Izložbom "Neverovatne priče neprimetnih života" fotografa Marija Boče, međunarodnom konferencijom o deinstitucionalizaciji i socijalnoj inkluziji osoba sa invaliditetom, kao i smotrom filmova o istoj temi, italijanska kooperacija u Beogradu posvetila je ovu nedelju edukaciji i senzibilisanju javnosti o problemima ljudi sa invaliditetom.

Ideja za ove aktivnosti potekla je još krajem 2007, kada je objavljen izveštaj nevladine organizacije iz Vašingtona Mental disability rights international (MDRI) o stanju u srpskim ustanovama za osobe sa invaliditetom. U izveštaju pod nazivom "Mučenje kao lečenje" navedeno je da nehigijenski uslovi, zarazne bolesti, nedostatak medicinske nege i rehabilitacije kao i neuspešan nadzor čine smeštaj u institucijama u Srbiji opasnim po život. "Istraživači MDRI-ja pronalazili su decu i odrasle fiksirane za krevete ili onemogućene da ikada napuste postelju – neki čak i tokom više godina. Nehuman i ponižavajuć tretman u srpskim institucijama – u suprotnosti sa članom 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima – široko je rasprostranjen. Deca i odrasli sa posebnim potrebama, vezivani i sputavani za ceo život, izloženi su ekstremno opasnom i bolnom ‘tretmanu’ koji je ravan mučenju", navodi se u izveštaju.

Gotovo godinu i po dana pošto su ovaj izveštaj i potresne fotografije iz srpskih ustanova za osobe sa invaliditetom obišli čitav svet, nekoliko stručnjaka iz Italije posetilo je Srbiju kako bi na pomenutoj međunarodnoj konferenciji pod nazivom "Deinstitucionalizacija, socijalna inkluzija i invaliditet: sledeći koraci" domaćoj javnosti preneli svoja iskustva. Naime, Italija je jedna od retkih država u kojima je proces deinstitucionalizacije započeo još pre nekoliko decenija i gde se socijalna inkluzija ugroženih grupa prirodno nadovezala na taj proces. Njihovo iskustvo dragoceno je za ostale zemlje, posebno u našem regionu. U Srbiji, konkretno, zatvaranje velikih ustanova u kojima je smešteno po nekoliko stotina ljudi sa invaliditetom – poput onih u Kulini ili Stamnici – tek treba da se dogodi, a jednako veliki problem koji će tek da eskalira jeste potpuno uključivanje tih ljudi – decenijama skrivenih u unutrašnjosti, daleko od naselja – u društvo. Za sada, reklo bi se, inkluzija u Srbiji nije daleko odmakla, a o tome najrečitije govore borbe roditelja da njihova deca sa invaliditetom ostanu u redovnom obrazovnom sistemu.

Adrijana Ćampa, rukovodilac odeljenja za omladinsku politiku Ministarstva rada, zdravlja i socijalne politike Italije, u razgovoru za "Vreme" navodi da se proces deinstitucionalizacije u toj zemlji odvijao postepeno, znatno se ubrzao tokom sedamdesetih godina prošlog veka, da bi se 2001. situacija značajno promenila donošenjem zakona koji je zabranio smeštaj dece u institucije. Na osnovu tog, kao i Zakona o pravima porodica iz 1975. godine, Zakona o usvajanju i hraniteljstvu iz 1983. počinje proces izvođenja dece iz institucija. "Povećavala se svest o tome da je neophodno uvesti instrumente za podršku porodicama koji će omogućiti deci da žive u njima, i to je bio prvi princip reforme. Drugo pravilo nastalo kroz ovu normativnu reformu jeste da nijedno dete ne sme da bude izdvojeno iz porodice iz ekonomskih razloga, što je do tada bio osnovni motiv za izdvajanje dece iz porodica", navodi Ćampa.

"Kada sam počeo da radim, ustanove su još uvek postojale. Mnoga deca smeštene u te ustanove bila su napuštena", navodi u razgovoru za "Vreme" Andrea Kanavero, profesor Fakulteta edukacionih nauka Univerziteta u Bolonji, takođe jedan od govornika na konferenciji. Tokom leta 1969. godine napravljen je svojevrstan eksperiment. "Porodice oko 92 odsto dece živele su daleko od ustanova i zato nisu kontaktirali. Ta deca učestvovala su u eksperimentu u kojem je zadatak njihovih negovatelja bio da potpuno izmene dnevnu rutinu: na primer, nisu svi morali da ustaju u isto vreme, mogli su da idu na plivanje sa ostalima, prvi put su koristili viljušku i nož jer se do tada smatralo da je sav escajg osim kašika za njih opasan. Prvi put su jeli i supu i glavno jelo i desert, dok su ranije dobijali samo jedno jelo koje se jede kašikom. Po podne su u pratnji vaspitača išli na plažu ili na selo. Kako su dobijali simboličan džeparac, tamo su mogli da kupe sladoled ili nešto drugo, po želji. Odrasli muškarci dobijali su svakog dana novac za odlazak kod berberina. Posle tako raznolikih aktivnosti tokom dana, uveče im je bilo veoma teško da se umire i da spavaju", priseća se profesor Kanavero i napominje da je svako od njih mogao da spava kada je hteo, i ako bi poželeo, mogao je i usred noći da ide na plažu. "Posle dva meseca sastali smo se sa vaspitačima koji su nam rekli da ne mogu da ih vrate u institucije. Tada smo započeli veliki posao vraćanja ove dece u njihove porodice. Kako su one živele u udaljenim mestima, tražili smo ih na sve moguće načine – preko volonterskih grupa, lokalnih pa i partijskih organizacija", kaže Kanavero. Preostalih osam odsto dece živelo je u lokalnim ustanovama u blizini porodice i imali su drugačiji put. Institucije su ukinute, a umesto njih osnovane su takozvane porodične kuće, koje se na neki način mogu poistovetiti sa porodicama.

