Već duže vreme se u javnosti provlači priča o velikom broju kamera, koje su postavljene širom Beograda. Nikome nije u potpunosti jasno čemu će služiti, jedni pominju scenario u kome je "kontrola" ključna reč, neki da to postoji svuda po svetu. Nevena Ružić, koja je od maja 2009. godine do februara ove godine bila zaposlena u Službi Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, a sada radi u Fondaciji za otvoreno društvo, kaže da "kamera, kao svaki video-nadzor, bez obzira na to da li je u javnom ili privatnom prostoru, ima za cilj da bude jedna od mera zaštite".

"Ona deluje istovremeno i preventivno, i post festum", smatra Ružić. "Preventivno ima za cilj da se, ukoliko ljudi znaju da postoji detekcija nekog njihovog ponašanja koje nije po zakonu, suzdrže od takvog ponašanja. Takođe, deluje i kao dokaz, zato što se onog trenutka kada snimi događaj može iskoristiti, recimo, u utvrđivanju odgovornosti, ili šta se zapravo desilo. Ukoliko se desi, na primer, saobraćajni udes, onda možemo da detektujemo koje je vozilo to prouzrokovalo, da bismo utvrdili krivicu. Iako se često smatra da se ne tiče privatnosti, već bezbednosti, kamera neminovno obrađuje podatke o ličnosti, jer njen cilj upravo jeste da identifikuje pojedinca koji stoji iza nekog čina. Zato je video-nadzor iz ugla zaštite podataka o ličnosti bitna radnja obrade."

"VREME": U futurističkim pričama, te kamere su uglavnom vesnici paranoje od praćenja. Zar nema kamera distopijsku naznaku?

NEVENA RUŽIĆ: Jedna sam od onih koji misle da cilj za koji se smatra da može da se postigne kamerom, može da se postigne i na drugi način a da se ne zadire u privatnost. Ako se previše oslanjamo na kamere, to je onda stvarno distopija. Nemam argument u svom sistemu vrednosti da razmišljam da je to ispravna stvar. Šta ta kamera stvarno radi: zamenjuje čoveka, stvara privid bezbednosti, a sa druge strane smanjuje angažovanje ličnosti za neku stvar. Primera radi, kamere su postavljene u školi i oko nje ne bi li se smanjilo međuvršnjačko nasilje, a u stvari imate privid da ste preduzeli neku meru. Neće kamera to sprečiti, jer ona ne može da uđe u srž problema.

Ali, odakle onda potiče ideja postavljanja kamera po Beogradu?

Nikada nismo utvrdili šta je bio pravi motiv Ministarstva unutrašnjih poslova. Tada je Služba Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti saznala za kamere preko kineske kompanije, koja je pričala o performansama koje one mogu da imaju. U Beogradu su postojale kamere za bezbednost saobraćaja na pojedinim tačkama, to nije ništa novo. Odavno imamo kameru kod Brankovog mosta, koja prati ko je vozio u žutoj traci koja je namenjena za vozila javnog prevoza. Ono što je ovde novo jeste svrha obrade podataka o ličnosti. Zato što je jedno da putem kamera pratimo saobraćajnice i vozila, a drugo je kada govorimo o bezbednosti na javnom mestu, onda pratimo pojedince. To su dve različite svrhe. Nije ovde bitno da li mi imamo jednu ili sto kamera, bitno je čemu one služe.

Postoji li neki racionalan odgovor za njihovu upotrebu?

Zakoni koji trenutno postoje ne pružaju mogućnost ovakvog, takozvanog "pametnog" video-nadzora. Naziva se "pametni" jer mašina obrađuje podatke za sebe i umrežava ih sa podacima koji su dostupni. Ako radimo identifikaciju tablica, "pametan" nadzor podrazumeva da mogu da učitam snimak, prebacim ga u čitljive brojeve i slova i da to uporedim sa nekom bazom, a da potom znam ko je vlasnik nekog vozila. Kod druge vrste "pametnog" video-nadzora govorimo o obradi biometrijskih podataka. To je ono što je govorio ministar unutrašnjih poslova, da "neće biti prolaza kroz koji će neko da prođe a da ga ne identifikujemo". Ta kamera će da prepoznaje tačke lica koje su jedinstvene, kao otisak prsta, nevezano da li je neko našminkan, ima bradu ili neke druge oznake.

Kamere se nalaze na javnom prostoru, ali koja je granica između javnog i privatnog? U kom trenutku kamera zadire u privatnost ili krši ljudsko pravo?

Svaka kamera krši ljudsko pravo na privatnost, odnosno ograničava ga. Pravo na privatnost, kao i zaštita podataka, to je društveni koncept. Neko će reći da to postoji i u drugim državama. Da, postoji i u Kini, ali moramo da naznačimo kakav Kina ima odnos prema privatnosti, jer ona nema taj odnos kao prema ljudskom pravu.

Možemo li onda da napravimo poređenje sa nekom državom sa Zapada?

