Nedelja je, 9. april; u katoličkim i protestantskim crkvama proslavlja se Uskrs, jedan od najvećih hrišćanskih praznika. Na Novom Beogradu, u sali hotela “Falkenštajner”, okupilo se više od 150 ljudi. Pričaju na ruskom, engleskom, srpskom… Na podu su deca prosula igračke i zabavljaju se. U kratkim, srdačnim ćaskanjima načuju se crtice iz života – neko je došao iz Indije da radi u Beogradu, inženjer je po struci; jedna porodica je stigla iz Rusije kada je počeo rat; nasmejana Amerikanka je tu sa mužem Srbinom koji se kao mali igrao na poljanama baš gde je danas hotel.

Uskršnja služba počinje pesmom, hor i solista vode, a na krupnom ekranu smenjuje se tekst kako bi svi prisutni mogli da prate. Potom se najavljuje da se, u toku radne nedelje, održavaju biblijske grupe za žene i muškarce, kao i susreti za mlade, pa ako neko želi, može da se prijavi. Predstavljaju se zajednici oni koji su prvi put tu. A potom sledi molitva za one koji su javno izrazili potrebu za tim jer se oni ili neko njihov nalazi u teškoj situaciji. Mole se onda i za mir u Ukrajini. Sledi propoved pastora Samuila Petrovskog, pa pričešće.

Sa pastorom Samuilom Petrovskim, direktorom Evanđeoskog udruženja studenata (EUS) i predsednikom Protestantskog-evanđeoskog udruženja Srbije, razgovaramo o protestantizmu, o istoriji i sadašnjem trenutku; o tome kako funkcioniše njegova crkva; kakvi su odnosi između tradicionalnih protestantskih crkava i drugih protestanata; zašto je za protestante humanitarna delatnost toliko važna; kako se percepcija ovdašnje javnosti prema protestantima menjala…

Za početak, pričamo o tome šta je važno znati kada je reč o bogosluženju u protestantskim crkvama i ko su sve članovi crkve čiji je on sveštenik/pastor.

SAMUIL PETROVSKI: “Važno je da bogosluženje bude na narodnom jeziku, na svaki način razumljivo, kao i da se osim sveštenika uključe i drugi ljudi – volonteri, đakoni, žena koja je iskazala reči dobrodošlice, zatim da svi mogu da prate pesme i pevaju”, kaže za “Vreme” Samuil Petrovski. “Članovi naše Crkve su različitih nacionalnosti – ima Kineza, Južnokorejaca, Indijaca, naših ljudi koji su postali protestanti nakon što su otišli u SAD, Rusa… Jedna grupa Rusa je došla čim je počeo rat, sa firmama koje su preselile svoja sedišta ovde, a potom su u drugom talasu stigli oni koji su želeli da izbegnu regrutaciju. Postoji ideja da se u Beogradu i Novom Sadu pokrene protestantska crkva na ruskom jeziku. A ne znam koliko je poznato, u Beogradu već postoje protestantske crkve na kineskom i španskom jeziku (gde idu Kubanci), kao i afrička protestantska crkva.”

“VREME”: Koja je razlika između tradicionalnih protestantskih crkava i ovih drugih, među kojima je i vaša?

Tradicionalne protestantske crkve – Slovačka evangelička crkva, Reformatska hrišćanska i Evangelička hrišćanska crkva – monoetničke su i one su ušle u Zakon o crkvama i verskim zajednicama jer su bile priznate i pre Drugog svetskoj rata. Mada, moram da dodam da su neke nove protestantske crkve, poput baptističke, takođe imale crkvenu opštinu priznatu od Kraljevine Jugoslavije još 1934.

Osim tih, postoje i druge koje mi nazivamo slobodne evanđeoske protestantske crkve koje nemaju strogu hijerarhiju, ali su umrežene i sarađuju na nivou države i Evrope. Svaka crkva je tu nezavisna i bira svog pastora, što znači da su članovi crkve ti koji treba da prepoznaju ima li osoba poziv od Boga, ljubav za ljude i dar da tumači Sveto pismo, kao i da je za to edukovan. Pastori treba da brinu o duhovnoj dobrobiti pojedinaca koji čine crkvu.

A kakvi su odnosi između protestantskih crkava u Srbiji?

