REVOLUCIJA ILI PREVRAT: Da li su petookotbarska dešavanja bila revolucionarna ili je reč o prevratu, pitanje je oko koga se učesnici na tribini nisu saglasili. Dok Čedomir Jovanović, koji je tada bio jedan od istaknutih aktera Demokratske opozicije Srbije (DOS), Slobodan Antonić i Vesna Pešić smatraju da je reč o revoluciji, Jovo Bakić govori u prilog tome da je pre reč o prevratu, s obzirom na okolnosti u kojima je dešavanje pripremano i izvedeno.

"Ne može se govoriti o revoluciji, jer je postojao dogovor između Zorana Đinđića i Milorada Ulemeka Legije", smatra Bakić. "Pitanje je šta bi bilo da su "Crvene beretke" otvorile vatru tog dana. Taj dogovor bio je dug koji je Đinđić imao prema "Crvenim beretkama" i Legiji i onog trenutka kada je rešio da taj dug nestane, nestao je on. Iz tog razloga se pre može govoriti o Petom oktobru kao prevratu, a ne o revoluciji, kao što smo se nadali i očekivali. Za mene je to, suštinski, oligarhijski prevrat sa demokratskim legitimitetom. Miloševićeva vlast bila je autoritarna. Peti oktobar predstavlja oligarhijski prevrat sa demokratskim tendencijama, izneverene nade, nije isključeno da ćemo se pozivati na ovaj događaj kao vrelo ideala protiv borbe neke ludačke vlasti u Srbiji. To je ono pozitivno što Peti oktobar ostavlja u nasleđe – nepokoravanje autoritarnim vlastima, katastrofalnim politikama. Jedan deo oligarhije zamenio je tada drugi deo oligarhije. Sada se taj stari deo oligarhije iz devedesetih ponovo vratio. Ono što su naučili tokom dvadeset godina bavljenja politikom jeste da ako kažu "da" na ono što im kažu iz velikih centara, nema veze šta rade u zemlji. Peti oktobar nije bila revolucija, revolucija je mnogo ozbiljnija stvar. Da je bila, danas bismo živeli u značajno srećnijoj zemlji, u značajno srećnijem društvu."

Za Slobodana Antonića dešavanja 5. oktobra 2000. godine predstavljaju revoluciju i to, kako kaže – srećnu, demokratsku revoluciju. "Ta revolucija bila je srećna zato što niko nije poginuo, iako je na ulicama Beograda bilo svakakvog naoružanja i ljudi. U takvim okolnostima, prava je sreća što niko nije poginuo, pogotovo ako imamo u vidu da je tada došlo do faktičkog obaranja jedne autoritarne vlasti. To su činioci koji ovoj revoluciji daju karakter srećne. Ona je demokratska zato što vlast koja je srušena nije bila samo autoritarna, već je u sebi imala malo autoritarnog i malo demokratskog – bila je to jedna hibridna vlast. Peti oktobar je samo drugo poluvreme događaja; prvo poluvreme bili su izbori održani 24. septembra. Na tim izborima opozicija je pobedila, ali je problem bio što režim nije hteo da prizna takve rezultate. Posmatrajući sa tog stanovišta možemo da kažemo da se dogodila revolucija koja je naterala režim da prizna rezultate izbora. Dakle, ta revolucija faktički je prevela ono što se dogodilo 24. septembra. Reč je o revoluciji, jer je nakon nje došlo do priznavanja izbornih rezultata. Opozicija je postala vlast nakon toga i to poštovanje izbornih rezultata nakon revolucije njoj daje demokratski karakter."

