku i radi pravljenja sopstvenog registra pretplatnika, RTS se poslužio EPS-ovom bazom podataka. Počev od januara 2003, Zakon o radiodifuziji predviđa prikupljanje mesečne pretplate preko javnog preduzeća koje RTS odredi. S obzirom na to da još nije određeno javno preduzeće koje bi prikupljalo prihod od pretplate za RTS, ova informativna kuća pozivala je građane da svoje uplate izvrše na ime "RTV pretplata", a da pri tom nije objavio broj žiro-računa! Zakonom predviđena agencija za radiodifuziju još nije osnovana, a nema ni zvanične informacije kada će se to desiti. Čelnici RTS-a postigli su dogovor s vladom da se krene u proceduru prikupljanja pretplate preko Telekoma – pregovori su započeti, a ishod još nije poznat. Što se tiče RTS-a, vremena nema na pretek: od januara 2003. godina ta televizija se više ne finansira iz budžeta, a služba marketinga ne može da pokrije sve troškove budući da je vreme emitovanja reklama regulisano zakonom na šest minuta u satu.