Siromah Darko Hudelist! Dao čovek dinar da uđe u kolo, a sada bi dao i dve kune da izađe, ama prekasno! Knjiga "o Dobrici" se rodila, valja je ljuljati… A sve je zapravo počelo od nečega sasvim drugog, još pretencioznijeg. Hudelist je bio zamislio – i to ga, ajme, još drži – da napiše ceo serijal knjiga koje će, kanda na do sada neviđeno podroban način i uz izobilje svedočenja i mišljenja relevantnih učesnika i posmatrača – razmotriti korene i "prave" uzroke raspada Jugoslavije, a sve to pre svega kroz prizmu dugoročnih srpsko-hrvatskih odnosa, kao njihove kičme (koja je, je li, spektakularno pukla…). Da mu je u svemu tome Dobrica Ćosić bio jedna od sagovorničkih "želja", nije nimalo čudno. Da Ćosić takvim željama takoreći nikada ne udovoljava, nije baš nepoznato. To što je na koncu ipak popustio i pripustio Hudelista u sopstveni život i priključenija, kanda treba pripisati Hudelistovom veštom i upornom lobiranju (i šaljive narodne izreke znaju šta sve uporan može!) kod ljudi kojima Ćosić veruje.

Dobro, i šta se onda dogodilo? Pa eto, razgovori koji su trebali biti samo jedni u nizu dobili su nekako zasebnu dinamiku, i Hudelist je Darko – za neznajše: poznati zagrebački publicista, novinar Starta iz "zlatnih osamdesetih", dugogodišnji novinar Globusa, autor davne knjige o kosovskom problemu, ali i Tuđmanove biografije – u jednom momentu shvatio da bar deo tih čapraz-divana sa autorom Korena zahteva posebnu knjigu. I tako je, maltene protiv volje autora, počela da nastaje knjiga Moj beogradski dnevnik – susreti i razgovori s Dobricom Ćosićem 2006–2011" (Profil, Zagreb 2012). Knjiga čudna i drugačija na mnogo dobrih i manje dobrih načina, bizaran miks gotovo treš trivijalističkog "reporterisanja" i ozbiljnijih nastojanja da se "objektu" svog istraživanja pristupi studiozno i seriozno. I da na koncu sklopi jednu priču bez kalemljenja.

IZMAKLI KONTROLI: Elem, u svom inicijalnom istraživanju, Hudelist se (prirodno) zainteresovao i za "siminovce", neku vrstu neformalne prijateljske protodisidentske grupe koja je još od pedesetih okupljala pretežno antikomunistički, građanski i(li) nacionalistički orijentisane intelektualce, a u kojoj je Ćosić dugo bio neka vrsta pridružene bele vrane, "čovek iz struktura", koji koketira sa "drugom stranom" i njenim idejama. No, malo je ko od "siminovaca" još živ, nema mnogo tako vitalnih ljudi kao "akademik Ćosić"… Kako god, Hudelist je tokom pet godina i bezbroj razgovornih "seansi", što po javnim mestima što u (Ćosićevom) kućnom ambijentu, ne samo pretresao sve one "velikoistorijske" teme koje su Hudelista izvorno zanimale, nego su ti razgovori, recimo, izmakli kontroli i postali svojevrsna (auto)portretna ispovest Ćosićeva, politička i književna, pa delimično i intimna, ispovest čoveka o kojem nekako svi vole da misle da "sve znaju" (bilo da cene ili preziru to što je radio i uradio), mada je svo to znanje na koncu iznenađujuće prepuno opštih mesta i "samorazumljivih istina" (pozitivnih ili negativnih) čije poreklo više kao da niko ne može ni da utvrdi, jer su potpuno srasle s javnom percepcijom Lika i Dela.

(…)

Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 6. septembra 2012. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka. (Pretplatnici: prvo se ulogovati pa onda kliknuti!)