Viši trgovinski sud u Beogradu stavio je prošle nedelje tačku na slučaj Termoelektro – epilog je pravosnažna presuda u korist aktuelnog rukovodstva ove kompanije čime je potpuno okončan pokušaj njenog nezakonitog preuzimanja. Da nije reč o za našu državu strateški važnom Termoelektru, ovo bi tek bila jedna od tranzicionih priča. Nasuprot tome, radi se o vrlo indikativnom slučaju gde su se "u jednom" pokazale sve slabosti ovdašnje privatizacije – od institucionalnih, preko zakonskih, pa sve do onih uzrokovanih kulturnim nasleđem. Svi ti problemi naravno zahtevaju hitno sistemsko rešenje, jer je jasno da neće sve priče naše privatizacije, na ovaj način prepuštene slučaju, imati srećan kraj.

"Ukoliko se hitno ne regulišu pravila igre, neće se sve ovako dobro završavati. Ovo je apel na državne organe da hitno spreče urušavanje privrednog sistema. Jer, ako niko ne odgovara za pokušaj ubistva, možemo biti sigurni da će oni koji dođu posle njih zaista i ubiti. Zato je jako važno da naša priča ne ostane na nivou afere u kojoj svaka strana priča svoju priču, već da se do kraja rasvetle stvari i kazne krivci, da se u buduće ne bi desilo ništa slično", kaže Milomir Kuzmanović, kome je pravosnažnom presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu definitivno potvrđen zakoniti status generalnog direktora Termoelektra.

Samo jedna od posledica ove afere mogla je biti poskupljenje energije i to je samo jedan od razloga zašto je naša vlada morala da u ovom slučaju prepozna nacionalni interes.

Radi se, uostalom, o oblasti strateških industrijskih postrojenja koja potpadaju pod direktnu državnu odgovornost. Termoelektro je jedina kompanija (od tri sa prostora bivše SFRJ) koja se bavi remontom i montažom velikih postrojenja a preživela je godine krize i uspela ne samo da stane na noge već i da odlično posluje. Osim toga, države i nemaju više od jedne, eventualno do dve, kompanije ovog tipa, a budući da su ključna karika u lancu strateških postrojenja, sa njih se ne skidaju pogledi. BiH recimo nije sačuvala nijednu takvu kompaniju, tako da se sada za ove poslove unajmljuju inostrane kompanije koje znatno poskupljuju proces izgradnje, remonta, a i finalne proizvode. Hrvatska je, svesna te opasnosti, po hitnom postupku uložila ogroman novac da bi oživela potpuno mrtvog "Đuru Đakovića".

Naš Termoelektro bio je potpuno prepušten sebi i to u borbi za dokazivanje elementarnih prava – vlasništva.

"Vreme" je detaljno pisalo o ovom slučaju (vidi broj 708. od 29. jula 2004), ali vredi podsetiti se ukratko o tome šta se dogodilo.

Bivše rukovodstvo ove firme (izbačeno zbog sukoba interesa, budući da je poslovalo i u sopstvenoj firmi istog tipa, samo znatno manjeg kapaciteta) pokušalo je da na nezakonit način preuzme kompaniju lažirajući kontrolu nad "većinom" akcija kompanije. Na protivzakonitoj skupštini akcionara ova ekipa, uz punu logistiku republičke centrale Saveza samostalnih sindikata Srbije, proglašava paralelno rukovodstvo firme i novog "generalnog direktora" Spasoja Šćepanovića, a sve podupirući se tvrdnjom da je na njihovoj strani većina akcionara pa time i vlasništva. U višemesečnom mešetarenju koje će uslediti, ta je ekipa širila lažne informacije o poslovanju kompanije, tvrdeći da je na ivici propasti, te da već dugo posluje sa gubicima. Na svu sreću, "pravi" direktor Kuzmanović i njegov tim munjevito su reagovali ne samo preko medija već i momentalnim podnošenjem prijave Trgovinskom sudu koji je, konačno, pre neki dan, doneo i pravosnažnu presudu o nezakonitosti ove "revolucije".

"Epilog na Sudu je razbio iluziju o dva direktora i dva upravljačka tima. Jasno je da je suprotna strana posegla za falsifikatom. Protiv njih će biti preduzete disciplinske mere i podignute krivične prijave za zloupotrebu pečata i sl. Tražićemo takođe i nadoknadu štete zbog izgubljenih poslova koje je prouzrokovalo širenje dezinformacija o našem poslovanju", kaže finansijski direktor Radosav Gojak.

Kao što je Kuzmanović ranije istakao, suština problema je u načinu na koji je svojevremeno privatizovana ova kompanija (vaučerski model, stari Miloševićev zakon) što je otvorilo širok prostor za manipulaciju radnicima i penzionerima neupućenim u berzanske poslove, i poslovi sa akcijama.

Privatizacija je praktično dala u ruke radnicima i penzionerima Termoelektra 65 odsto vlasništva, dok je 35 odsto akcija ostalo u rukama države i uskoro bi trebalo da izađe na berzu. Jedan deo radnika je potpao pod nedobronamerne uticaje onih koje nije interesovala dobrobit firme, već samo njeno preuzimanje.