DOMAĆI I STRANI FAKTOR: Događaji 5. oktobra bili bi nemogući bez nekoliko ključnih faktora, a jedan od njih je raspoloženje naroda, smatra Bakić: "Drugi bitan faktor koji je uticao na dešavanja je dogovor izvesnih struktura vlasti sa opozicijom. Treći je uticaj stranih sila u kombinaciji sa domaćim oligarsima koji su svoj prvi milion maraka zaradili devedesetih, tokom Miloševićeve vlasti i koji su shvatili da im Milošević više nije potreban i da ih ograničava da taj milion okreću. Tako je počelo finansiranje DOS-a uz blagoslov stranih sila. Nakon toga, oni koji su zaradili milion evra imali su do 2008. godine široko polje da taj milion obrću. Oni koji su došli na vlast nisu doneli antimonopolski zakon do 2008. godine. I kada je donet, taj zakon je bio manjkav i omogućavao je različite zloupotrebe. Prema tome, reč je o specifičnoj, oligarhijskoj sprezi nosilaca vlasti i nosilaca krupnog kapitala. U tom smislu, mi smo još dobro prošli kakvu smo vlast imali. Činjenica da smo imali takvu vlast odrazila se na to da su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić danas neprikosnoveni gospodari Srbije, kroz proces bananizacije države i bukvalno i u prenesenom značenju."

Slobodan Antonić smatra da je za uspeh tadašnje opozicije bilo neophodno nekoliko faktora. On kaže da su postojali dogovor i zavera u policiji i u vojsci, a što se videlo u tome što policija nije intervenisala i zaustavila zauzimanje Skupštine i televizije iako je to mogla da uradi.

"Dakle, postojala je neka vrsta dogovora ili zavere u policiji i vojsci i taj element govori u prilog tome da je to bila revolucija. Takođe, na ulicama Beograda nikada nije bilo više ljudi na nego tog dana. Bilo je tu nekoliko stotina hiljada odlučnih koji su došli sa idejom da naprave i urade nešto. Ali, ono što je mnogo značajnije i zbog čega se Peti oktobar može nazvati revolucijom, jeste činjenica da su se posle toga stvari promenile i u sociološkom smislu. Promenila se struktura privrede – od javne ona je postala privatna, dogodila se deindustrijalizacija. Osim strukture privrede promenila se i struktura zaposlenih – nestala je ozbiljnija radnička klasa. Kada govorimo o socijalnom karakteru ovog događaja, za njegov uspeh odgovorna je i radnička klasa koja se uključila. Ranije je u sva pitanja bila uključena isključivo srednja klasa, pa je uključivanje radnika dalo drugačiji značaj čitavom dešavanju."

Antonić je dodao i da je za organizovanje demonstracija 5. oktobra izuzetno važan bio i strani uticaj. Prema njegovim rečima, bivši američki ambasador u Srbiji, Vilijam Mongomeri, rekao je da su SAD i Evropska unija u dešavanja oko petookotobarske revolucije uložile preko 100 miliona dolara.

NIJE BILO DOGOVORA SA LEGIJOM: "Peti oktobar jeste bio revolucija. Đinđić se nije dogovorio sa Legijom ništa, jer da jeste, ne bi bio ubijen", kaže Jovanović. "Takođe, ne postoji ni promil uloge Zapada u onome što se desilo 5. oktobra. Novac sa Zapada koji se pominje išao je u energiju za demokratiju, nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama… Zapad je bio vrlo kritičan prema srpskoj opoziciji i Zorana je smatrao najvećom preprekom njene homogenizacije na kursu borbe protiv Miloševića. Dualizam Zorana Đinđića i Vuka Drašković bio im je suvišan. Pošto je Vuk imao podršku, a Zoran nije, vodili su se time da sklone onog ko podršku nema. Mi smo se šestog oktobra suočili sa pljačkom na sve strane i policijom koja neće da se vrati u policijske stanice. Narednog dana suočili smo se sa derbijem, pa je on odložen, jer policija nije htela da dođe na stadion da obezbeđuje utakmicu. Zvao je direktor carine da kaže da je u kasi našao dva miliona maraka i da ne zna šta sa tim da radi. Nije bilo Narodne banke i savezne vlade, pa smo mu rekli da to čuva. Kontrola leta nije htela da radi. Zanemaruje se ta stvarnost. Koštunica je u maju 2000. godine razmišljao da raspusti stranku. Mi nismo mogli ni da pretpostavimo sve što se nakon toga desilo. Nijedna institucija nije funkcionisala."

