Posle jedanaest i kusur godina njene vladavine, valjda je svima – osim nekim bespovratnim žrtvama režimske propagande – jasno šta predstavlja Srpska napredna stranka. Ukratko, konglomerat ljudskih pojavnosti, interesnih i kriminalnih grupa kojima je do ideologije stalo koliko do prekjučerašnjeg bureka. Tu su i neki građanisti, formalno ili neformalno priključeni partiji, koji se pozivaju na najviše demokratske i ljudskopravaške principe, i koji po pravilu Vučićev parobrod napuštaju samo ako im biva ugrožen lični interes, ali i meganacionalisti, poput čuvenog Đuke u odnosu na kojeg, pogotovo ako imamo u vidu njegov minuli novinarsko-društveno-mrežni angažman, čak i Vjerica Radeta izgleda kao evropska birokratkinja. Nema tog naprednjaka koji nije pristao da bude sve što predsednik hoće, mada mnogi u novčaniku i dalje nose fotku razgolićenog Vladimira Putina na konju. Ali bi, opet, ako im se tako kaže i ako od toga ima kakvog ćara, i ruskog predsednika i njegovog konja bez griže savesti spalili na lomači, recimo na beogradskom Trgu republike.

E sada, tako nešto kao SNS uspelo je da se u Srbiji stavi u nekakav politički centar, koji je zapravo prilično ekscentriran. Opoziciju dugo već po pravilu nazivamo “levom” i “desnom”, “prozapadnom” i “otadžbinskom”. Realno, da smo ozbiljna, demokratska država koja se suočila sa nacionalnim frustracijama i prestala da živi u mitovima i morama autoviktimizacije, ideološki spektar stranaka okupljenih oko “Srbije protiv nasilja” bio bi sasvim dostatan za političku šarolikost. Možda bi bilo tek malo prostora za neku desniju i neku još levlju stranku, i to bi bilo to. U uslovima vladavine prava, nešto kao SNS i SPS ne bi ni postojalo, osim možda u sekcijama ustanova zatvorenog tipa.

DESNA OPOZICIJA KAO STRAŠILO

Vučiću desna, “patriotska”, “otadžbinska”, a najpreciznije rečeno rusofilsko-kleronacionalistička opozicija služi kao strašilo za spoljnu i unutrašnju upotrebu. Nije to njegov izum, na sličan način su postpetooktobarske vlasti radikalima plašile zapadne diplomate, pa su se u tome malo preigrale. Logično je dakle: svevladaru i njegovim savetnicima opoziciona desnica sa proratnim elementima jeste potrebna i nju valja gajiti. Ne samo logika, nego i brdo dokaza, govore da vlasti i ovaj deo političkog spektra imaju brojne poprečne i paralelne veze, a nekada se na toj političkoj deonici i ne zna gde završava režim, a započinje opozicija. No, politika nije jednostavna, stvari se menjaju: već smo bili svedoci da pojedine političke tvorevine mogu da se otrgnu od svog tvorca, a još lakše od mentora, finansijera, promotera i skupljača potpisa. Pa čak i da ih progutaju.

Desnici uopšte, pa i ultradesnici, odgovara režimska medijska, društvena i kulturna scena, na koju su se u punom kapacitetu vratili svi oni ludački “narativi” iz devedesetih i s kraja osamdesetih. Doduše, oni nikada nisu ni otišli u večna lovišta, ili bar na krajnju marginu, gde im je realno mesto. Ako tome pridodamo i nakaradni obrazovni sistem, jasno je da je u Srbiji nepodnošljivo lako postati nacionalista. Klinci su ovde zapravo žrtve nacionalističko-klerikalnog “lova na duše”. Otuda gužva na desnici.

U odnosu na ultradesne stranke, SNS deluje umereno i na unutrašnjem planu. Troprstni patrioti ovdašnji, elem, vole da se busaju u srpske grudi po kafanama, svadbama i slavama, ali im se baš i ne dâ da obuku uniformu i krenu u rat, recimo na Kosovo. Pogotovo ako je već u najavi jasno da će izvući deblji kraj. A generalno se čini da “otadžbinska” opozicija ne nudi rešenja, već samo nove regionalne sukobe, po Srbiju nesumnjivo gubitničke.