Nevolja je što je ogroman broj radnika ove kompanije, kao uostalom i većina radnika u Srbiji, potpuno neupućen u načine trgovanja i realne vrednosti akcija, pa je došavši u njihov posed domaštavao njihovu upotrebu i cenu u skladu sa svojim nivoom obrazovanja. Pri tome, pokušaji komunikacije sa njima, po rečima menadžerskog tima, nisu preterano bili plodni. Nepoznavanje opsega prava i obaveza akcionara otvorilo je prostor za manipulaciju. Tako pojedinim sindikalnim centralama uopšte nije bilo teško da ubede deo akcionara da svoje akcije navodno mogu prodavati i po duplo većoj ceni od tržišne.

S tim u vezi, rukovodstvo kompanije s punim pravom smatra odgovornim i medije koji sa svoje strane dodatno bombarduju javnost nesavesnim informacijama. Čitavoj zbrci je dodatno doprineo slučaj "Knjaza Miloša". Kombinacija neznanja, dezinformacija i manipulacija napravili su još jednu tempiranu bombu srpske privatizacije. Kompanija je još i dobro prošla.

"Manipulacije cvetaju u samom sistemu berze, što u kombinaciji sa onim što se može videti i čuti preko medija, čini da narod bude sasvim zbunjen", kaže finansijski direktor Radosav Gojak.

Osim preciznog zakonskog uređenja ove oblasti, krajnje je vreme da se nađe način da se i rukovodstva i kompanije zaštite od manipulacija akcionarima. Suština problema je da se naročitim zakonskim definisanjem razdvoji sindikalna borba od privatizacije, jer ta dva procesa zaista nemaju nikakve veze jedan s drugim.

"Radnici mogu biti akcionari samo kod kuće, dok su na poslu u radnom odnosu. Oni ne mogu štrajkom izražavati svoje nezadovoljstvo privatizacijom", kaže direktor Kuzmanović.

U našoj zemlji, međutim, ima onih koji su upravo na preklapanju ta dva polja izgradili svoje karijere, huškajući nesrećne radnike protiv poslodavaca i protiv sistema. Setite se uostalom hladnjača i kamiona radnika "Knjaza Miloša" koji su sebi dali za pravo da blokiraju ključne beogradske saobraćajnice i onih koji su ih u toj "borbi" podržavali.

Menadžment Termoelektra kaže da će čitava njihova borba biti sasvim uzaludna ukoliko se povodom njihovog slučaja ne iniciraju sistemske promene na državnom nivou. Ne čak ni samo zbog toga što se radi o kompaniji čije je propadanje moglo direktno da udari po džepu i državu i građane. Već zbog toga što u procesu privatizacije dolazi na red veliki broj kompanija koje bi se lako mogle uplesti u kučine na sličan način kako je to pokušano sa Termoelektrom. A to bez većih problema može dovesti do upropaštavanja veoma bitnih resursa ove države. Evo šta govori ovaj primer: propadanje Termoelektra bi presudno uticalo na cenu električne energije. Jer, prilikom revitalizacije strateških postrojenja za električnu energiju (glavni blokovi TE NT Obrenovac) u svim poslovima je kao lokalni partner učestvovala ova kompanija. Da je nije bilo, angažovanje stranih partnera i u tom segmentu znatno bi poskupelo i čitav proces a kasnije i eksploataciju tih dobara. Ista stvar je i u slučaju rekonstrukcija rafinerijskih i petrohemijskih postrojenja koje će neminovno uslediti nakon njihove privatizacije. U tom smislu, sudbina Termoelektra ima stratešku važnost za budućnost u ovoj oblasti.

Ta strateška važnost Termoelektra igraće značajnu ulogu i kada 35 odsto akcija ove kompanije koje su u vlasništvu države budu izašle na berzu. Videće se i da li će država voditi računa o tome ko bi bio adekvatan partner za kompaniju ovog kalibra. Termoelektro u svakom slučaju ima šta da ponudi – budući da se kod ovakvih "uslužnih" kompanija vrednost procenjuje na osnovu dogovorenih (dugoročnih) poslova. A ugovoren je šestogodišnji posao revitalizacije hidroelektrane Đerdap, koji će biti ključan za elektroenergetski sistem zemlje. Nakon toga uslediće revitalizacija Đerdapa II, koja će verovatno isto toliko potrajati. Predstojeća privatizacija RB Bora i Prahova doneće takođe nove poslove, i tako redom.

Upravo u tom smislu neko iz izvršnih vlasti je morao reagovati konkretnije, osim potvrdom da su obavešteni o slučaju, onda kada je rukovodstvo Termoelektra zapalo u nevolje. Sva je sreća da se nije desilo ono što se često u ovakvim slučajevima dešava – da firme bivaju degradirane do nivoa platežnih mogućnosti zainteresovanih bivših direktora. Zato propast sindikalnog puča ogranizovanog u Termoelektru jeste jedna od retkih dobrih vesti, u inače neveseloj privrednoj slici Srbije.