Vesna Pešić smatra da se mnogo toga u vezi sa događajima od 5. oktobra danas negira, ali da on ostaje neizbrisiv u pamćenju. "Možda mlađa generacija ne zna mnogo o tome, ali bar u mojoj svesti to i dalje stoji kao jedan veličanstven događaj. Ispada kao da je to u našoj svesti zadržano kao jedan veliki preokret, a istovremeno se dovodi u pitanje i negira proizvod tog događaja. Ja smatram da je sve u vezi sa tim dešavanjima i onim što se događalo neposredno pre revolucije, trebalo da znači podvlačenje debele crte ispod onog što se dešavalo devedesetih godina. Crta je trebalo da bude podvučena, da se napravi račun šta smo radili pre i da na osnovu toga napravimo plan za obnovu zemlje i nečeg novog što smo počeli da gradimo. Međutim, kada sada razmislim, rekla bih da ta crta nije u punom smislu podvučena. Dogodile su se strukturne promene, ali su zbog njih nastale nove muke i problemi koji nisu direktno u vezi sa samim događajem, ali jesu indirektno. Peti oktobar je trebalo da znači nekakvu socijalnu i ekonomsku promenu. Mi smo kasnili sa tranzicijom i upravo je jedan od ciljeva tih demonstracija bio prelazak u kapitalističko društvo sa modernom liberalnom ekonomijom."

Ona je dodala da do demonstracija i revolucije ne bi došlo da nije bilo zajedničkog dogovora. Kako je navela, treba se prisetiti da su devedesete godine neprekidno bile u revolucionarnim previranjima. "Imali smo 1991. godinu kada smo imali rat na ulicama Beograda, 1993. i 1994. godinu, onda smo uleteli u demonstracije koje su trajale tri meseca i koje su u stvari pokazale na neki način da je Milošević gotov. Ali, ako se nijedna vrata vlasti ne otvore onda ne možete ništa praktično da uradite. Tada smo mi završili tu tromesečnu, malu revoluciju, a da se nijedna vrata, ni vojna, ni udbaška, ni politička, praktično nisu otvorila. Znači, mi smo se izborili za neke gradove, ali sistem je ostao potpuno zatvoren i nisu bila nijedna vrata kroz koja smo mogli da prođemo."

IZGUBLJENE DECENIJE I IZGUBLJENO POVERENJE: Tokom poslednje decenije dvadesetog veka Srbija nije izgubila samo tih deset godina, već je broj izgubljenih godina petostruko veći, smatra Bakić. "U tom trenutku u svetu su se odvijale izuzetno značajne promene u naučno-tehnološkoj sferi koje Srbija nije mogla da prati jer je bila pod sankcijama. Mi smo tih godina nazadovali i posle 2000. bilo je teško da se taj zaostatak nadoknadi. Petooktobarska energija jeste bila ogromna i nepobediva, ali ta energija potrošena je u roku od tri-četiri godine, a oko 2010. godine ona je potpuno nestala. Do tada sam uvek studente savetovao da idu preko granice, šire horizonte, uče, ali da se vraćaju, jer zemlju treba graditi. Posle 2010. godine to više ne govorim, zato što je političko vođstvo koje je proisteklo iz Petog oktobra izgubilo poverenje. Sav kredit tih događaja totalno je potrošen za 10 godina. Milošević je takođe sa ogromnim kreditom sve izgubio vrlo brzo, a i politička elita nakon 2000. gubi kredit istom brzinom. Pitam se šta su tu značajniji strukturni činioci, to što se zemlja nalazi na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, to što je duboko zavisna od interesa velikih sila ili potpuna nesposobnost, pokvarenost, korumpiranost političara. Čini mi se da jedno drugo uslovljava, da je struktura uslovila potpunu korumpiranost političara, a da su političari, ubeđeni da imaju podršku svetskih sila, uživali u svojoj korumpiranosti. Nova faza počela je 2012. godine, a da se ništa se nije promenilo."