KAKO JE PROPAO DOGOVOR

Pored svega, čini se da ovim akterima neke stvari idu naruku u, kako se ispostavilo, izbornoj godini. Ona je počela čuvenim francusko-nemačko-ohridskim dogovorom koji jeste defakto priznanje nezavisnosti Kosova. Ide im naruku i slučaj “Banjska”, odnosno krvavi međunarodni blam Srbije i njenog predsednika. Kosovo je opet važna politička tema, koja izaziva pažnju javnosti i – što je važnije – emocije, a to nacionalistima vazda paše. Nije stoga čudno što je upravo tema kosovskog urlika zajednička i u glavnom fokusu i Dverima, i Zavetnicima, i Novoj demokratskoj stranci Srbije, i tom POKS-u i Jeremićevoj Narodnoj stranci.

Očekivalo se da će ove partije bez po muke postići predizborni dogovor i nastupiti u jednoj koloni. Ideološke razlike između njih su kudikamo manje nego one između stranaka okupljenih u koaliciji “Srbija protiv nasilja”, a na patriotsko jedinstvo pozvali su i glavni ideolozi i promoteri (pored Vojislava Šešelja) srpskog nacionalizma – Matija Bećković, Miloš Ković i Milo Lompar. Osim toga, svi akteri potencijalnog dogovora javno su tvrdili da su za razgovor, dogovor i zajednički nastup, i bili su spremni da se u to zakunu pred odgovarajućom ikonom.

Smatrali su neki analitičari, a to i jeste logično, da bi jedna desničarska kolona imala sinergetski efekat, da bi mogla da privuče deo razočaranih naprednjačkih glasača, razne druge “patriote”, pa i određeni broj apstinenata. Ipak, dogovor je propao, a formalni razlog je to što nisu svi akteri pristali na dokument koji je predložio predsednik NDSS-a Miloš Jovanović, a kojim bi se obavezali da posle izbora neće sarađivati sa strankama vlasti, ali hoće – pod određenim uslovima i u određenim formama – sa prozapadnom opozicijom. Deo javnosti je propast pregovora tumačio tvrdnjom da se desna opozicija zapravo podelila na “vučićevce” i “đilasovce”. Nešto slično izokola govorili su i pojedini učesnici u pregovorima, a preostaje da se vidi da li će ova podela biti lajtmotiv njihove kampanje.

Uglavnom, rezultati su relativno jasni. Desničarske stranke će na republičke i većinu lokalnih izbora izaći u tri kolone. (Biće tu još desničarskih lista, koje će izigravati opoziciju, kao uostalom i nekih građanskih, ali nećemo se sada baviti marginalnim segmentima ovdašnje političke flore i faune.) Izbornu listu je promptno predala koalicija “Nacionalno okupljanje – državotvorna snaga”, koju čine Dveri i Zavetnici. Ekspresno skupljanje potpisa teško može da se obavi bez učešća struktura vlasti, tvrde neki. Upravo su ove dve stranke, sa Zavetnicima na čelu, odbile da potpišu Jovanovićev dokument, što sve zajedno može da znači da nekakvi dogovori sa naprednjacima postoje, tvrde isti. Oni dakle nisu bili za to da se javno obavežu da posle izbora neće sarađivati sa vlastima, a da će sa prozapadnom opozicijom sarađivati “na tehničkom nivou u cilju demokratizacije društva”, kao i da će eventualno s njom formirati šestomesečnu prelaznu vladu koja bi organizovala slobodne izbore. Podsetimo da i stranke iz “Srbije protiv nasilja” uglavnom smatraju da je saradnja sa opozicionom desnicom moguća u formi prelazne vlade sa oročenim mandatom, a u cilju organizovanja slobodnih i fer izbora.

