Istina nije ono što ste vi videli svojim očima; istina je ono što sud uglavi svojom pravosnažnom presudom. To zna svako ko je ikada sa pravosuđem imao posla. Od 12. marta ove godine imali smo priliku da čujemo svašta što od MUP-a Srbije, što od Biroa za komunikacije Vlade Srbije što od nekih tužilaštava. Tome svačemu sada se priključuju kojekakve informacije koje su nekako iscurile iz istražnih i predistražnih zapisnika u razne medije: šta je pred organima izjavio ovaj, a šta onaj, u prisustvu ili u odsustvu svojih advokata. Taj uznemiravajući dodatak zvaničnoj verziji bio je neizbežan i očekivan: on je posledica nedostatka političke volje (ponekad i stručne sposobnosti) da se sa najbolnijim teretima prethodne (ali i sadašnje) vlasti izađe na kraj jednom za svagda.

Maka i Legija (i još neki umetnici) nedostupni su organima; Duća Spasojević i Kum Luković, nažalost!, opravdano su odsutni, a oko razloga te odsutnosti postoje i dalje razne nepotrebne sumnje. Još neke sumnje javljaju se u poslednje vreme oko kvaliteta dokaza koje tužilaštva nameravaju da podastru sudovima u glavnim pretresima koji predstoje: iznutra (iz bezbednosne zajednice, kako se to danas kaže) već stižu melanholične prognoze ishoda prvog suđenja – onog Maki i drugovima, a za ubistvo gen. Boška Buhe. Slični, mada nešto manje zabrinuti, komentari stižu i iz pravosuđa, a odnose se na ostale slučajeve nastale iz akcije Sablja: na zaveru za ubistvo premijera Đinđića, pre svega. Slučajevi Ibarske magistrale i Ivana Stambolića stoje nešto bolje – za sada i po istim izvorima – što, međutim, ne isključuje razna neprijatna iznenađenja.

Šest meseci, koliko je proteklo od uvođenja vanrednog stanja, dovoljno je dug period za otrežnjenje i hladnokrvniji pristup problematici. Uz opasnost da zvučimo pakosno, podsetićemo se na neke koloritnije detalje iz tog vremena, takozvane autogolove: Ljilja Buha; Iboljka Suvajdžić; "antihaški lobi", njegova "zavera za preuzimanje vlasti" i "stotine hiljada plakata"; apodiktične tvrdnje da ko je kriv za šta; količina pritvorenih i za najteža krivična dela prijavljenih likova koji se odjednom brane sa slobode, puštani jedan po jedan po nadležnim sudovima, a bez izmene krivičnih prijava. Tako, na primer, okolo hoda Bracanović, bivši organ bezbednosti Jedinice za specijalne operacije i bivši (ucenom JSO nametnuti) zamenik direktora BIA, čovek čiji je posao bio da JSO drži pod kontrolom i koji je – postoje osnovi za sumnju – bio umešan u najveće zločine bivše vlasti, ili je barem za njih znao ili morao znati jer, ako nije znao, onda je kriv za kriminalni nemar u obavljanju službe, ako ne i za nešto još gore. Setimo se samo šta se govorilo o gen. Nebojši Pavkoviću (pušten iz pritvora); o Momčilu Mandiću (isto, plus nejasno poreklo protivavionske rakete sistema "Strela" u njegovom vrtu, koji je blizu ose piste aerodroma Beograd); o Radu Bulatoviću (odustalo se od gonjenja, koliko vidimo); o Aci Tomiću (još nije jasno šta će mu se na kraju staviti na teret); i tako dalje: svi na slobodi, a pod krivičnim prijavama koje podrazumevaju obavezan pritvor – ako se održe u istrazi i kod tužilaštava, to jest. Tu treba dodati i slučaj Vojislava Šešelja, izdvojen iz zajedničke optužnice po delu zavere za ubistvo Zorana Đinđića; budućnost tog slučaja ostaje neizvesna. Slučaj ubistva Slavka Ćuruvije ostaje nerasvetljen – uprkos optimističkim zvucima koji su se čuli iz MUP-a Srbije.

Već tu se vidi da nešto nije u redu: preterani entuzijazam policije kod podnošenja krivičnih prijava? Atmosfera Sablje, polet i nestrpljenje policije mogli su igrati ulogu. Zbunjenost tužilaštava suočenih sa prijavama protiv uzdanica Miloševićevog režima? Sabotaža ostataka režima u pravosuđu, na šta je iz vrha MUP-a Srbije bilo aludirano i insinuirano više puta? U toj priči nije jasno ko je u pravu: policija koja tvrdi da se njeni dokazi potcenjuju; istražne sudije i tužioci koji tvrde da policija podnosi aljkave i neodržive dokaze; ili okrivljeni koji tvrde da ih je policija mlatila dok ne priznaju sve (što ima smisla taktički-operativno, ali sama priznanja na sudu ne vrede mnogo – ako se nešto nije promenilo u međuvremenu, što ćemo istom videti).