KONSENZUS PROTIV RATA: "Ako razgovaramo o događajima od 5. oktobra, moramo da shvatimo zašto nam je taj datum značajan i danas, nakon petnaest godina, u zemlji u kojoj ljudi ne pamte ono što je bilo juče", smatra Jovanović. "Mi smo i dalje u orbiti tog simbola koji je paradigma svega što je ovo društvo formatiralo i napravilo, svojevrsnog mutanta. Naše predrasude, slabosti, energija, nezainteresovanost, sve se ukrstilo u tom danu. Ja nikada ne razmišljam o tome šta će biti za 15 godina, ali mislim da nisam jedini koji je proteklih 15 godina tražio odgovor na sva ova pitanja. Takođe, da je neko tog dana postavio pitanje – život ili pobeda Koštunice – mislim da nisam jedini koji bi rekao da je život vredan tako visokog cilja. Meni je taj događaj veoma važan i uvek ću se suprotstavljati onima koji ga marginalizuju, jer marginalizuju najsjajniji deo naših života i onoga što u ovom društvu postoji. Mi smo tada promenili režim koji je ogrezao u zločinu, a da nikoga nismo izložili onome čemu smo mi bili izloženi tokom Miloševićeve vlasti."

Jedan jedini zahtev koji su tada imali lideri DOS-a bio je da se omogući da se oni u direktnom televizijskom prenosu na RTS-u obrate građanima Srbije, dodaje Jovanović. "Politika je uvek bila pitanje utiska i zato je Milošević mogao da nam kaže da šta god mi pričali, narod veruje da on nije lopov. Niko tog dana nije mogao da pretpostavi šta će se desiti za 60 minuta. Tog dana niko nije znao šta se dešava – ni vlast, ni opozicija – to je prava slika društva u raspadu. Vrhunska vrednost Petog oktobra je što nas je vratio u svet."

Vesna Pešić smatra da je jedna od tekovina petog oktobra nacionalni konsenzus oko toga da rata više nikada neće biti. "Taj cilj nije bio eksplicitan, u tom trenutku on nije bio potpuno jasan. Na takav cilj koji se pojavio u svesti naroda naročito je uticalo bombardovanje 1999. godine. On bi mogao da se opiše u dve reči "više nikad". Pojavilo se jedno srpsko "više nikad", koje se odnosilo na to da više nikada nećemo ratovati. U toj difuznoj svesti koja je pokrenula radnike i mase na beogradskim ulicama, svesti koja nije bila artikulisana, već je bila difuzna, ali je predstavljala neku vrstu narodnog konsenzusa, pojavila se ideja i odluka da više nikada nećemo ratovati. I to je, smatram, glavna tekovina petooktobarskih demonstracija. Međutim, od Miloševićevog sistema naovamo, nijedna vlast se, nažalost, nije odrekla nasilja i to je naš osnovni problem."

