U nedelju 18. aprila, kako je naknadno izvešteno iz Centra javne bezbednosti Srpskog Sarajeva, u okviru opsežne akcije otkrivanja i hapšenja lica osumnjičenih za ratne zločine, u Višegradu je ubijen Novica Lukić (42), rođeni brat haškog optuženika Milana Lukića (37). Kako je isti izvor saopštio, akcija je izvedena po nalogu Okružnog javnog tužilaštva iz Srpskog Sarajeva, a u njoj je učestvovalo oko sto pripadnika specijalne policije, uz sadejstvo drugih jedinica iz sastava MUP-a RS. Čitava akcija je bila pod nadzorom Evropske policijske misije.

Policija je nakon akcije u kojoj je ubijen Lukić, u prvi mah, izjavila da "je vatra otvorena jer je pružan otpor pri pretresu", dok porodica ubijenog tvrdi da je ovaj bio goloruk i nevin. Naknadno, u utorak, pre okončanja istrage, saopšteno je da su pritvorena i suspendovana tri specijalca. Kako bilo, pokušaj Republike Srpske da bude kooperativna po pitanju hvatanja haških optuženika završio se tragično. Stradao je, svi kažu, nevin čovek, dok se o onome zbog koga je akcija izvedena, Milanu Lukiću, i dalje ništa ne zna.

Kako su za utorak 20. april bili zakazani protestni skup i sahrana, krenemo na lice mesta. Već po silasku s Tare, nadomak granice, hvata se Radio RS, u toku neka jutarnja kontakt emisija, tema incident u Višegradu. Jedan slušalac komentariše, To je namjerno ubistvo, treba da odgovaraju, ni za koze nisu, sve pod hitno posmjenjivati… I drugi proziva vlast, koja ovaj narod ne može voditi u budućnost, šta se sve ne radi, sve raspušteno…

O MILANU NI REČI: Eto Višegrada, na opštini zastave Federacije i RS, portir krupno i otresito žensko, sprovodi nas do načelnika opštine Aleksandra Savića. I on krupan, prima nas u kancelariju sa jednostavnim nameštajem, na zidu nešto kao ikona, u potpisu, "Sveti Sava blagosilja Srpčad". Savić uzdahnu, pa se reče, neshvatljivo, nevin čovek je ubijen na kućnom pragu. Svaki komentar, kaže, izlišan, deprimiran kao i ostali građani, ako se akcija izvodi ne mora biti tako izvedena da nevini stradaju. Svaki komentar istrošen, nema pravih reči, žale za čovekom, za porodicom. Nije bio optužen, nije on nego brat. Ovaj čovek je nevin, tri puta nevin, živeo od plate, za porodicu, po svim saznanjima nevin čovek. To se ne može opravdati. Ministarstvo, Ministarstvo jutros javilo da nije znalo za akciju, ali istraga će dati poslednju reč, mora se naći ličnost koja je to uradila, kao oni koji su sve naredili.

Kad je već bio na jeste, pitamo načelnika i o životu u Višegradu, jer ga, na prvi pogled, nismo videli. Odgovori da je rano da se vidi, što će reći da je jutro, i reče da je stanje kao i u ostalim gradovima RS. Reče i o uskotračnoj pruzi, koja teba da se spoji sa Šarganskom osmicom, izbeglicama kojih ima koliko i domaćeg stanovništva, o 700 novih stanova. O Milanu Lukiću, koji se na području Višegrada "isticao" u tretiranju Muslimana, ne reče ništa, a nama bilo mnogo nezgodno da ga pitamo na tu temu.

Posle načelnika uzesmo da vidimo šta narod priča, o slučaju, podrazumeva se. Sagovornika teško naći, sve preko i napeto, preko veze dobavimo sagovornika, kao i ostali, zna šta je bilo. Pa specijalci banuli u nedelju ujutro, sa fantomkama i kerovima, prvo pogrešili kuću Lukića, pa prešli na pravu, provalili vrata, čovek izašao u pidžami, pucali mu u noge, pa u grudi, ženu držali na podu, njega umotali u ćebe. Onda ga, u ćebetu, svukli na put kroz rasečenu ogradu, otišli do bolnice, izbacili ga i otišli. To su uradili bez razloga, bez najave, bez upozorenja, bez išta, upali, ubili i otišli. Nema tu šta da se kaže, to je cela istina, čovek mrava nije zgazio, nije ratov’o, nije ništa, normalan čovek… O Milanu Lukiću ne bi, niko ne zna gde je, jedno vreme svi znali, im’o kafić u centru, sedi po ceo dan za šankom, al’ maskiran. Što je taj znao da se maskira, sedi tako za šankom, i sa onima koji se raspituju, razgovara o sebi…

Protestno okupljanje na Trgu palih ratnika, preko puta čuvene ćuprije. Trgom dominira Spomenik braniocima RS, bronzana figura sa šajkačom, mač u levici, krst na grudima u desnici. Narod pristiže, i organizovano, preko ozvučenja pustili Marš na Drinu. Pristiže i načelnik Savić, jednom iz organizacije protesta govori, nemojte to, od njega saznaje da su javili kako su tri specijalca uhapšena i suspendovana.

