Nekoliko meseci stara tvrdnja premijera Vojislava Koštunice da je Velimir Ilić najuspešniji ministar u njegovoj vladi napokon bi mogla da dobije i konkretne dokaze. Iz raznih delova Srbije, naime, stižu vesti o velikom uspehu ministra za kapitalne investicije i lidera Nove Srbije (NS), ali ne u rešavanju krupnih problema, već u – kupovini budućih birača.

Nakon šuškanja o uzročno-posledičnoj vezi učlanjenja u NS i obnove porušenih kuća u prošle godine poplavljenom selu Jaša Tomić, mediji su posvedočili i o otvorenom Ilićevom obećanju građanima okoline Kraljeva da će im izgraditi lokalne puteve i to sredstvima namenjenim za autoput – iako bi ga eventualno ostvarenje tog obećanja (nenamensko trošenje novca) u normalnoj zemlji koštalo ako ne zatvora, a ono sigurno gubitka funkcije.

Iz Užica su stigle vesti da je Ilić otišao još dalje: prema medijskim navodima, otvoreno se uključivši u aktuelnu kampanju rušenja predsednika opštine, Ilić je meštanima nekoliko užičkih sela tokom posete 5. maja obećao izgradnju jednog kilometra puta u zamenu za 50 novih članova NS-a. Ispitujući situaciju na terenu, "Vreme" je ustanovilo da je ministar ipak malo fleksibilniji: puteve je obećavao i zaseocima u kojima nema dovoljno punoletnih građana za plaćanje baš tako visoke cene. Takav je, recimo, bio slučaj u selu Drežnik, gde je, prema rečima Vladana Lijeskića, odbornika u užičkoj opštini, Ilić u lokalnoj kafani nekolicini mladića koji su pristali da se učlane u NS, obećao dva kilometra puta. Da bi cela priča bila primamljivija, izneo je i plan o izgradnji jezera i hidroelektrane na lokalnoj rečici Rzav – naravno, ne upuštajući se u objašnjenje gde bi se za takav projekat mogla pronaći sredstva. Sagovornici iz sela Gostinica, ne želevši da im se pominje ime, govorili su o sličnim obećanjima datim meštanima zaseoka Milićević i Peule, ali i o metodologiji rada, koja podrazumeva dolazak prethodnice (dvojica lokalnih čelnika NS-a) u cilju pregovora sa meštanima, a tek potom ministrov lični dolazak i potvrdu ugovorene trgovine. Materijalni dokaz za gotovo identičnu priču, u vidu sveže izdatih članskih karti za celu jednu porodicu, stiže iz sela Stapari (pogledati okvir).

UŽICE, PA ŠABAC: Istom prilikom, Ilić je odlučio da revidira samo nekoliko nedelja staru sopstvenu tvrdnju da nema uslova da se na obližnjem vojnom aerodromu Ponikve otvori i civilni aerodrom. Prvobitnom tvrdnjom da će civilnu funkciju dobiti vojni aerodrom u Lađevcima kod Kraljeva, Ilić je poprilično razočarao Užičane, a onda je valjda shvatio da mu to nije baš isplativo uoči najavljenog referenduma o opozivu predsednika užičke opštine Miroslava Martića, člana Demokratske stranke (DS), čiji bi mu uspeh mogao doneti otvorena vrata za ulazak u vlast u još jednoj opštini u Srbiji. Zato je tokom poslednje posete nastupio sa tvrdnjom da je Ministarstvo već odobrilo sredstva za vađenje zaostalih mina i uređenje pristupne infrastrukture na aerodromu Ponikve. Ponovo je tvrdio i da će autoput od Beograda ka moru ići kroz Užice, iako tokom poseta Novom Pazaru govori da će trasa ići u tom pravcu. Usput je izneo i niz optužbi na račun prvog čoveka Užica, nakon čega je, inače, za srpsku političku scenu neobično tih i strpljiv Martić izgubio živce i direktno optužio Ilića da stoji iza kampanje protiv njega: "Kada je pobedio kandidat NS-a na ponovljenim izborima za predsednika opštine Kraljevo, tada su predstavnici NS-a sa Ilićem na čelu rekli – sada idemo na Užice. Posle Užica su planirali Šabac. Time bi ministar Ilić imao zaokruženu teritoriju u Zapadnoj Srbiji gde bi imao svoje predsednike opština. Takvo primitivno osvajanje Srbije od strane Velimira Ilića ja ne mogu da zaustavim. Mogu da ga zaustave samo Užičani i Užice", rekao je Martić.