Proces deinstitucionalizacije nastavljen je kroz jačanje podrške porodičnim kućama, porodicama u koje su se vraćala deca iz domova, kao i jačanjem institucija usvojenja i hraniteljstva. "Danas u Italiji ima svega 15 maloletnih lica koja su bila smeštena u tim starim institucijama. Oni trenutno žive na Siciliji i uskoro će, pošto postaju punoletni, izaći iz ustanova. Zato možemo da kažemo da je proces deinstitucionalizacije u Italiji završen", kaže Adrijana Ćampa iz Ministarstva rada, zdravlja i socijalne politike, dodajući da u Italiji živi 12.500 maloletnih lica koja su u hraniteljskim porodicama, a ostali su u porodičnom okruženju ili na stanovanju uz podršku, koje se poslednjih godina razvija i u Srbiji.

Proces uključivanja osoba sa invaliditetom u društvo bio je donekle spontan. Sva maloletna lica koja žive u Italiji idu u školu, što nije bio slučaj pre 40 godine. U vreme kada je napravljen i opisani eksperiment, u Italiji je došlo do velikih migracija stanovništva sa juga ka severu i sa sela u gradove. "U gradovima su zato novoizgrađeni kvartovi bili uglavnom naseljeni migrantima, a obližnje škole pohađala su deca koja govore različitim dijalektima i imaju različite navike i običaje.

Učitelji su morali da se nose sa tom vrstom problema, a ujedno su se susreli i sa decom koja su imala invaliditet. Pošto se u jednom trenutku došlo do podatka da je 30 odsto dece smešteno u nekim posebnim krugovima – razlikuju se na neki način od ostatka populacije – odlučeno je da se oni ne odstranjuju iz škola, već da učitelji promene način rada. Tako je nastala teorija o integrativnom školovanju", objašnjava profesor Kanevaro. Udruženja porodica dece sa invaliditetom pozdravila su nove metode i zatražila da se ova strategija isprati do kraja kako bi se favorizovala inkluzivna škola bez bilo kakvog razdvajanja dece sa invaliditetom.

Očigledno, italijanski primer pokazuje da za rešavanje problema osoba sa invaliditetom glavni preduslov nisu finansijska sredstva, što je u Srbiji čest izgovor. Za početak dovoljne su volja i hrabrost da se nešto radikalno i iz korena promeni.

Italijanska kooperacija

(Slika – FINANSIJSKA I STRUČNA POMOĆ: Kjara Venier)

Stručnjak za socijalnu politiku u Ministarstvu spoljnih poslova Italije Kjara Venier u razgovoru za “Vreme” objašnjava da italijanska vlada finansijski i na druge načine pomaže pospešivanju društvene inkluzije dece uopšte i dece sa invaliditetom, ali i drugih grupa. “Italija je nedavno ratifikovala međunarodnu konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. U članu broj 32, vlade koje su ratifikovale ovu konvenciju upućuju se na međunarodnu kooperaciju kako bi se na taj način povećavale mogućnosti za inkluziju dece i odraslih sa invaliditetom”, navodi ona, dodajući da je to jedan od italijanskih projekata koji su odgovor na tu vladinu obavezu. “Italijanska vlada već dugi niz godina pomaže državama u ovom regionu u rešavanju problema vezanih za inkluziju osoba sa invaliditetom.”

Na pitanje na koje sve načine Italijanska kooperacija pomaže Srbiji u rešavanju ovih problema, Kjara Venier odgovara: “Prvo, izdvojili smo sredstva za aktivnosti, a drugo, sarađujemo sa državama tako što obezbeđujemo tehničku pomoć kroz prisustvo eksperata kao što je profesor Andrea Kanevaro, koji ima dugo iskustvo na institucionalnom nivou u našoj zemlji. Pomažu i predstavnici italijanskih institucija koji su učestvovali u pripremi propisa i imaju konkretna iskustva, kao što je profesorka Adrijana Ćampa. Sledeća komponenta naše pomoći je mogućnost da se uključi civilno društvo, na primer nevladine organizacije koje su veoma važan deo naše kooperacije i mogu dosta doprineti. Konačno, poslednja komponenta naše pomoći u ovoj oblasti jeste pružanje mogućnosti za upoznavanje sa našim iskustvima. Zahvaljujući razmeni iskustava tokom posete našoj zemlji, učešću na raznim međunarodnim seminarima kao što je ovaj koji sada organizujemo, stvaraju se prilike da akademski i neakademski nivo razmene mišljenja i razgovaraju o poteškoćama vezanim za procese inkluzije u Italiji ili Srbiji.”