“Neophodno je obnoviti demokratski poredak, pravne i političke institucije, duh slobodne i kritičke rasprave u kojoj će ljudi učestvovati bez straha od posledica. Srbiji nije potrebna nova klasa privilegovanih političkih oligarha koja će stajati iznad zakona, već jednake šanse za sve i solidarnost bez koje se ne može proći kroz vremena krize. Srbiji nije potreban kult ličnosti, već slobodni građani koji sami uređuju odnose u svojoj zemlji.”

Navedeno stoji u proglasu objavljenom 7. novembra 2023, a potpisnici su grupa od četrnaest uglednih javnih ličnosti. Oni su istakli da niko od njih nema namjeru da se bori za bilo kakve pozicije i funkcije, niti “da se upušta u igre vlasti i moći”. Cilj im je da podstaknu proces “kome ćemo se svi mi, u svom punom kapacitetu, angažovati na promeni koja je ovoj zemlji nužna”.

Ali kako nazvati ovih četrnaest osoba?

“Bilo je rasprave da li ova grupa treba da ima ime ili ne”, kaže za “Vreme” njen inicijator, glumac i režiser Dragan Bjelogrlić. “Na kraju smo došli do zaključka da grupa ne treba da ima ime; ljudi će nas verovatno već nekako nazvati. Istina, imao sam ideju da se zovemo Potpisani – s tim da ‘P’ bude u zagradi. To je naišlo na simpatije, ali smo se ipak opredelili da idemo bez imena.”

“VREME”: Zašto?

DRAGAN BJELOGRLIĆ: Kako je akademik Vladimir Kostić rekao, ova grupa se spontano skupila bez forsiranja i presije da to moramo da uradimo. Ma koliko god da to ne zvuči realno – a zvuči romantičarski i pomalo idealistički – okupili smo se ne želeći da budemo pretenciozni i, potom, zaključili da bi, ako sebe nekako nazovemo, to ipak bio znak određene pretencioznosti.

Vi ste inicijator tog okupljanja, zar ne?

Pa da, jesam. Hoću reći da sam se možda najviše potrudio da se okupimo. U toku leta, kad su se dešavale velike demonstracije protiv nasilja, dobio sam određene ponude da se politički angažujem. A pošto sam se davno opredelio da ne želim da se bavim politikom, suočio sam sa samim sobom. Konkretno – da li mogu da uradim nešto što bi bilo društveno značajno i pokrenulo ljude koje poznajem, srećem, družim se sa njima i za koje znam kako misle? Svi mi smo do sada pojedinačno istupali, a ja sam poželeo da se, ako ništa drugo, makar sretnemo, ukrstimo razmišljanja i emocije i da to artikulišemo u zajednički nastup. To jest – da se obratimo i pojedincima i društvu kako bi se probudila građanska svest i razbio strah. O svemu ovome smo pričali tokom naših druženja i za dva ili tri meseca polako su nam se priključivali drugi ljudi, pa smo došli do grupe od nas četrnaest. Ovo treba shvatiti veoma uslovno – sada je tu četrnaest osoba koje su uspele da se okupe i pokrenu, ali vrata grupe su zaista otvorena i drugima jer smatram da naša grupa treba da broji mnogo više ljudi. I to ne samo podržavalaca, nego i aktivnih članova.

Kakva su vaša očekivanja?

Ako uspemo da u svakom gradu probudimo ljude koji ne žele da se bave politikom niti da budu politički aktivni, a časni su, normalni, obrazovani i stručni u svom poslu, onda ćemo moći da im ulijemo veru i nadu da mogu da pomognu društvu. Jer ono osnovno što srećemo poslednji niz godina, upravo je gubitak vere da mi kao pojedinci, koji su dobri u svom poslu i koji imaju uticaj na ovo društvo, možemo da pokrenemo stvari. E, to je ono što očekujem i šta bih najviše voleo da se desi. Zato se veoma radujem tribinama koje ćemo držati po Srbiji, debatama, možda i okruglim stolovima gde želimo da pokrenemo teme od suštinskog značaja za naše društvo i zemlju.