Kao primer za iznetu tvrdnju Vesna Pešić navela je miting "Kosovo je srce Srbije", koji je okupio oko pola miliona građana na poziv Vlade. Nasilje koje je nastalo tom prilikom jednim delom bilo je organizovano, mada i dalje nije istraženo ko je bio organizator. "Jednim delom to nasilje nije bilo planirano. Uvek se dešava da se jedno planirano nasilje spoji sa jednim neplaniranim nasiljem. Tada je to dovelo do paljenja ambasada. Tada se dogodilo to da su se građani povukli u sebe i niko nije dobio poene za tu vrstu nasilja. Onda je usledio poziv iz Vašingtona Koštunici i upozorenje da nasilje mora da prestane. Koštunica je morao da odstupi sa vlasti zbog tog nasilja. To nasilje je uvek naše građane dovodilo u neku vrstu defanzive, a ne u ofanzivu. Koštunica je tako otišao sa tim nasiljem koje nas je dovelo u situaciju nekakve pretnje, nekakvog ratnog duha. Nasilje je bilo toliko veliko, da se na ulicama Beograda gotovo desio rat. Tadić je otišao sa vlasti kada je zapaljeno Jarinje. Kada ova radikalska Vlada sa Vučićem na čelu izazove regionalni sukob ili neko sa druge strane izazove sukob, zapitamo se zar nismo već rekli da nećemo više ratovati. Tu onda nastaje unutrašnje uznemirenje od svake pomisli da bi ponovo moglo biti rata. To se videlo i oko događaja u vezi sa donošenjem rezolucije o Srebrenici kada je Vučić odlučio da ide na pomen. Lično verujem da je napad na Vučića bio insceniran i dogovoren. Nakon tog napada izgledalo je kao da smo ponovo u nekom bliskom dodiru sa nekim drugim bliskim narodima u susedstvu i da ne ulazimo u sukobe sa njima. Vučić je posle toga pozvao sva tri lidera predsedništva Bosne i Hercegovine da ih ugosti."

GDE SMO BILI, ŠTA SMO RADILI: Stranke koje su činile DOS danas su na istom mestu gde su bile kada je koalicija napravljena, smatra Jovanović. "U Srbiji je u tom trenutku bilo tri stranke koje su vodili Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj i Vuk Drašković. DOS nije napravljen tako što su se generisale stranke koje su imale 50 odsto podrške. U startu je bilo jasno da pošto NATO nije uspeo da sruši Miloševića sa vlasti, to tek nećemo učiniti mi demonstracijama na ulicama, blokadama saobraćaja, štrajkovima… Bilo je jasno da se mora ići drugim putem. Kada je on napravio političku grešku i ušao u izbore koji u tom trenutku, kada o njemu konkretno govorimo, nisu bili nužni, naš odgovor bio je jedini razuman – da pokušamo da ga pobedimo na njegovom terenu tako što ćemo biti normalni. Bilo je normalno ostaviti po strani sve ono što je opoziciju opisivalo tako da je ljudima bilo muka kada razmišljaju o strankama. Ja sam bio šef izbornog štaba DS-a koji je tada imao jedan odsto podrške u društvu, a Zoran Đinđić je bio lider koji je imao manje podrške nego stranka. Čim se to desilo, do izražaja su došle sve naše razlike. Kada se Milošević sklonio, ispoljila se ta naša fundamentalna mana koja je prisutna kroz sve epohe – nemoć da definišemo svoje prioritete, nemoć da razumemo vreme u kom živimo, da krenemo događajima u susret… U mrcvarenjima oko Haga, sa Crnom Gorom, sa Kosovom, u odnosima sa EU i Rusijom potrošeno je petnaest godina petooktobarske Srbije. Taj dan predstavlja našu prvu revoluciju, ja ne znam da smo drugu izveli. Treba biti fer i reći da je snaga DOS-a proistekla iz potrebe društva da se distancira od Miloševića, a motivi za to su bili različiti."

Jovanović dodaje i da je Demokratski centar danas tamo gde je bio 2000. godine, a simbolizuje ga Dragoljub Mićunović sa onim što on lično nosi i ništa više osim toga. "Da me je neko pre 15 godina pitao gde će Vučić biti danas, rekao bih da će biti tu gde jeste. To je pravilo života u Srbiji. U Srbiji niko nije ostao bez vlasti, osim onih koji nisu hteli da je uzmu. Najveći Vučićev problem je što ljudi u SNS ulaze kao da idu na biro za zapošljavanje, a politika se u Srbiji pretvorila u kontrolu resursa."