Možemo sa Velikom Britanijom, ona je pokrivena CCTV kamerama. Ali, morali bismo da znamo da je to zemlja u kojoj lična karta uopšte nije obavezna. Međutim, ona i nije tako dobar primer za ovo. Pre svega, snižavanje kriminala nije baš lako dokazivo. Ne možemo da kažemo da kamere sprečavaju sva krivična dela, one ne sprečavaju organizovani kriminal.

Pronaći ćemo različite pristupe privatnosti u raznim društvima. U skandinavskim društvima uopšte nije problem da se zna koliki porez plaća pojedinačna osoba, bez obzira na to da li je javna ličnost. U mnogim zemljama, uključujući našu, to je ipak privatna stvar, jedino kod funkcionera javnost ima interes da zna. No, kamera kao takva uvek zadire u privatnost, i od društva do društva zavisi koliko će ih imati.

Vratimo se na Srbiju. Da li građanin može da tuži državu za kršenje privatnosti?

Ministarstvo unutrašnjih poslova je reklo da još nije počela ta vrsta nadzora. Kamere su samo postavljene, ali nisu u funkciji. Ako nema toga, onda nema ni obrade podataka o ličnosti. Međutim, sama činjenica da one postoje utiče na ponašanje lica. U Sloveniji su imali slučaj kamere, koja nije bila u funkciji, zbog koje su smatrali da je došlo do povrede privatnosti. A zašto je tako? Pa, zato što je privatnost subjektivan osećaj. Tako ga ceni i Evropski sud za ljudska prava.

Još nije počela obrada podataka o ličnosti, ali kada dođe trenutak za to, ko bi trebalo da kontroliše ljude koji nadziru sve ostale?

To radi poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti. Pre godinu dana je radio prvu procenu, nedavno drugu, te oba mišljenja konstatuju da nema pravnog osnova za tako nešto. Pravni osnov koji se tiče zadiranja u ljudska prava mora da bude jasan. Svakom pojedincu mora da bude jasno šta se tu dešava, odnosno zašto se ograničava Ustavom zajamčeno pravo. Mora da bude definisan cilj, i mora da bude zakonom definisano koji se podaci obrađuju.

Međutim, pođimo od hipotetičke pretpostavke da je ovo dozvoljeno, te postoje i mere zaštite. Dakle, moramo da znamo ko i kada ima pristup takvim podacima; da li je to kamera iza koje nas sve vreme neko posmatra, ili je to snimak u koji se vrši uvid tek kada postoji incident. U Velikoj Britaniji, primera radi, imate pristup snimku samo po incidentu. Tamo vlasnik kafića može da ima kameru, ali on nema pristup njoj. Svaki put kada obrađujemo podatak, bez obzira ko to čini, sami sebi stvaramo odgovornost. Ne možemo da prikupljamo podatke, pa ćemo posle da vidimo čemu će da služe, već pre samog početka obrade podataka o ličnosti moramo da znamo čemu oni služe, da li to uopšte smemo da radimo, da li možemo da obrađujemo manje podataka, a da postignemo to što želimo, koliko ćemo ih dugo čuvati, a to sve opet zavisi od toga za šta je to neophodno. Morala bi da postoji kontrola nad time.

Iz godine u godinu izveštaji Evropske komisije daju lošu ocenu vladavine prava u Srbiji, da li sve te kamere po Beogradu mogu da zbog toga imaju drugačiju konotaciju?

O ovim kamerama, bez obzira gde su postavljene, postoji svest da mogu da se zloupotrebe. Bezbednost je neretko izgovor za ograničavanje prava. Bojazan kod ovako masovne obrade podataka o ličnosti, budući da ima mnogo kamera, jeste odgovornost. Da li ćemo znati da utvrdimo odgovornost, i da li će uopšte neko biti odgovoran za zloupotrebu, to je pitanje. Što se tiče zloupotrebe, to su spekulacije, i uvek postoji strah zbog toga. Kada se pogleda unazad, prema praksi Poverenika za informacije od javnog značaja i izveštaja koji postoje, dolazimo do zaključka da odgovornost izostaje. Nema postupaka koji bi ilustrovali da će onaj ko krši prava na privatnost odgovarati, da li pred prekršajnim, krivičnim ili sudovima za naknadu štete. Zato bojazan da je zloupotreba moguća nije neočekivana.

Ono što izostaje jeste odgovor na pitanje zbog čega nam je nešto kao što je kamera potrebno. Da li taj video-nadzor predstavlja našu nemogućnost da se borimo sa nekim problemom? Ili je to nagli porast neke nezakonite pojave? Često polazimo od toga: "Okej, postavili smo kamere, šta ćemo sada s tim? Da li da smanjimo ili povećamo broj?", ali suština je u tome zašto smo uopšte došli do takve odluke. Je li ovaj broj kamera signal da grad nije bezbedan? A zašto nije bezbedan? To je ono što ne znamo.