Mi smo sebi zacrtali probleme kojima ćemo se baviti i u razgovorima sa zaista stručnim i obrazovanim ljudima iz te materije moći ćemo da ponudim pravce rešenja – ne da nudimo platforme, time će da se bave političari – nego da otvorimo dijalog, pošto je ovo zemlja u kojoj dijalog ne postoji. Umesto njih, imamo monologe jednog čoveka i medijsku indoktrinaciju kojoj su izloženi najširi slojevi društva. Uz sav rizik da ispadnem naivan i idealista, verujem da ćemo uspeti da pronađemo formulu da se aktivira zdravi deo srpskog društva koji je, kako se čini, poprilično posustao.

Pričamo o ljudima koji su profesionalno ostvareni. Vi imate izuzetno uspješnu karijeru glumca i režisera. Da li vas je neko pitao – Dragane, što vam ovo treba?

To me stalno ljudi pitaju. Međutim, ja sam davno tu dilemu odagnao. Ako godine nešto donose – osim problema sa raznim organima – onda je to svest o ličnoj prolaznosti. Tada čovek postavlja sebi i pitanje šta je uradio u svom životu, a ne samo u svom poslu. Dakle, živeti u vremenu koje je naopako, ne reagovati i ne usprotiviti se – naročito ako postoje objektivne mogućnosti da se moj glas čuje – to nije samo moja obaveza i dužnost, nego i pitanje časti. Zato sam prelomio, svestan svih nevolja i pretnji. Ova garnitura na vlasti ima raznih mogućnosti da može da mi naudi i, boga mi, ne štede se u tome. Ali ja sam na to spreman. Spreman sam da s tim živim, spreman sam da se branim i spreman da se uzdignuta čela nosim sa svim njihovim napadima. Uostalom, ovako živim već izvesno vreme, a tako ću živeti i dalje, dokle god se ovo društvo ne promeni.

Na predstavljanju vas četrnaestoro i čitanju vašeg proglasa, u sali se nalazio i izvjestan broj opozicionih političara. Šta očekujete od njih?

Ne mogu da razmišljam o tome. Ipak, očekujem da svi opozicioni političari, bez obzira na svoje ideološke pozicije, razumeju ovaj proglas i da ga podrže. Zašto? Zato što mi u svom proglasu ne kažemo ništa što velika većina naroda ne govori, ne oseća i ne misli. Drugo su problemi zašto ta većinska Srbija nije aktivna u smislu da se to promeni. Razlog našeg okupljanja je upravo pokušaj da joj razbijemo strah, damo snagu u ulijemo uverenje da je moguće da, kada tako misle, zajednički sve promenimo na bolje.

Prošle nedelje su organizacije civilnog društva lansirale kampanju “Dokle više”. Čega je vama dosta više?

Ne znam kako bih precizno sastavio tu listu. Da li bih na prvo mesto stavio kriminal i sveopštu kriminalizaciju društva? Ili ono što meni kao nekom ko se bavi umetnošću predstavlja ogroman teret, a to je ponižavanje i zaglupljivanje građana. Ako izuzmemo RTS, koji je za naše uslove pristojan – ne govorim uopšte politički, već estetski i sadržajno – ostale televizije sa nacionalnom pokrivenošću su veliki problem.

Kuriozitet je da Telekom koji proizvodi skoro 20 televizijskih serija, većinu ne može da pusti na Pinku i Hepiju. Prosto, te dve televizije nemaju publiku koja bi ih gledala. Tako dolazimo do apsurda da se neguje publika koja ne može da gleda ni jednu domaću TV seriju iako je ta ista država proizvodi. Jer sve u tim medijima nije ništa drugo osim hipnotisanja masa i indoktrinacije totalitarističkim i populističkim narativom. Mislim da je to ponižavajuće i da ne preterujem ako kažem da smo na poslednjem mestu u Evropi u svemu što naši mediji predstavljaju. To je ono što mene lično, kao čoveka koji se ovim poslom bavi, jako boli. Jer ipak su mediji slika jednog društva. Kad odem negde u inostranstvo, volim da pogledam par TV stanica da vidim šta ti ljudi gledaju, čemu se smeju, raduju i čime se bave. Gotovo sam siguran da kada dođe neki stranac ovde i pogleda naše TV kanale sa nacionalnom frekvencijom, stiče jako lošu sliku o našem društvu.

Osim tog sistematskog zaglupljivanja, svesni smo i da sve teže živimo.