Sudeći po ponašanju radikala u Užicu, izgleda da su i oni došli do istog zaključka: opekavši se u Kraljevu, gde su pokrenuli inicijativu za smenu predsednika opštine i izazvali referendum, da bi na potonjim izborima pobedio zajedinički kandidat Ilićevog NS-a i Koštuničine Demokratske stranke Srbije (DSS), radikali su u Užicu podržali zahtev za smenu Martića, ali u tekućoj kampanji nisu aktivni. Inicijativu je, u užičkom slučaju, pokrenulo lokalno Udruženje građana Liga za Užice, koje je na poslednjim izborima dobilo šest, od ukupno 67 odborničkih mandata (trenutno pet, jer se jedan "ligaš" naknadno odlučio za nezavisni status). Prvi čovek Lige, Dragan Vranić, odbija optužbe da iza cele akcije stoji Ilić i tvrdi da je celu kampanju finansirao sam. Na pitanje koliko je kampanja koštala, odgovara – "pa, onako, srednje" (?!?), i nije spreman da ni nakon ponovljenog pitanja iznese konkretnije podatke. Upitan odakle mu novac za političku kampanju u situaciji kad Liga duguje 50.000 dinara za zakup prostora u kome se nalazi, odgovara da zakup ne plaća u znak protesta što, "za razliku od drugih stranaka, Liga nije dobila prostorije od Opštine", kako bi ta organizacija bila izbačena na ulicu. U Opštini, međutim, kažu da su i neke stranke članice vladajuće koalicije, kao što su G17 plus i Socijaldemokratska partija (SDP), prinuđene da plaćaju zakup prostorija koje koriste. Vranić je, inače, čovek nedefinisanog zanimanja: sam ponosno kaže da je imao deset različitih firmi (od mlekare do štamparije), i sve to sa ukupno šest ortaka. Trenutno ima kiosk na Zlatiboru, a interesantno je da je u vreme kad je ministar odbrane bio Prvoslav Davinić, bio "saradnik u Fondu za reformu sistema" (funkcija koju Užičani opisuju kao "kontrolor za prodaju vojne imovine za zapadnu Srbiju"). Kratko je bio član Srpskog pokreta obnove (SPO), potom godinama član DS-a, iz koga je istupio 2001, od kada otvoreno ratuje s Martićem (koga je neuspešno pokušavao da smeni i sa stranačke funkcije).

Iako je još u martu obećao da će polovinom aprila Liga izaći sa imenom svog kandidata za predsednika Opštine ("Užička nedelja", 24. mart), Vranić do sada nije ispunio to obećanje. Za "Vreme" tvrdi da taj kandidat sigurno neće biti član Ilićeve stranke, ali ni on sam – što se uklapa sa rečima mnogih Užičana da Vranić želi zapravo funkciju opštinskog menadžera. Prema tvrdnji Martića, ali i drugih opštinskih funkcionera, Vranić je odmah posle lokalnih izbora u dva navrata tražio da Liga uđe u opštinsku vlast, preteći da će, u suprotnom, pokrenuti inicijativu za njegov opoziv. Zato bi se moglo desiti da, kao i u Kraljevu, Ilić i nije morao imati preterane veze sa raspisivanjem referenduma, već se, u skladu sa sopstvenim interesima i velikim mogućnostima (rukovođenje jednim od ključnih srpskih ministarstava) svim sredstvima uključio u borbu za osvajanje još jednog srpskog grada – otvorenu, ovoga puta, zahvaljujući naporima male lokalne organizacije, okupljene oko čoveka nezadovoljenih ambicija.

