Nesnosne gužve koje su obeležile početak rada prvog SOS marketa u Beogradu, otvorenog u sredu 25. marta, već su uminule. Tokom proteklog vikenda, otvaranje radnje je ujutru čekalo svega nekoliko mahom starijih građana.

"Šta je ovo, nema gužve, nisam morao ni da ustajem ovako rano." "Što, inače imaš neka preča posla."

"Ljudi pokupovali svašta prvih dana pa se istrošili. Sad kupujemo mi bogati, što imamo penzije po 15.000."

Prvi SOS market za najugroženije kategorije stanovništva smešten je u Bulevaru kralja Aleksandra broj 532, tamo gde nove zgrade i tržni centri još nisu potpuno potisnuli male radnje, skladišta, automehaničarske radnje. Na vrhu ove ulice, ne tako daleko od SOS marketa, završava se Beograd, bar po tabli koja tu stoji.

"Zašto li su je ovako daleko otvorili, jedva sam stigao sa Novog Beograda." "Da ne nerviramo budžovane da nas gledaju po centru ovakve." "A ti misliš da se oni nerviraju zbog nas." "Vidi kako je uska ulica ovde, umalo nas ne izgaziše kola kolika je gužva bila juče i prekjuče."

Tokom dana pristiže nešto veći broj građana, pa se formira red u kome ima dvadesetak ljudi koji strpljivo čekaju da se u prodavnici gužva pred kasom smanji i da i oni uđu unutra. I dok penzioneri u redu pred SOS marketom nelagodu prekraćuju razgovorom, koji se jedva probija kroz buku mnogobrojnih kamiona koji se kreću ka Smederevskom putu, mlađi uglavnom ćute teško prikrivajući neku vrstu neprijatnosti zato što kupuju na ovom mestu. Posle kupovine odlaze brzo, ne okrećući se. Slučajni susreti zatrpavaju se oporim šalama: "Zdravo bivši kolega, otkud ti ovde?" "Šetam kao i ti, otišao do biroa, uzeo potvrdu, pa ko velim da obiđem dve-tri prodavnice da nešto kupim."

Reči "sirotinja" i "siromaštvo" su sigurno najčešće u upotrebi u redu ispred radnje. Neki to siromaštvo nose već u pogledima oborenim prema zemlji i na odeći. Kod nekih drugih se jasno vide bes i ljutnja. "E šta smo opet dočekali, stojimo u redu ko poslednji bednici." "Ma, samo nam zamazuju oči, otvoriće još 20 ovakvih radnji i ništa. Otvorili kao za nas siromašne, a od nas najviše uzimaju, i hoće još da uzmu. Hoće da udare porez, a kao otvaraju prodavnice." "Da je sreće da otvore i više ovakvih radnji za sirotinju." "Da je sreće, ne bi ovo ni morali da otvaraju."

Mnogi se raspituju da li se mora imati potrošačka kartica za socijalno ugrožene i gde se kartica dobija. Najrevnosniji su kartice već izvadili, mada im još neko vreme neće biti neophodne za kupovinu. Ima i onih koji misle da je sa karticom sve besplatno i teško se razočaraju kada čuju da nije tako. To nisu jedine žalbe koje prate kartice. "Nije ovo u redu. Znam čoveka koji ima veliku stranu penziju, a njegova žena penziju 15.000 i oni sad mogu da kupuju ovde. A moja komšinica sama gaji dete, ima platu 21.000 i ona ne može da dobije karticu."

Mada se ispred prodavnice ne čeka dugo, povremeno su čuju nervozni komentari. "Nije velika gužva, nego ko god uđe ostane po dva sata i sve gleda." U unutrašnjosti prodavnice većina mušterija zaista pažljivo zagleda cenu svakog artikla. Cene se komentarišu, makar sa slučajnim poznanicima. "Hleb je 25 dinara, a ima za toliko i u pekari u mom komšiluku." "Malo su jeftinije neke stvari nego na drugim mestima, ali nije mnogo." "Meni znači svaki dinar sa penzijom od 10.000."

Ko očekuje izbor kao u velikim tržnim centrima, za sada ga neće naći u SOS marketu, ali je probirljivih kupaca malo. "Uvaljuju sirotinji ovo što ne valja, vidi jabuke." "Šta kukaš, uvaljuju i oni drugi kod kojih je skuplje. Ono što ne valja ogulim i bacim, može da se probere." "Ima limun mnogo lep, 68 dinara, i šargarepa, bolja nego na pijaci."

Ima onih koji iz prodavnice izlaze razočarani tvrdeći da su došli "sad i nikad više", govoreći da nemaju račun da idu daleko od kuće za tako malu uštedu. "Kako ih nije sramota da varaju sirotinju, snizili cene samo za tri-četiri stvari." Međutim, nije malo ni onih koji tvrde da su zadovoljni. "Odlično je ovo, kako njega nije sramota da kaže da je mala ušteda, eno, krompir koji se prodaje na kamionu pored prodavnice košta 25 dinara, a u prodavnici je 14 i po." "Ma za sirotinju je sve skupo, i kada je jeftino, ali dobro je da ima i ovoga."

Ljudi iz radnje izlaze uglavnom sa kesama i torbama punim hleba, mleka, povrća, voća… Retki su, bar za sada, oni koji poput čoveka u kožnoj jakni, ni nalik socijalnom slučaju, u taksi ubacuju kese pune litarskih sokova koji će verovatno završiti u nekoj drugoj prodavnici ili na pijaci.

Na uskom trotoaru pored radnje nema dovoljno mesta da se parkira automobil. A nema ni velike potrebe za tim. Mušterije se posle kupovine uglavnom udaljavaju prema autobuskoj stanici sa koje su u prodavnicu i došli, vukući kolica za kupovinu i noseći cegere.