MIR KA SPOLJA, RAT IZNUTRA: Ono što se promenilo u proteklih 15 godina jeste to što se u određenom stepenu pojavila nova diktatura, smatra Pešić. "Možemo da govorimo i o tome šta su bili neuspesi Petog oktobra. Šta smo dobili Petim oktobrom? Rečeno je da je to bila demokratska revolucija. Jesmo li dobili demokratiju? Nismo. Jesmo dobili ljudska prava, slobodu štampe? Nismo. Mi smo se praktički posle tog 5. oktobra, ako izuzmemo neproučeni period vladavine Zorana Đinđića, uvek držali te linije i to je dolazilo ne samo iznutra, od naših građana, već i spolja. Bakić kaže da ova vlast šta god da joj se poruči spolja ona kaže – da. Od Srbije se ne traži da uvede slobodu štampe, da imamo slobodu, da imamo ljudska prava, da imamo nezavisno sudstvo, nego kako da se ponaša u vezi sa neuralgičnim tačkama. Mi smo mogli da krenemo mnogo dalje od tog cilja da više nećemo ratovati, ali nismo. To prevazilazi socijalni i revolucionarni aspekt. Naravno da smo mi mogli da se suočimo sa prošlošču, ali, nažalost, to nismo uradili. Mi smo bili deset godina pod sankcijama. Nismo bili članica UN-a. Nasledili smo pitanja koja su se otvorila kao levak iz koga je curila energija, naši kapaciteti su smanjivani. Recimo, nacionalno pitanje je ostalo nerešeno i do danas ga nismo prodiskutovali. Mnogo energije je potrošeno u borbi za Kosovo. Mi se do danas nismo izborili sa duhovima, a oni su se nakon Petog oktobra ogledali u pitanjima oko Kosova, Republike Srpske i Crne Gore. Ti duhovi su i danas prisutni. Naša spoljna politika je katastrofalna i mi ne znamo u kojoj ligi igramo. Oni su stvorili ideju po kojoj je Srbija spona između istoka i zapada, a mi u opšte nismo u toj ligi. Mi smo ograničeni na regionalna pitanja, najviše možemo da stignemo do Beča i Budimpešte. Nas niko i ne pita za neke ozbiljne stvari. Mi niti šta spajamo, niti razdvajamo. Spoljna politika tako gradi, jer Srbija ne može da se oslobodi predstave da ona nije Jugoslavija."

Važna pitanja i problemi jesu i socijalni i ekonomski izazovi i partokratska država, smatra Pešić, i dodaje da je došlo do inverzije – smanjuju se sukobi koji idu preko granice, ali sa novom vlašću objavljen je unutrašnji rat sa opozicijom koji predstavlja pretnju.

Slobodan Antonić smatra da se nakon 2000. godine politički sistem nije mnogo promenio, ali se promenio ukupan politički položaj Srbije. "Dotle se odlučivalo u Beogradu ko će činiti Vladu, nije se moglo desiti da strani ambasadori budu, neki kažu glavni, a neki kažu savetodavci, u sastavljanju vlade. Dakle, uticaj stranog faktora, stranih ambasadora je bio daleko manji. Promenio se taj karakter suverenosti. Revolucija uvek predstavlja promenu i to značajnu, ozbiljnu, strukturalnu, društvenu i političku promenu. I to je ono što se i desilo. Nažalost, mi sada možemo da kažemo da su te promene koje su se desile izneverile očekivanja ljudi koji su učestvovali u njima, bilo kao građani, bilo kao aktivni političari. Ipak, promena se desila, ona je ozbiljna i čak se može reći da je ona nepovratna. Peti oktobar 2000. godine značajan je i danas, nakon 15 godina."