OPTUŽBE: S obzirom na činjenicu da je Martić i u prethodnom mandatu bio na čelu Užica i da je čak bio jedini predsednik veće srpske opštine iz redova DS-a koji je, kandidovavši se na izborima 2004, uspeo ponovo da dobije poverenje građana, na prvi pogled nije bilo baš jednostavno "izgraditi slučaj". Povoljnu klimu Liga je, međutim, pronašla u ogromnom nezadovoljstvu Užičana zbog izmeštanja javnih preduzeća iz tog grada (Telekom, Elektrodistribucija, Sekcija vuče vozova…). Iako odluke o tim sistemima nisu u nadležnosti grada već Vlade Srbije, prva tačka Ligine "optužnice" pala je kao melem na ranu mnogih Užičana, naročito u delu u kome se kaže da je odlaskom velikih sistema Užice izgubilo više od 200.000.000 dinara investicija godišnje i regionalni značaj, te stoga postaje palanka. Od umornih i više puta razočaranih građana teško je očekivati da precizno razluče političke nadležnosti i upitaju se da li su možda veće mogućnosti za "odbranu grada" mogli imati užički poslanici iz redova stranaka članica vladajuće koalicije na republičkom nivou, ili načelnik Zlatiborskog okruga Zoran Milić, inače funkcioner Ilićevog NS-a: optužba "kriv je Martić" zazvučala je jednostavno i ubedljivo bar za oko 8000 građana koji su potpisali inicijativu za njegov opoziv (Užice ima 69.326 birača). Sam Vranić, nakon rasprave sa novinarom "Vremena" o tome ko ima kakve nadležnosti i mogućnosti da nešto učini u slučaju izmeštanja javnih preduzeća, izbacio je ključni argument: "Da sam ja bio predsednik opštine, pozvao bih građane na ulicu i ED ne bi otišao iz grada." Njegovi protivnici, međutim, primećuju da svoje velike sposobnosti nije iskoristio u vreme kad je bio Davinićev saradnik, kako bi sprečio izmeštanje vojnog garnizona, niti je pomogao opštini kada je tražila da se Dom Vojske ustupi građanima na koriščenje.

Slično je sa optužbom broj dva: za razliku od Vranića, koji nema nikakvu računicu na papiru da potvrdi optužbu da je Martić potpisao štetan ugovor za izgradnju gasovoda, u opštini imaju izveštaj budžetske inspekcije u kome se kaže da nikakve nepravilnosti vezane za taj ugovor nisu postojale. Martić kaže i da je, za poslednjih deset godina tokom kojih je imao visoke funckije u gradu (najpre potpredsednik, potom predsednik opštine), republička budžetska inspekcija svake godine vršila kontrolu – uvek bez primedbi na račun načina trošenja novca. Liga je svoju optužnicu protiv Martića ojačala i argumentima tipa "mladi ne žele da žive u Užicu" (za razliku od ostalog dela Srbije iz koga, valjda, niko ne beži na Zapad), "Martić je lenj i nesposoban"…

Ministar Ilić napao je iz drugačijeg ugla: prezauzet da odgovara na pitanja "dokonih kontrolora" koja se odnose na rad njegovog ministarstva, on je, 5. maja ipak imao vremena za obilazak užičkih sela gde je, sve tvrdeći da sa rušenjem užičke vlasti nema veze, objašnjavao kako je "nezadovoljan radom predsednika opštine Užice". Ilić je optužio Martića da je "užička vlast tek pre nekoliko dana predala procenu štete nastalu klizištima", te da "ne dostavlja predloge razvojnih projekata". Prema rečima Đorđa Mijuškovića (SPO), člana opštinskog veća zaduženog za mesne zajednice, međutim, štab za odbranu od klizišta opštine Užice predao je prvi izveštaj Ilićevom ministarstvu već 30. marta, a 17. aprila drugi izveštaj prosleđen je Koordinacionom telu za odbranu od klizišta. Mijušković takođe nudi spisak od 14 projekata, vrednih 2,3 miliona evra, sa kojima je krajem prošle godine užička opština konkurisala kod Agencije za razvoj infrastrukture.