U našoj Crkvi ima puno luterana, reformatora, ali su iz drugog govornog područja, pa dolaze kod nas. Mi smo interdenominacionalna protestantska crkva, postojimo već 16 godina i naše bogosluženje je na engleskom jeziku. Ja sam takođe predsednik protestantskog Evanđeoskog udruženja Srbije koje okuplja većinu protestantskih crkava i imamo skoro sa svima, uključujući tradicionalne, veoma dobre odnose i saradnju. Inače, sve više crkava u svetu su izbacile prefiks koji se odnosi na denominaciju – znači umesto, recimo, baptistička crkva Novi Beograd, sada bi bila hrišćanska crkva Novi Beograd, jer žele da budu lokalna protestantska crkva i da ne zbunjuju ljude.

Potreba za interdenominacionalnim protestantskim crkvama kakva je naša javila se i zbog velikih migracija. Ali protestantske crkve imaju načela oko kojih se svi slažemo, a odnose se na to šta znači biti protestantsko-evanđeoski vernik. Sam izraz “evanđeoska crkva” je nastao u Americi gde su one bile veoma aktivne u širenju Jevanđelja trudeći se da budu što pristupačnije ljudima. Tako, recimo, u Anglikanskoj crkvi postoji low church koja je, da tako kažem, bliskija narodu i high church gde bogosluženja izgledaju više poput onih u katoličkoj crkvi.

Koja su to osnovna načela koje pominjete?

Protestantske crkve, kao i druge hrišćanske crkve, veruju u Nikejsko-carigradsko ispovedanje vere. I mi verujemo u Svetu trojicu i da je Isus Hristos bogočovek. Ljudi me često pitaju koje su onda razlike između protestantskih i drugih hrišćanskih crkava, povezujući nas sa nekim predstavama iz filmova, tipa molitvom pre jela ili crnačkim horom. Ali jedina razlika je što temelj na kojem mi gradimo i našu veru i našu praksu jeste isključivo Sveto pismo. I ono je iznad Svetog predanja; sve što je rekao crkveni otac ili propovednik mora da se proveri Biblijom. Kroz istoriju hrišćanstva bilo je mnogo različitih mišljenja povodom mnogih stvari, ali mi gledamo da nam Sveto pismo bude osnovni filter.

Ali ima i različitih mišljenja u tumačenju Biblije.

Da, ali mi gledamo na to šta je Isus Hristos rekao, a i u protestantizmu se uvek prihvatalo ono tumačenje koje je najjednostavnije. Važno je da ljudi razumeju suštinu.

Kako, po vašem mišljenju, Biblija može da pruži odgovore na pitanja savremenog čoveka i koliko je zahtevno te poruke učiniti prijemčivim danas?

Biblija je Božija reč koja, ako znamo kako da je čitamo, upravo govori o onome što je čoveku potrebno – o međuljudskim odnosima, braku, kako da vaspitavamo decu, komunikaciji, korupciji, odnosu prema novcu, seksu, o poslu… Ja držim u dve kompanije predavanja o komunikaciji koristeći upravo Bibliju kao izvorni tekst. Postoje različiti žanrovi u Svetom pismu i oni se čitaju drugačije – da li je reč o istorijskim knjigama, poetskim, proročkima ili Jevanđelju. Ali važno je da postavimo dva pitanja – šta je to značilo tada za njih, odnosno koji je bio kontekst i koji princip ili istinu o životu i ponašanju ja moga da izvučem iz toga danas.

Koji je vaš utisak, koliko se u Srbiji, zemlji sa veoma visokim brojem deklarisanih hrišćana, čita Biblija?

Meni deluje da malo ljudi čita Sveto pismo i to ne samo u Srbiji. Zašto? Jer smo lenji, ljudi inače slabo čitaju danas, ali najpre jer, čak i u protestantskoj crkvi, očekujemo da će to sveštenik da uradi za nas. Mi uvek kažemo – ako vam je jedino što ćete učiniti to što ćete nedeljom doći na bogosluženje i ako vam je to jedina duhovna hrana, onda je to kao infuzija – živ si, ali ne možeš da se mrdaš. Veru treba razvijati i negovati. Čitati Bibliju, razmišljati o onome što si čitao i primenjivati to u svakodnevici.

I koja je u tome uloga socijalnog, humanitarnog rada?