NDSS će, kao i prošle godine, na izbore izaći u okviru koalicije NADA, zajedno sa POKS-om i verovatno nekim manjim organizacijama i većim pojedincima. Ove dve liste, smatraju analitičari, imaju realne šanse da pređu cenzus, za razliku od Jeremićeve Narodne stranke, koja na izbore izlazi prilično oslabljena. Prvo joj je leđa okrenuo prošlogodišnji predsednički kandidat dela opozicije Zdravko Ponoš, a nedavno i dobar deo članstva, koji je, predvođen Miroslavom Aleksićem i Borislavom Novakovićem, oformio Narodni pokret Srbije, koji će pokušati da se profiliše kao proevropska konzervativna partija. Zbog problema sa rejtingom i cenzusnim skalama, Jeremić je najviše insistirao na desničarskom bratstvu i jedinstvu.

Na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima čak tri desničarske opozicione liste prešle su cenzus od 3 %. Da procentna rampa nije spuštena, odnosno da je ostala na 5 %, u parlament bi ušla samo Koalicija NADA, koje je osvojila nešto više od 6 % i bila iznenađenje izbora, bar u nekoj meri. Ovu koaliciju su činili NDSS i deo tada pocepanog POKS-a, zajedno sa nekim manjim organizacijama i pojedincima. Nosilac liste je bio, u međuvremenu upokojeni, general Božidar Delić, nekadašnji radikal i naprednjak, a ovu grupaciju podržao je i Matija Bećković lično. Dveri su u koaliciji sa drugim delom POKS-a osvojili nešto oko 4,5 %, a Srpska stranka Zavetnici tek nešto manje. Narodna stranke je nastupila u koaliciji “Ujedinjeni za pobedu Srbije”, koju je sačinjavalo 12 stranaka i koja je prihodovala oko 14 % glasova.

VUKADINOVIĆ: PRECENJIVANJE POLITIČKE SNAGE, INTERESNI I IDEOLOŠKI RAZLOZI

U razgovoru sa Đorđem Vukadinovićem, političkim analitičarem i urednikom “Nove srpske političke misli”, pokušavamo da rastabirimo šta se zapravo dešava na desnom političkom polu i kakve će posledice na rezultate izbora ostaviti činjenica da stranke sa ovog spektra na njih izlaze u tri povorke. Vukadinović nije samo poznavalac “otadžbinske desnice” već i njen dugogodišnji akter. Na republičkim izborima 2016. godine bio je nestranački kandidat na listi DSS–Dveri, a potom i narodni poslanik.

Naš sagovornik kaže da je objavljeno mnogo različitih tumačenja “famoznog” sastanka (održan 29. oktobra u prostorijama NDSS-a) lidera desnih stranaka i vodećih intelektualaca, na kojem je definitivno propao dogovor o zajedničkoj izbornoj listi, a opet mnoge stvari ostaju nejasne. Po njemu je, međutim, nesporno da većina desnih nacionalnih stranaka nije ni želela udruživanje, ali da su to pokušavali da sakriju od svojih glasača i javnosti koja je to udruživanje očekivala. “Deklarativno su hteli, ali zapravo nisu želeli. To se odnosi na sve osim na Narodnu stranku, a pitanje je šta bi ona zastupala da je bila sigurna u svoj rejting. To je žalosna činjenica, a sve drugo su više ili manje dobra opravdanja”, kaže Vukadinović.

Vukadinović kaže da u papiru koji je drugim strankama ponudio NDSS za njega nema ničeg spornog. Njegov sadržaj je politički opravdan, kaže. Trebalo bi da je, recimo, svima koji su opoziciono nastrojeni prihvatljivo da sa vlašću neće praviti koalicije. “Međutim, i Milošev papir, i odbijanje Zavetnika da ga podrže, zapravo su bili u funkciji pronalaženja razloga da do dogovora ne dođe. Niko od njih nije želeo ni zajedničku listu, a ni Narodnu stranku na njoj”, kaže naš sagovornik.