Udari kiša, takoreći pljusak, nekoliko hiljada ljudi ne odstupa, izađe jedan pred mikrofon pa će, Svi znamo šta se desilo, a ne znamo šta nas čeka, reči utjehe nema, a mi danas protestujemo protiv sviju, protiv naše uspavane vlasti, predstavnika međunarodne zajednice, protiv naše sudbine koju nam drugi kroje… Bi minut ćutanja, pa se, ispred Udruženja boraca, kao organizatora skupa, izjavi Dražen Parendija, Stradaju nevini ljudi, zašto nije pozvan na predaju, zašto se odmah otvara vatra na čoveka u pidžami, koji bunovan i goloruk izlazi iz kreveta, zašto se, bez otpora, puca u nogu mladog domaćina, zašto se nakon toga ponovo puca u telo sa četiri nova hica, zašto se nakon toga premeće stan i odnosi sav novac bez ikakvog pisanog traga o tome, zašto se vrte izjave policije o nekom oružanom otporu čoveka za koga svi znaju da nije imao oružje…

GOVORNIK SLAVUJ: Javi se i poslanica Skupštine RS, iz Višegrada, Mirjana Košarac, koja potreseno poruči da neko mora da odgovara za ubistvo nevinog čoveka, da je ona, kao čovek, obavestila predsednika republike, vlade, skupštine… Skupu se obrati i načelnik Savić, i on upita, zašto je ubijen jedan takav čovek, pozva sve da odu do ožalošćene kuće. Sve se završi u opštoj tišini, bez ijednog transparenta, glasa prisutnih. Ni o bratu Milanu nije bilo ni reči, uz ruku nekih da je morao biti tu negde.

Nekoliko hiljada ljudi, ispunjavajući glavnu ulicu, krenu ka naselju Garča, niz Drinu, u predgrađu Višegrada. Stigoše do kuće iznad puta, opšti jauk i zapomaganje. Među pridošlima tišina, tek ako se prozbori onom do sebe, banda je to, ko zna šta su potpisali, pa se sad sami ubijamo. Na kapiji otac i majka pokojnika. Majka leleče, jooj, stra’ota, jooj, ima li te bože, teše je, deset hiljada ljudi je tu, i svi misle isto. Ona nastavlja da jauče, jooj, Solana, jooj, što nisam mlađa, jooj, da budem dobrovoljac, jooj, da idem da branim Kosovo… Gužva i u sobi u kojoj je pokojnik. Nad otvorenim sandukom sveštenik i jedan, sa čašicom u desnoj ruci, koji kao da drži govor. Zbog naroda koji mu daje podršku boriće se najviše, a za ovo će se boriti ko da mu je pokojnik najbliži. Jedan mu, izvinjavajući se, reče da nije njega nijednog Muslimana ne bi uhapsili. Govornik odgovara, uhapsiće pola RS samo da ostanu na vlasti, kako ih nije sramota da porodici šalju telegrame saučešća. Nastavi, o Srebrenici, da će sami morati da potpišu da su izvršili genocid, sve zbog ljudi koji ne vode računa o narodu. Kad uzeše da požuruju prisutne, prekrsti se, naže iz čašice, poljubi pokojnika. Na izlazu ga upitasmo za generalije, Slavko Jovičić, Slavuj, bio potpredsednik Saveza logoraša RS, sad je borac za ljudska prava napaćenog srpskog naroda. Pa ima komentar, ovo se ne može komentarisati nego na jednostavan način, počinjen je strašan zločin, na žalost, počinili su ga Srbi, zato što su neki ljudi potpisali da se moraju poštovati odluke međunarodne zajednice, i on je za to, ali ne na ovakav način. I napolju nastavlja da bude jednostavan, niko iz vlasti nije došao, ne smeju, on došao, svuda dobro primljen, zato što govori istinu, bio i u Srebrenici, na otvaranju Memorijalnog kompleksa, da Klinton nije govorio totalno bi bio u njegovoj senci…

Iznesoše sanduk sa pokojnikom, krenuše ka prigradskom groblju, napred crni krst, pa sveštenici, pogrebna kola, roditelji i supruga pokojnika, nepregledna kolona naroda.