KOALICIJA: Prema uverenju užičkih čelnika, Ilić vodi rat protiv tamošnjeg rukovodstva jer pokušava da, uoči predstojeće regionalizacije Srbije, koja umesto sadašnjih 19, predviđa postojanje svega pet regiona, stvori uslove da sedište jednog od regiona bude njegova glavna biračka baza – Čačak. Nedostaju mu, međutim, argumenti za forsiranje Čačka, – u kome, uprkos silnom hvalisanju, industrija gotovo da ne postoji, a ceo "procvat" svodi se na činjenicu da je, zahvaljujući geografskom položaju (velika prazna ledina) u Čačku otvoreno mnogo trgovinskih preduzeća, pre svega automobilskih (u prilog toj tezi ide i interna informacija iz jednog velikog trgovinskog lanca, prema kome čačanski objekat najlošije posluje – zbog slabe kupovne moći tamošnjih građana). Užičani, s druge strane, kao svoje adute, između ostalog, ističu činjenicu da su čak dve fabrike iz tog grada na spisku deset najuspešnijih srpskih izvoznika (Impol-Seval i Valjaonica bakra), te da su prosečne plate za skoro 30 odsto veće nego u Čačku.

Milomir Cvetković, predsednik okružnog odbora SPO-a i član užičkog tima koji je pokušavao da ubedi resornog ministra Radomira Naumova da bi sedište Elektrodistribucije trebalo da ostane u Užicu gde je bilo 57 godina, pored priče o borbi za to javno preduzeće, za "Vreme" govori i o čak 29 sastanaka održanih sa predstavnicima Ministarstva za turizam i usluge (na čijem čelu su predstavnici SPO-a) nakon kojih su užički aduti (Zlatibor, Tara, Mokra gora, Zlatar, Pribojska banja…) pobedili čačanske ("crkveni turizam"). Užice je postalo jedan od četiri srpska turistička regionalna centra, a ministar Ilić, tvrdi Cvetković, to nije mogao da oprosti.

Sve i da su tvrdnje o ratu na liniji Velimir Ilić – Užice proistekle iz starog rivaliteta dva grada, činjenica je da ministar zloupotrebljava položaj kako bi prikupio glasačku podršku i da ga u tome niko ne sprečava. Prosta matematika ide naruku prostom ministru: ne samo da je premijeru Koštunici potreban za održavanje na vlasti, već mu je, prema najavama, pripala i važna uloga za budućnost. Dragan Marković Palma, politički đak Željka Ražnatovića Arkana, lider Jedinstvene Srbije i prvi čovek Jagodine, više puta je izjavljivao da Koštunica sprema za sledeće izbore koaliciju u kojoj će biti Ilić, Dobrivoje Budimirović Bidža iz Svilajnca, Veroljub Stevanović iz Kragujevca, "jedan političar iz Sandžaka" i on (Palma), a nedavni prizor sa slave Koštunicinog DSS-a ide u prilog toj verziji.

Užički gradonačelnik pozvao je građane da "zaustave primitivnog ministra". Loša vest je da tužna priča o Jezdi i Dafini govori o velikom broju lakovernih građana spremnih da poveruju u primamljiva obećanja raznih opsenara. Dobra vest je da neki drugi ministri nisu krenuli Ilićevim stopama: nema, za sada, izveštaja o, recimo, otvorenim ucenama ministra zdravlja (lečenje za članstvo u stranci) ili ministra prosvete (hoćeš na fakultet – učlani se).

Učlanjenje na prevaru

Revnosni saradnici Velimira Ilića članske karte NS-a uvaljuju čak i onima koji nisu za njih zainteresovani: Zoran Ilić iz sela Stapari kod Užica svedoči, naime, kako su mu nedavno komšije došle sa zahtevom da potpiše papir koji bi, tvrdili su, trebalo da se preda ministru Iliću, a sve da bi bio urađen put do njihovih kuća. Pošto su tražili i ličnu kartu, Zoran Ilić kaže da ih je pitao da li je to učlanjenje u NS i da je, pošto je dobio negativan odgovor, dao potpis. Posle nekoliko dana, komšije su njemu i ostalim punoletnim članovima njegove porodice, donele članske karte NS-a, koje niko od njih ne želi. Zato nije ni čudno da NS, koji u užičkoj opštini nema nijednog odbornika, prema nedavnoj tvrdnji lidera lokalnog odbora Miloša Tasića, više članova nego u Užicu danas ima samo u Čačku.

uvećana slika (ako neće odmah da se prikaže, kliknite "Refresh" u Vašem programu)