Ako neko hoće da bude hrišćanin – ne govorim ovde samo o protestantizmu – mora da bude duhovno aktivan, da ima odgovornost za bližnjeg, da živi vaskrsenje. Zato su hrišćani osnovali Crveni krst. Mi ohrabrujemo ljude da se prema interesovanjima i talentima uključe u postojeće humanitarne akcije ili da pokrenu svoje. Tako su nastali Centar “Zvezda”, koji je centar za studente bez roditeljskog staranja jer ih naš sistem nakon što napune 18 godina više ne prepoznaje. Ili udruženje “Izlazak” koji pruža podršku osobama koje pate od bolesti zavisnosti i njihovim porodicama. Tu je i “Hleb života” koji sada dosta pomaže starijim ljudima sa demencijom.

Da li se od korisnika tih usluga traži, recimo, da idu u vašu crkvu?

Ne. Kao što nema ni veze koje su oni veroispovesti. To nije šargarepa koja treba da te dovuče u crkvu. Da je tako, onda bi to obesmislilo i to dobro koje moramo da činimo. I Isus Hristos je ispričao priču o milostivom Samarićaninu koji je samo pomogao čoveku u nevolji i otišao dalje svojim putem.

Kako vas danas percipiraju ljudi u Srbiji? Devedesetih je bio često u upotrebi termin sekta za određene protestantske zajednice i imao je veoma negativnu konotaciju.

Protestantske crkve su kroz istoriju imale poteškoća da ih ljudi prihvate jer su posmatrane kao novi pokret koji niko ne može da kontroliše jer nemamo jednog biskupa, papu ili vladiku. Za vreme komunizma imali smo etiketu novoverci i na nas se naravno gledalo kao na one koji promovišu vrednosti i ideje koje nisu bliske komunizmu i SFRJ. Svaka je crkva imala svog špijuna koji je verno pratio propovedi naših sveštenika. To su bili, kako su se ljudi šalili, najverniji slušaoci. Onda je devedesetih, u ona mračna vremena kada su se neprestano tražili krivci, tadašnja vlast, a i ne samo vlast, zalepila protestantskim crkvama etiketu sekte ili kulta. Čak reč sekta u određenom kontekstu može biti i pozitivna, ali je kod nas korišćena drugačije. Bile su to priče o opasnim grupama koje piju krv deci, ljudi koji krijući ko zna šta rade, stavljali su nas, nažalost, u isti koš sa satanistima i takvim opasnim kultovima.

Međutim, najveći broj članova protestantskih crkava su upravo postali vernici devedesetih godina. Tada sam i ja od ateiste postao hrišćanin. I našem se ocu, koji je bio čovek onog doba odnosno komunističkog režima, dopalo što odlazak u crkvu ili, kako su govorili, sektu, u stvari ima pozitivan uticaj na njegovu decu – bolji su u školi, bolje se ponašaju, ne prave gluposti ovde na Novom Beogradu gde smo odrasli. Nažalost, nepravda je što neke naše protestantske crkve u drugim velikim gradovima i mestima van Srbije imaju odlične odnose sa, recimo, predstavnicima Srpske pravoslavne crkve, ali mi ovde nikada nismo pozivani na neke važne njihove događaje, skupove… Verovatno je to zato i što kada ste manjina negde, drugačije gledate stvari i ja mislim da postoji prostor za bolju saradnju.

Opet, kada je šira javnost u pitanju, važno je da dođe do upoznavanja i dijaloga. U medijima nemamo previše prostora da objasnimo ko smo. Ljudi koji nas znaju poštuju ono što radimo. Uz to, većina naših ljudi kad odu u Kanadu, Australiju ili Ameriku, vide da su upravo većinske crkve te naše protestantske koje su ovde manjinske.

Zbog čega je sve, po vašem mišljenju, važan taj dijalog između većine i manjine?

Na ovim prostorima, mi treba da ohrabrimo ljude da biraju svoj put. Ako sutra moja ćerka ili sin budu želeli da budu članovi SPC, ja ću kazati – naravno, to je vaš izbor. Ali je na nama da sarađujemo, nezavisno od toga ko je većina a ko manjina, jer je toliko životnih pitanja, pitanja važnih za društvo koje traže zajedničko delovanje i zajedničke odgovore. Ako se budemo samo svađali – a Isus Hristos je rekao: “Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom” – ljudi će kazati šta oni to propovedaju, kakvo je to hrišćanstvo? Sveti Avgustin je kazao nešto što ja često ponavljam: u bitnim stvarima – jedinstvo, u nebitnim – tolerancija, a u svemu – ljubav.