On ne može, međutim, precizno da identifikuje razloge zbog kojih desne stranke nisu želele jedinstven nastup uprkos tome što bi on definitivno imao sinergetski i stimulišući efekat. “Možda je u pitanju precenjivanje vlastite političke snage, a možda i neki direktni ili indirektni dilovi sa vlašću. Možda su u pitanju i ideološki razlozi, recimo da neki imaju različite odgovore na pitanje šta je veće, a šta manje zlo – Vučić ili prozapadna opozicija. Treba podsetiti da su svi ovi akteri bili u dilovima sa vlašću, na različitim nivoima, a ti dilovi nisu bili ni beznačajni ni jednokratni. To međutim ne znači da su oni lutke koje vise na Vučićevom koncu. Ne sumnjam da su iskreno protiv vlasti i Vučićeve politike, pogotovo kada je Kosovo u pitanju. Možda ipak u nekima od njih i dalje tinja mrva nade da bi Vučić mogao da napravi ‘patriotski preokret’”, ističe Vukadinović, dodavši da je donekle iznenađen kako su lideri stranaka brutalno obrisali pod sa “intelektualnim bardovima i patrijarsima nacionalne priče”, potpuno ignorišući njihov apel za ujedinjenjem.

Vukadinović kaže da je ovog trenutka teško proceniti kakve će sve konkretne posledice imati propast pregovora. Istraživanja se tek rade. “Ipak, već sada je jasno da je neposredna negativna posledica opadanje entuzijazma, to jest razočaranje na ovom delu političke scene. Moguće je da će deo birača ovih stranaka otići u apstinenciju, neki će možda glasati i za vlast, mada je to manje verovatno. Postoji i mogućnost da će neka čestica glasati i za prozapadnu koaliciju. Šteta će biti posebno velika ukoliko neka od lista ostane ispod cenzusa. Ne može se u ovom trenutku tvrditi da će se to desiti, ali se ne može ni isključiti. Ali ukoliko se to desi, onda je to poklon vlastima, samo je pitanje da li je bio nameran ili nenameran”, kaže Vukadinović.

Vukadinović ipak ne odbacuje mogućnost da se u Beogradu formira vlast sastavljena od stranaka prozapadne opozicije i ove desničarske, podeljene. “Moguća je i tehnička saradnja na republičkom nivou, kao što je recimo zajedničko formiranje oročene, prelazne vlade. Ali, ne treba biti iznenađen da se deo desničarske opozicije okrene i drugoj strani”, smatra on.

STOJANOVIĆ: MOŽE SE DESITI KOBNO RASIPANJE OPOZICIONIH GLASOVA

Politički analitičar Boban Stojanović takođe procenjuje da desni opozicioni akteri nisu ni želeli da postignu dogovor o zajedničkom izbornom nastupu, te da je svako imao interne razloga za to: “Kada niko ne želi dogovor, lako je pronaći razloge da se on ne desi. Mislim da je to pogrešno, kao što mislim da je pogrešno i to što ovaj deo opozicije nije proglasio nekakvu vrstu ujedinjenja i zajedničkog delovanja još početkom godine, nakon objavljivanja francusko-nemačkog plana i postizanja dogovora u Ohridu. Da je to učinjeno, verovatno bi ova grupacija na sledećim izborima ostvarila značajan izborni uspeh.”

Stojanović smatra da će šteta usled desničarske razjedinjenosti biti velika za celu opoziciju ukoliko neka od tri liste sa ovog političkog spektra ne pređe cenzus. “U Beogradu, recimo, odlučivaće svaki glas, jedan ili dva mandata mogu da budu presudni. Zbog toga je Vučić i pozvao radikale u koaliciju na gradskom i lokalnom nivou, jer je hteo da njihova lista pridobije glasove koje je SRS osvajao u Beogradu na prethodnim izborima, a koji su ostajali ispod cenzusa. Ako neka od lista desne opozicije ostane ispod cenzusa, ako ispod cenzusa ostane i nekakva široka građanska lista koja se, kako čujem, formira, i ako dodamo tu i neke fantomske izborne grupacije, može se desiti kobno ispodcenzusno rasipanje opozicionih glasova. Odnosno, da ‘bačeni glasovi’ pobedu opozicije pretvore u poraz”, kaže Stojanović.