Zamena deviznih štednih uloga građana za euro u Srbiji, koja je godinama daleko od Evropske, a pogotovu od Evropske monetarne unije (EMU), neće biti epohalan događaj kao u dvanaest zemalja, članica, ali će u svakom slučaju pokazati neke interesantne karakteristike domaćeg monetarnog sistema.

Odmah da smo načisto, naša zemlja nema nikakvu međunarodnu obavezu da obavi zamenu u euro, jednostavno zato što nije članica EMU-a. Međutim, za razliku od svih istočnoevropskih zemalja i zemalja Centralne Evrope obuhvaćenih tranzicijom, bivša i sadašnja Jugoslavija je, umesto američkim dolarom, opsednuta obožavanjem nemačke marke. Zbog toga je najveći deo deviznih štednih uloga u bankama u nemačkoj valuti. O privatnim ušteđevinama koje se čuvaju pod "slamaricama" da se i ne govori. Fascinacija nemačkom valutom vidljiva je i po modelu politike kursa dinara, koju vodi Narodna banka Jugoslavije, jer počiva na odnosu dinara i marke. Uostalom, i "drugo oko u glavi", Crna Gora, doskora je nacionalni dinar zamenila nemačkom markom u unutrašnjem platnom prometu. U takvoj situaciji, potreba da se Srbija uključi u "najveću zamenu novca u istoriji" proizlazi iz činjenice da od 28. februara 2002. niko više ni u Nemačkoj neće primati marke, nego će sve cene i transakcije biti izražene i obavljane u zajedničkim eurima.

POVRATAK POVERENJA: Osim što će mnogi otpljunuti i zaključiti da ni "Nemačka nije što je nekad bila", zameni novca pristupiće se po sili objektivnih okolnosti. U ovom poslu, koji bi trebalo da nadzire, vodi i koordiniše centralna banka, već sada se obavljaju pripreme i prestrojavanja među svim budućim učesnicima. Banke se utrkuju u plaćanju reklama u svim medijima u kojima obećavaju da će pretvaranje štednih uloga građana u eure obaviti bez naplaćivanja provizije. Naravno, i za to postoje uslovi. Da bi građani umesto sadašnjih valuta zemalja članica EMU-a, dobili eure, moraju izvesno vreme da drže svoje pare u bankama. To će, naravno, izazvati mnogo ustezanja kod "turbo bogataša" jer zamena para u bankama isteruje novac iz "slamarica" na videlo i primorava njegove vlasnike da uđu u legalne monetarne tokove. Cilj poslovnih banaka je, razumljivo, da imaju što više takvih slučajeva. Osim legalizacije imobilisanog kapitala, banke prilivom deviza na račune pokazuju sebi i javnosti da se poverenje u bankarski sistem vraća. Osim toga, korist od ovakvog priliva je, što je mnogo važnije, velika kad su u pitanju pozicije likvidnosti poslovnog bankarstva jer se danas na prste jedne ruke mogu izbrojati banke koje nisu u "dubiozi". Na kraju, korist mogu da imaju i građani, potencijalni korisnici kredita, jer štednja (dinarska i devizna), predstavlja jedan od najvažnijih, a kod nas i jedini, dugoročnih izvora sredstava. Postojanje takvog novca omogućava poslovnim bankama da počnu s odobravanjem dugoročnijih kredita, recimo na 20 – 30 godina. Kolika je želja banaka da povećaju "ročnost" i obim štednje građana koja, u deviznom delu, u ovom trenutku iznosi oko 120 miliona nemačkih maraka – pokazuju i reči specijalnog savetnika u Udruženju banaka Jugoslavije Radeta Bačkovića da će banke odustati od provizije i u slučaju da posle zamene vlasnik deviza ostavi banci svoj štedni ulog bar na mesec dana. Računica je jasna: banka će za to vreme obrtati pare štediše i na tržišnoj kamati zaraditi nekoliko puta više nego naplatom provizije za zamenu.

PALJENJE LAMPICE: Međutim, u svemu tome ima nekoliko problema na strani vlasnika deviza. Ako za trenutak zanemarimo nepoverenje prema domaćim bankama, kao jedan od osnovnih uzroka niskog nivoa štednje građana, mora se imati u vidu i želja "parajlija" da svoje bogatstvo drže u strogoj diskreciji. Razlozi za takvo ponašanje mogu lako da se nađu u rasponu od načina na koji je novac stečen (droga, šverc oružja, povlastice bivšeg režima i sl.), do obaveza prema državi koje nastaju u slučaju legalizacije novca iz "sive ekonomije". Tu se pre svega misli na plaćanje poreza na ekstraprofit, ali i na podnošenje krivičnih prijava zbog kriminalnih radnji. Ne treba zaboraviti ni to da svako ko pokaže da ima iole ozbiljan imetak automatski postaje meta "mladih lavova" srpskog podzemlja. Međutim, vađenje para na svetlost dana pokazaće i dokazaće i ko je u pravu kad se procenjuje suma stranog novca koju građani drže izvan bankarskog sistema: guverner Dinkić, koji tvrdi da ga ima 3-5 milijardi maraka, ili veliki broj privatnih dilera, koji smatraju da se istina može naći već na trećini ove sume.