LOPOVLUK UMESTO IDEOLOGIJE: "Prevrat je stao na pola zbog dogovora koji sam ranije pomenuo", smatra Bakić. "Da njega nije bilo, išlo bi se do kraja. Dugovalo se i nije moglo da se ide. Sigurno je da se u devedesete ne možemo vratiti, ali može biti još gore. Tu svoju tvrdnju zasnivam na vrlo lošim tendencijama u čitavoj Evropi. U poslednjoj izbegličkoj krizi videli smo neku vrstu fašizacije u mnogim zemljama EU. Po istraživanju javnog mnjenja nacionalni front Francuske trenutno je najpopularnija stranka sa 34 odsto podrške. Ako dođe do takvih promena u EU, to će se neminovno odraziti i na nas, a Aleksandar Vučić, kako god nam trenutno deluje, može još i da se ispostavi dobar kakvi ljudi nam tek mogu doći. U tom smislu, njegovo ponašanje oko izbegličke krize mogu da podržim. To ponašanje je znatno bolje od ponašanja pojedinih zemalja članica EU. Takođe, mislim da je ukidanje vojnog roka loša stvar jer je građanin koji ume da rukuje oružjem jedino od čega se vlast može plašiti. U tom smislu možemo biti taoci otuđenih oligarhija kao građani u perspektivi. Trend ukidanja građanske vojske u zemljama EU vrlo je loš i veže se za jačanje oligarhijskih struktura i slabljenje glasa građana. Građanin polaže pravo na vlast onda kada ima i pušku na ramenu."

Bakić je dodao da je problem ovog društva što su ideologiju i ideologe zamenili lopovi. "Do sad smo imali lopovluk, a ozbiljna politika mora se zasnivati na ideologiji. Kod nas jasnu ideologiju imaju DSS, SRS i Dveri, dakle, vanparlamentarne stranke. Te ideologije su po mom mišljenju očajne, ali su jasne. U parlamentu nema jasne ideologije i to je ključni problem. Sada je potrebno da se narod, koji je potpuno ubijen u pojam, priseti petooktobarske energije i da shvati da se i vlast i opozicija moraju oduvati, da mora da se ispita ko je za zatvor, a ko nije. To će biti prava revolucija, jer nema revolucije koja ne pošalje u zatvor odgovorne za ono što se desilo. Prema tome, potrebna je revolucionarna promena na privrednom planu, potrebna je revolucionarna promena na političkom planu. Politički sistem je truo, gde god stavite prst, on propada. Ne možete navesti nijednu parlamentarnu stranku u kojoj bar neko nije ogrezao u kriminalu i pritom se ništa ne dešava zato što Vučić zna da su ucenjeni ljudi najposlušniji. Ucenjen čovek ne sme da se buni; ucenjen čovek nema pravo da se buni, jer ako nije poslušan, eto ga u zatvoru. To je, uz strukturni problem da se nalazimo na periferiji kapitalističkog sistema, glavni problem ovog društva. Problem političkog sistema moguće je rešiti našom voljom. Za drugi problem, volja ne igra bitan faktor."

On dodaje i da je potrebna radikalna promena, jer ako do nje ne dođe, svako mlad i obrazovan uskoro će otići iz zemlje. Takođe, smatra i da je ono što je izostalo nakon 2000. bila i kulturna revolucija. "Uz Vojislava Šešelja na Farmi ne bi me iznenadilo da se još neki drugi opozicionar tamo pojavi, jer to omogućava određeno vreme na televiziji koje se može i pametno iskoristiti. Ukoliko to vreme nemate, nikada se nećete pojaviti jer su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom pod kontrolom Aleksandra Vučića."