Upravo sam to hteo da stavim kao treću kategoriju iako bi životni standard mogao da bude i na prvom mestu liste onoga što želimo da promenimo. Ako 500.000 ljudi, prema relevantnim podacima, živi na ivici siromaštva i nema mogućnost da egzistencijalno pokrije svoje potrebe, plašim se da je to loš koncept za Srbiju. Nažalost, sa siromašnim ljudima koji se bore za egzistenciju najlakše je manipulisati. A pošto ljudi koji vode ovu zemlju jako polažu na istraživanja, plašim se da je u pitanju ozbiljan predumišljaj da se sačuva taj korpus siromaštva i da vlast koncipira svoj populizam i manipulaciju upravo na tim ljudima na ivici egzistencije. Siguran sam da ove zemlja ima ekonomski potencijal da se izađe iz siromaštva. Međutim, čini mi se da to ovoj vlasti nije namera. Njoj trebaju nesrećni i siromašni ljudi da bi manipulisala njima i ostvarivala svoje nakaradne političke ciljeve.

Izbori će biti 17. decembra. Što očekujete?

Teško mi je da odgovorim, posebno zbog teške političke atmosfere i medijskog mraka. Po prirodi sam ipak optimista i mislim da ovo moraju biti izbori posle kojih će stvari početi da se menjaju. Nisam siguran koliki će tačno domet biti ovih promena, ali siguran sam da promene počinju sa ovim izborima. Na kom nivou će se te promene dogoditi – ne znam. Mogao bih da kažem šta bih ja želeo, ali to ne bi bilo ozbiljno. U svakom slučaju, verujem da sa ovim izborima počinje erozija ove dobro organizovane interesno-političke grupacije na vlasti. Ona će potom samo da se ubrzava i u nekom pristojnom vremenu doći ćemo do naznaka normalnog društva.

Što je za vas minimum koji se može smatrati za uspjeh?

Za mene je minimum uspeha promena vlasti u Beogradu. I sama vlast zna da je raspoloženje u Beogradu protiv njih. Pitanje je samo da li će političkim marifetlucima pokušati da to nekako razvodni. Ukoliko im to pođe za rukom, biće katastrofa.

Demokratska i proevropska opozicija izlazi na izbore na jednoj listi – Srbija protiv nasilja. Kako ocjenjujete ovo udruživanje?

Na to gledam kao na jedan ohrabrujući i dobar potez. Voleo bih i da se desna opozicija udružila u jednu kolonu jer bi tada situacija bila mnogo jasnija. Nadam se – otud moj optimizam i zato kažem da je promena vlasti u Beogradu minimum uspeha opozicije – da se ideološke razlike na nivou grada mogu staviti u drugi plan. Ne bi se sadašnja vlast slučajno borila za pobedu u mesnoj zajednici da ne zna da samo u jednom strogo kontrolisanom sistemu može da održi ovakav način vladavine. Izvlačenjem nekoliko važnih poluga, taj sistem ide ka svom raspadu. Nadam se da će se to desiti na ovim izborima jer je to realna situacija na terenu. Sve ostalo su politički marifetluci, odnosno – razni, vrlo vešti potezi vladajuće strukture koja različitim političkim igrarijama tu realnost na izborima pretvori u drugačiji izborni rezultat.

Kada već pričamo o marifetlucima, koliko je Srbija posle 12 godina sistematskog zaglupljivanja sposobna za promjene?

Redosled naših poteza zato je da se prvo obratimo stručnim i obrazovanim ljudima koji razumeju situaciju. Najviše bih voleo da možemo direktno da se obratimo najugroženijima, onima kojima ova vlast zavlači ruku u džep, a kao brine o njima. Nažalost, to za sada nije moguće. Jako je teško probiti se do tih ljudi u ovom medijskom mraku. Ali zato smo se skupili – sa dobrom voljom, energijom i željom da dopremo što dalje. Koliko ćemo uspeti, ne znam. Koliko se može uspeti za ovo kratko vreme, ni to ne znam. Ali verujem da je ovog leta počela borba koja će dugo trajati i da je ovo samo prvi korak u toj borbi. Ova grupa se nije skupila da bi se rasturila 18. decembra, već da deluje sve dok bar donekle ne začačka neke sistemske promene.