Sve ovo potvrđuju i izjave službenika Mikro investment banke, administratora zamene na Kosovu i Metohiji. Prema njihovim procenama, u južnoj srpskoj pokrajini, na čijoj teritoriji ne važe zakoni ove zemlje, u privatnim menjačkim transakcijama vrti se i do 2,5 milijardi maraka ili, ako hoćete, oko 200.000 maraka nedeljno. Ova banka je donela sledeći propis: ako građanin želi da zameni više od 10.000 maraka, novac prvo mora da se položi u banku, pa tek onda da se zameni. Ukoliko se neko pojavi sa 30.000 maraka, u ovoj banci se, kako sami kažu, pale sva crvena svetla za ispitivanje porekla deviza. Osim opasnosti od "pranja" novca, postoji i ozbiljan strah od falsifikovanog novca. Međunarodno poznat centar falsifikatora je u Bugarskoj, iz koje je poslednji put stigla kamionska pošiljka falsifikata na Kosovo, ali je srećom otkrivena. Kada se ovome doda i činjenica da se o izgledu novčanica eura malo zna i u Evropskoj monetarnoj uniji, a kamoli u zemljama kao što je naša, jasno je da zamena u euro ne mora da bude nimalo naivan posao. Bez obzira na sve, guverner Dinkić je izjavio da provizija za zamenu deviznih štednih uloga u euro neće biti veća od jedan odsto.

PROVIZIJA: Uporedo sa pričama o zameni, u "dilersko-bankarskim" krugovima Srbije već nekoliko meseci kruži priča kako je bolje da se valute "dvanaestorice" zamene u američki dolar ili švajcarski franak. Ovakvom transakcijom onaj ko ne želi da se zna koliko novca ima u čarapi postiže svoj cilj, ostaje i dalje izvan legalnih tokova novca, samo što nemačko zamenjuje američkim šuštećim božanstvom. Uostalom, ako mogu cela Centralna i Istočna Evropa, može i Srbija, bez obzira na njene uvek prisutne specifičnosti. Ako se ovaj tip konverzija označi kao centralni tok zamene novca kod nas, prvo logično pitanje je: odakle toliki dolari u zemlji u kojoj je "antiamerikanizam dušom i telom" za ogroman broj stanovnika pitanje osnova morala? Uz to, SAD nikada nisu bile bogzna kako značajan finansijsko-trgovinski partner na ovim prostorima, za razliku od Evropske unije i, pre svih, Nemačke. Guverner i ostali zvaničnici o tome još ništa nisu rekli. Međutim, privatni dileri imaju odgovor i na ovo pitanje. Dolari u Srbiju već duže vreme pritiču iz bratske Rusije, koja je jedna od onih ranije pominjanih istočnoevropskih zemalja u dolarskoj zoni. Za konverziju ovog tipa zainteresovani su svi: i Dinkićeve privatne menjačnice, kojih će prema njegovoj proceni do kraja godine biti hiljadu, i pošta, koja već ima 1.000 šaltera u funkciji, i poslovne banke. Razlog je vrlo jednostavan: "naknada za konverziju" u dolar ili švajcarski franak je, kako kaže Rade Bačković iz Udruženja banaka, čista usluga vlasnicima deviza, pa je naknada za nju nekoliko puta veća od provizije za zamenu ueure. U nekim bankama je naknada i do pet procenata. I pored visoke cene, mnogi privatni menjači predviđaju rast kursa dolara i do 30 odsto, do kraja godine.

Dok traju pripreme za zamenu i dok se sama zamena obavi od 1. januara do 28. februara 2002, mogu se očekivati i odgovori na još nekoliko pitanja. Jedno od njih je kakva će se politika kursa dinara voditi ubuduće? Umesto odnosa koji je do sada postojao između dinara i nemačke marke, Mlađan Dinkić bi trebalo da kaže za šta će se monetarna vlast opredeliti: da li ćemo ubuduće vrednost dinara izražavati u eurima, ili eventualno u odnosu na "korpu valuta" sastavljenu od eura, dolara i švajcarskog franka? Nemačka valuta će se na Kosovu, recimo, za euro menjati u odnosu 1,95:1. Da li će to biti odnos koji će važiti u celoj Srbiji? Na kraju, ali ne manje važno, da li će i dalje na snazi biti model tzv. rukovođenog fluktuirajućeg kursa, ili ćemo se opredeliti za neki drugi? To su neke od nepoznanica, ali da poslušamo guvernera Dinkića, koji kaže da nema nikakvog razloga za nervozu i da će se u prvoj polovini naredne godine sve srediti. Uz ovo samo jedno podsećanje: posle 28. februara 2002. godine, nemačke marke će, na primer, moći da se zamene za eure samo u Bundesbanci.