Specijalno iz Zagreba

Prepisi oko 700 telefonskih razgovora Slobodana Miloševića i njegove porodice, kako između sebe, tako i sa drugim licima, koje tvrdi da je uhvatila Obavještajna uprava Glavnog stožera Hrvatske vojske, deluju autentično. Takve se stvari teško izmišljaju. Novinar "Globusa" kome su ustupljeni delovi materijala, inače pozamašnog (preko 1000 stranica A-4), kaže da prepisi obuhvataju period od početka 1996. pa do maja 1998, a jasno se daje do znanja da je reč o telefonima u Karađorđevu. Pitanje glasi: ne šta je uhvaćeno, nego – kako?

Postoje tri mogućnosti: da su telefonske linije do Karađorđeva bile od ranije nebezbedne (nezaštićene kao kabl ili mikrotalasna veza); da su razgovori hvatani prilikom upotrebe celularnih telefona; i da je neko uspeo da se priključi na liniju koja je smatrana bezbednom. Za sve tri pretpostavke ima osnova.

Karađorđevo je kompleks lovišta i vila za odmor koji je oduvek bio vlasništvo JNA tj. Vojske Jugoslavije, pa se dade pretpostaviti da su i telefonske linije bile deo vojne mreže.To znači da su organi vojne bezbednosti po proceduri imali tehničkih načina za kontrolu tih linija. Pitanje je sada kako je to bilo tehnički izvedeno: na kojim mestima se moglo pristupiti linijama. Na to pitanje odgovore imaju Uprava veze i Uprava bezbednosti VJ. Naime, ne može se isključiti mogućnost da sve telefonske veze JNA, organizovane po teritorijalnom principu armija, nisu bile prekinute 1991. To je, međutim, malo verovatno.

Iz sadržaja uhvaćenih razgovora može se pretpostaviti da je deo njih vođen celularnim telefonima. U tom slučaju nije bilo teško prisluškivati ih: Baranja, gde su smešteni značajni tehnički kapaciteti SED (Središnjica elektroničkog djelovanja) Obavještajne uprave GSHV, geografski je sasvim blizu Karađorđeva, a teren je povoljan. Nije nikakav problem hvatati emitovanje baznih stanica celularne telefonije koje pokrivaju taj deo Bačke, pogotovo što je u periodu 1995-1997. bio u upotrebi analogni sistem mobilne telefonije NMT (061). S obzirom na razvoj tih veština, ni digitalna celularna telefonija (GSM) nije sigurna. Ne zna se, uostalom, da li je u rezidenciji u Karađorđevoj bilo običnih kućnih bežičnih telefona; ako jeste – stvar je tek jednostavna.

Treća pretpostavka je takođe veoma verovatna: hrvatska obaveštajna zajednica već godinama se nudi da bude antemurale, predziđe Zapada ka "bizantskom" Balkanu i u tom smislu vodi stalnu javnu kampanju po novinama kao "Globus" i ""Nacional". Izgleda da su te službe, SED, NSIE (Nacionalna služba za elektroničko izviđanje) i ostale što dobile, što kupile izvesne količine moderne elektronske opreme za daljinsko prisluškivanje telekomunikacija u susednim državama, kao i obuku i savetnike. Zna se da je hrvatska teritorija bila u ratovima 1991-1999. korišćena u svrhe elektronske špijunaže. Što se načina tiče, oni postoje: sve što emituje elektromagnetska zračenja može da se prisluškuje; problem su ljudi, pare i tajnost. Moderna sredstva za pojačavanje primljenog signala, njegovo filtriranje od smetnji i dešifrovanje dopuštaju prisluškivanje na velikim udaljenostima. Kad je o telefonskim kablovima reč, stvari stoje slično: NATO je svojevremeno, početkom 1995, ušao u telefonski kabl između Srbije i Pala i snimao sve; Englezi navodno imaju načina i da skidaju informacije iz optičkog kabla, što se smatralo za nemoguće. Veština je samo znati gde kabl prolazi, kopati do njega i postaviti predajnik koji informacije šalje ka satelitu – a da se to ne primeti. Sve je to, dakle, moguće i dešavalo se. Ono što čudi u ovoj priči – ako je sve to tačno, to jest – jeste nizak nivo kontraobaveštajne zaštite šefa države, vlade i Vrhovne komande: sve ove tehnike poznate su godinama i razvijani su načini da se od njih zaštite osetljive i tajne komunikacije.

Hrvatska vojska odigrala je ovu epizodu psihološkog ratovanja veoma vešto: objavljivanje ovih razgovora pada u pravom trenutku, pred početak suđenja Miloševiću u Hagu; u prepisima nema ničega što bi se dalo nazvati vojnom ili državnom tajnom, ali se jasno aludira da toga ima još hiljadu stranica, osim ovih desetak i da najznačajniji podaci čine deo tužbe Hrvatske protiv SR Jugoslavije u Međunarodnom sudu pravde. Ovo što je pušteno u javnost sadržajno je beznačajno, ali je namera bila da se pokaže samo uzorak autentične robe, pa se vi mislite šta sve još ima tamo odakle je ovo stiglo… I – usput – hrvatska obaveštajna zajednica ovime je, u sjajnoj završnici, poentirala svoju reklamnu kampanju koju vodi već mesecima, ne bi li dokazala svetu kako briljantno radi svoj posao.