Želim da kažem da medijsku sliku najbolje mogu rešiti ljudi koji poznaju medije i koji se time bave, ali oni uglavnom nisu u REM-u niti u savetima; problem obrazovanja mogu najbolje rešiti ljudi iz obrazovanja, učitelji, nastavnici, pa dalje, profesori sa univerziteta, ali njih nikada ne zovu, već neke političare ili one koji političari nameste da bi sprovodili određenu politiku. Zato moramo da dopremo do ljudi u svakoj oblasti koji je poznaju da se bar donekle i oni pitaju. To bi bio put ka sistemskoj promeni. Ja znam kako je u kulturi. Nikada se ne postavljaju u komisije i upravne odbore ljudi koji znaju problem, nego poslušnici i poltroni – oni su tu samo da dignu ruke i izglasaju nešto što je vladajućoj strukturi trenutno u interesu. Ako bismo to mogli da razbijemo, taj pogrešan sistem negativne selekcije, već bismo napravili korak od sedam milja ka društvu kome težimo.

Kada već pričamo o kulturi, mnogi kažu da su i oni koji nešto znaju zastrašeni ili potkupljeni. Kako se s tim nositi?

To je jedna matrica koja je svuda prisutna – kako i u kulturi, tako i u privredi, ekonomiji, prosveti, pravosuđu… To je ono što sam nazvao – zverinjak. Režim brutalno i najotvorenije kaže – ili kaži koliko koštaš ili si, da izvinite na izrazu, najebao. Oni to ne kriju, a meni je poražavajuće kada ljudi pristaju da se prodaju. A siguran sam da ljudi nerado to čine i da ih samo treba ohrabriti da kažu – ne. Jer ako bi se okuražilo dovoljno ljudi da kaže ne, ne mogu da se organizuju da ih na stotine kažnjavaju.

Vi ste sada u dvema kampanjama – u jednoj promovirate buđenje građanske svijesti i promjene u društvu, a opet imate i Čuvare formule. Imam osjećaj da je film primljen iznad vaših očekivanja…

Poruka na kraju filma, koju možemo nazvati hrišćanskom i ljudskom, spojila mi se u glavi sa ovim što smo započeli nas četrnaest. To je prosto jedna lančana reakcija jer i film Čuvari formule vraća veru u ljude, kao i mi sa ovim što pokušavamo da učinimo.

Jeste li iznenađeni posetom publike?

Jesam. Pre ovog filma napravio sam film Toma, koji je postigao rekord u gledanosti. Zatim sam svesno ušao u sasvim drugačiji žanr. Odmah sam rekao saradnicima, čak i ljudima koje sam zvao da mi budu partneri u ovom poslu – ne očekujte ovde veliku gledanost, ovo je film koji će pokušati da komunicira sa svetom, imaće svoju festivalsku karijeru i pokušaće da osvoji jednu drugu dimenziju. A praksa je nekako dosad pokazala da jedno i drugo ne idu zajedno. Čuvari formule za sada, mada je možda rano govoriti, prete da poremete tu matricu i steknu ozbiljniju gledanost. To bih smatrao svojim najvećim dostignućem.

Radili ste film na dva jezika i sa stranim glumcima. Koliko vam je bilo teže nego u prethodnim projektima?

Ovaj film mi je bio teži od prethodnih na više nivoa – to što ste rekli samo je jedan segment. Najteže mi je bilo to što Čuvari formule imaju nekoliko slojeva priče, a sve je to na kraju trebalo da se ulije u jedan levak. Drugi težak zadatak je bio da jednu priču koja nije prijatna za gledanje – to su ljudi koji se bore za život, u bolnici, podvrgnuti raznima medicinski tretmanima – napravim tako da je publika doživi emotivno i da porukom filma izvučem ono najbolje iz gledalaca. Po ovome što se sada dešava po bioskopskim salama, vidim da smo u tome uspeli.

Kraj filma budi nadu. Budi li je i ova grupa četrnaestorice čiji ste baš vi inicijator?

Ja bih voleo da ova naša grupa pokrene jednu lančanu reakciju života i vere u ljude. Eto, potrefilo se da te dve stvari idu paralelno. Sa istom emocijom, ljubavlju, entuzijazmom i verom kojom sam radio film, radim i ovo.

Dakle, vjerujete li u tu pozitivnu lančanu reakciju?

Ne samo da verujem, nego mogu da kažem da sam na današnji dan uveren da će se ona desiti.