Ono što je važno pomenuti jeste kolektivno raspoloženje i kolektivno iskustvo koje je tada vladalo, smatra Antonić. "I kolektivna frustracija građana, društva, naroda, taj strašan strah od rata, izolacije, sankcija, sve je to nešto što je kolektivno iskustvo ili kolektivna trauma čitavog društva. Ali takođe postoji jedna vrsta iskustva koja je vezana za devedesete godine. Te 2000. godine prosečna plata u Srbiji bila je 40 dolara. Ako američki ambasador kaže da je tada uloženo više od 100 miliona dolara u obaranje Miloševića i imate u vidu tu prosečnu platu od 40 dolara, to je kao da je neko uložio četiri milijarde u obaranje holandske vlade. Sa tim parama može da se obori bilo koja vlast. Ali to nije bila samo zavera stranih sila, to jeste bila narodna pobuna, narodna revolucija, jer je narodu stvarno dosadio režim, izolacija i sve što se dešavalo tada. U tom smislu, povratka u devedesete godine po mom mišljenju je nemoguć, moguće je samo da se ponavljaju neki slični obrasci u politici i medijima. To je moguće i to se i dešava. Ja ću i za deset godina misliti ono što mislim i sada i ono što sam mislio i pre deset godina – da je Peti oktobar bio srećna demokratska revolucija!"

KAKO DA SE UJEDINI OPOZICIJA: Komentarišući mogućnost vanrednih parlamentarnih izbora, Antonić kaže da su oni ipak daleko i da je sve što se sada dešava, različiti sporazumi i paktovi između pojedinih stranaka, u funkciji da se pokaže da se nešto radi, da se nešto dešava, da postoje nekakve ideje, ali ti savezi nemaju funkciju predizbornih saveza. "Da li je moguće napraviti ozbiljan predizborni savez, neku zajedničku listu, to je sada posebno pitanje, imajući u vidu da je opozicija mnogo heterogenija i mnogo se manje slaže oko nekih pitanja nego kada je reč o strankama koje su u vlasti ili blizu vlasti. Zamislite da li je moguće da se napravi jedinstveni front dva dela podeljene opozicije. Ne, taj front nije moguće napraviti, to je teško zamislivo. Mogu da zamislim jednu vrstu građanske liste, građanskog fronta, građanskog otpora, koji bi spajale dve osnovne ideje. Jedna je jačanje demokratskih institucija ili obnova i uvođenje demokratije, zavisi kako ocenjujemo sadašnji sistem. Druga bi mogla da bude jačanje ili zaštita državnog i javnog interesa, ne samo u vezi sa državom, već i sa javnim sektorom. To je sprečavanje rasprodaje delova javnog sektora imajući u vidu rezultate i dosadašnje iskustvo šta je urađeno sa privatizacijom, gde je uglavnom ocenjivano da je napravljena veća šteta nego korist. Dakle, to bi bile neke dve tačke oko kojih bi se mogla stvoriti neka vrsta fronta, gde bi se mogao pružiti otpor sadašnjoj vlasti. Tako nešto je moguće zamisliti. Teško mogu da zamislim da se sadašnje partije mogu ozbiljnije ujediniti u nešto što bi ličilo na nekadašnji DOS", zaključuje Antonić.

ŽONGLIRANJE IZBORIMA: Za Vesnu Pešić najveća je sramota da se u demokratskom društvu žonglira sa izborima. "To se u medijima i ne postavlja kao pitanje, a to je ustavna kategorija. Mi moramo da ih pustimo četiri godine i da onda podvučemo crtu i vidimo šta je vlast uradila, a ne dva plus dva pa tako do beskonačnosti. Pitanje vanrednih izbora nije tema jer onda svaki autokrata može da zamajava medije i javnost sa tim. Fer i demokratski izbori uz ravnopravno pojavljivanje kandidata u medijima ozbiljno su narušeni autokratskom vlašču Aleksandra Vučića: dolazi do prebijanja na izbornim mestima gde su obično oni koji tuku iz SNS-a, ali to prebacuju na DS i ti postupci se obično ne istraže. Svakako se možemo u jednom složiti – Demokratska stranka bar nije tukla", zaključila je Vesna Pešić.

Peta, i poslednja tribina u ovoj godini koju organizuju Forum ZFD i nedeljnik "Vreme" biće održana u novembru povodom obeležavanja godišnjice Dejtonskog sporazuma.