U obrazloženju žirija stoji da Žarković nije od onih novinara koji se udvaraju političarima, čak ni kada o njima ne misli loše, dok obrnuto ne važi.

"Gde god da je pisao, ‘terao’ bi čitaoca da najpre pročita njegov tekst, jer je nesumnjivo nosio neku vrednost, rečenicu ili misao koju vredi zapamtiti i citirati i to što pre. Kada piše u prvom licu, što često čini, nije mu namera da svoj stav nametne kao opšti, već da vas pozove da mu se pridružite ako se slažete", stoji u obrazloženju žirija koje dalje kaže: "Gotovo tri decenije svog života Žare je ugradio u nedeljnik ‘Vreme’, praktično neodvojiv od njegovog imena. Zahvaljujući načinu na koji je vodio redakciju, ‘Vreme’ nema u svojoj istoriji perioda kojih bi se stidelo niti kakvih bitnih odstupanja od principa koji su važili u jesen 1990. kada ga je osnovala grupa novinara nezadovoljnih stanjem u tadašnjim beogradskim medijima. Od tada do danas Žarkoviću je uspelo da ‘Vreme’ bude glas razuma i novinarskog profesionalizma, hrabar da objavi sve što je važno da se čuje, a nije po volji uglavnom autoritarnih vlasti. I u ratu i u miru, što nije stilska figura, nažalost. I po cenu da ‘Vreme’ za bezmalo tri decenije postojanja nema periode lagodnog života iako su se na vlasti u Srbiji izmenjale sve moguće političke kombinacije. Kao što nema tekstova kojih bi se rado odreklo, pre svega zahvaljujući Žarkovićevoj osobini da vešto spusti redakcijsku temperaturu i tako spreči da sadržaj uređuju virusi spolja umesto novinara.

I kao novinar i kao urednik i kao direktor (reč ‘menadžer’ bi ga verovatno naterala da prevrne očima), Dragoljub Žarković je retka, pozitivna i važna pojava u srpskom novinarstvu, u kojem se profesionalizam i moral rasprodaju čim se ‘ispeku’. Sve njegove nesavršenosti, kojih sigurno ima, dokaz su da se ne radi o nekakvom kaluđeru kojem je moralni sud iznad svega, već o novinaru, običnom čoveku, koji je u teškim prilikama i iskušenjima znao i smeo da donese ispravnu odluku.

Vreme je da mu to i priznamo."