Kombinacija svih tih elemenata dovela je, naravno, do sadašnje nervoze u iščekivanju glavnih pretresa. Ta je nervoza nesporna, uprkos slavodobitnim izjavama ministra Batića i još nekih njegovih kolega. Naime, uvek je postojala jedna vrsta osmoze, informacionog prožimanja, između generalne javnosti s jedne i službenih krugova s druge strane; drugim rečima – u cara Trajana kozje uši, da ne objašnjavamo dalje. Ta pojava, ta osmoza to jest, opštepoznata je stvar; utoliko je čudno bilo još za vanrednog stanja – ali je čudno i danas – tvrdoglavo insistiranje vlasti na sopstvenim ekskluzivnim verzijama raznih događaja za koje postoje i dobro zasnovane, da kažemo, alternativne verzije. Tako nastaju oni Mihajlovićevi poslovični "autogolovi", za koje se odmah moglo i moralo znati da će biti kratkih nogu i života. Evo, na primer, sada Milovan Brkić tuži državu za velike pare, a na dobrim osnovama; na prvom pretresu predsednica veća nije se pojavila, a iz okolnosti da je naredni pretres zakazan za mart 1994. dâ se zaključiti očekivan ishod spora… Takve stvari dešavaju se kad se široko zamahuje teškom propagandnom rukom (što je predmet nekih drugih parnica o kojima sada nećemo). Da se manje vikalo i manje optuživalo onako otprilike tada, danas bismo imali mnogo mirniju atmosferu oko cele ove priče; a mirna atmosfera i trezveni uvid u objektivne kriminalističke činjenice potrebniji su nego ikada u istoriji Srbije; možda je situacija uporediva sa atmosferom u doba atentata na knjaza Mihajla Obrenovića.

Uz puno razumevanje za atmosferu – političku i psihološku – vanrednog stanja, treba ponoviti da će se tek sada, na ovim suđenjima koja slede, pokazati šta je konačna pravosudna istina o našoj novijoj prošlosti. Politička istina nam je – hvala lepo! – sasvim jasna, kao i moralna i psihološka istina. U čemu je tu sad problem? U tome što optužnica za zaveru za ubistvo Zorana Đinđića ne počinje konstatacijom da su premijera ubili državni službenici iz organizacione jedinice MUP-a potčinjene Vladi; u tome što nema ni reči o osnovanoj sumnji da je na premijera pucano iz dve puške; u tome što je događaj iz Batrovaca (11. mart 2003, kada je ustanovljen prelazak granice jednog lica koje je dočekao i 12. marta uveče ispratio izvesni visoki oficir JSO-a) ostao zanemaren u zaletu akcije Sablja; itd. Izveštaj Koraćeve komisije i sumnje i okolnosti ne pominje uopšte, ali će se one ovako ili onako pojaviti na glavnim pretresima; ako se ne pojave, ostaće da vise kao još jedna moralna hipoteka sadašnje vlasti. To što je Milorad Ulemek Luković Legija pobegao među nevernike (in partibus infidelium) ne pomaže mnogo: i bez njega je jasno da ko se kada s kim i s kojom argumentacijom njuškao i dogovarao. Ta je zavera – veoma je moguće – mnogo šira nego što to optužnica tvrdi i još šira nego što će to verovatno ishod suđenja pokazati. Ali, to će biti cena koja će biti plaćena u političkoj, a ne pravosudnoj valuti; utoliko gore za ovu vladu.

Tu dolazimo na one dopunske informacije s početka ovoga teksta: nekako je iskaz Rada Markovića iz istrage dospeo u "Kurir" (te novine sada imaju krivično-pravnih problema zbog toga); Rade Marković u tom svom navodnom iskazu optužuje Slobodana Miloševića da je naredio i nadzirao – preko Legije – atentate na Vuka Draškovića (Ibarska magistrala i Budva) i hapšenje i ubistvo Ivana Stambolića. Naravno da je Miloševićeva ekipa advokata (i politička logistika, naravno takođe) odmah vrisnula da se ta izjava izdvoji iz predmeta – što je i bio moguć cilj njenog puštanja u javnost; na stranu to što jedni traže izdvajanje iz predmeta jer je izašlo u javnost, dok drugi tvrde da je izjava data bez advokata u prethodnom postupku, pak je – prema tome – bezvredna; ali i to će se, slava Bogu, na sudu razjasniti. Zanimljivo je da iz "Kurira" tvrde kako su kopiju izjave – čija je autentičnost potvrđena iz više relevantnih izvora – dobili ni manje ni više nego iz Odbora za oslobađanje Ivana Stambolića. Odbor to negira: da su imali tu izjavu, bili bi je sa radošću objavili sami svim medijima, a ne bi bili išli preko "Kurira". I to je jedna poučna ilustracija stanja stvari: panika se širi, treba zaštititi naredbodavce i naručioce i ograničiti rasvetljavanje nekih zločina na prihvatljive razmere.

Suđenja koja slede teško da će tu biti od pomoći: advokatima rade taksimetri i ambicije; mnogo je nevezanih krajeva i okolnosti; politička situacija sve je neizbežnija; vanredno stanje je ukinuto; sve je više rupa kroz koje curi, a prstiju da ih začepe sve je manje.