U vreme kada većina normalnih ljudi pravi planove za Novu godinu i raspituje se gde će ko da slavi, ovdašnjim novinarima je zapalo da se međusobno presreću unezverenim pitanjem "Ima li šta novo oko Ratka?". Spekulacije o predstojećem hapšenju/predaji/likvidaciji/samoubistvu bivšeg vojnog lidera bosanskih Srba, penzionisanog generala Ratka Mladića gruvaju, baražnom paljbom, iz svih medijskih oruđa i oružja, dok bivši i sadašnji funkcioneri, eksperti i analitičari daju bombastične izjave demantujući istovremeno jedni druge i ono što su do juče sami govorili. Jedni upozoravaju na dramatične posledice ukoliko Mladić ne bude izručen do ovog ili onog datuma, drugi namiguju da samo što nije, treći to poriču, bivša vlast krivi sadašnju a sadašnja bivšu. Uprkos svemu, odbegli general ostaje neuhvatljiv kao što je to bio od pre više od pet godina, kada se poslednji put javno pojavio, u počasnoj loži za vreme utakmice SR Jugoslavija–Kina. Od tada su ga "pouzdani izvori" viđali po srbijanskim šumama i gorama, u lagumima bivšeg Titovog skloništa u Han Pijesku, po manastirima u Raškoj, u Rusiji, u Topčideru, čak i na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine, svuda osim tamo gde bi trebalo da bude – u sudnici Haškog tribunala, gde ga čeka optužnica za genocid, zločine protiv čovečnosti, te kršenje zakona i običaja rata. Bez Ratka Mladića, nižu se upozorenja iz sveta, Srbija ne može očekivati podršku zapadnih sila u pregovorima o budućem statusu Kosova, evropskim integracijama, pa čak ni u vezi sa zajmovima međunarodnih finansijskih institucija. Pritisak međunarodnog faktora na beogradske vlasti, koji je počeo da raste odmah nakon hapšenja Mladićevog hrvatskog kolege Ante Gotovine u Španiji, izgleda da je počeo da daje rezultate – nažalost, za sada pre svega u vidu dimne zavese koja kulja iz svih otvora Vladine zgrade u Nemanjinoj. Da li ta magla služi da prikrije stvarne napore da se Mladić uhapsi i izruči ili, kao što mnogi podozrevaju, nedostatak konkretnog plana i nemoć države da kontroliše sopstvene podivljale službe, ostaje da se vidi, ali jedno je izvesno: vreme za rešavanje ovog problema više ne curi, ono je odavno isteklo i sada jedino preostaje da se šteta minimizira ili, po mogućstvu, za nju okrivi neko drugi.

Nervoza zbog nerešenog problema Mladić počela je da raste početkom decembra, kada su se vlasti iznenada dosetile da će Karla del Ponte, glavna tužiteljica Haškog tribunala, polovinom meseca pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija izneti svoju ocenu saradnje SCG, a pre svega Srbije, sa Tribunalom. Tada je iz "pouzdanih izvora" sačinjena i u gotovo svim beogradskim medijima plasirana vest da će taj izveštaj sasvim izvesno biti pozitivan, uprkos činjenici da Vlada nije uhapsila ni nagovorila da se preda niko sa liste od nekolicine haških optuženika za koje se pretpostavlja da se nalaze na teritoriji Srbije, među kojima su i bivši Mladićev načelnik bezbednosti Zdravko Tolimir i nekadašnji predsednik Republike Srpske Krajine Goran Hadžić. Ubrzo se, naravno, ispostavilo da je ta "informacija" pre bila zasnovana na nečijim lepim željama nego na ozbiljnoj proceni. Sem toga, anonimni izvori su verovatno računali da će se ponoviti "hrvatski scenario", kada je Del Ponte ocenila kao pozitivnu saradnju Hrvatske sa Tribunalom uprkos činjenici da se Gotovina tada još uvek baškario po belosvetskim plažama. Hapšenje odbeglog generala u Španiji 8. decembra pokopalo je te nade, a beogradske vlasti su bile posebno neprijatno iznenađene činjenicom da je vest o hapšenju objavljena upravo za vreme boravka glavne tužiteljke u Srbiji, u jeku neprijatnih razgovora sa državnim vrhom. Od tog trenutka, svaki pokušaj da se po haškom pitanju uspostavi paralela između Hrvatske i Srbije postao je deplasiran, mada će se, kao što ćemo videti, trapavi pokušaji kopiranja "hrvatskog modela" nastaviti. Poslednji očajnički pokušaj da se Hag umilostivi usledio je 12. decembra, par dana pre nego što je izveštaj Del Ponteove predstavljen Savetu bezbednosti: tada su "Večernje novosti", pozivajući se na izvore iz vrha vlasti, objavile da je Mladić lociran i da će sigurno biti uhapšen do Nove godine, mada ne do podnošenja izveštaja. Ni to nije pomoglo.

FANTOMSKE STRANICE: Odmah potom, još u toku turneje Del Ponteove po Balkanu, iznikao je nov kamen spoticanja između Beograda i Haga. Ispostavilo se, naime, da je Tužilaštvo frustrirano činjenicom da iz Beograda nikako ne uspevaju da dobiju neke delove personalnog kartona Ratka Mladića, a posebno stranice u kojima se nalaze naređenja i ukazi o njegovom kretanju u službi od početka bosanskog rata do penzionisanja. "Vlasti su nam rekle da su nam predale ceo dosije, ali mi verujemo da nešto još nedostaje. Na primer, nalozi o unapređenju Mladića koji je, kako znamo, više puta vanredno unapređivan", izjavio je savetnik u Tužilaštvu Anton Nikiforov, koji se istovremeno požalio da Tužilaštvo "nije dobilo ni dokumenta o 30. personalnom centru Ministarstva odbrane SRJ preko kojeg je Mladić dobijao platu i bio unapređivan."

Optužbe iz Haga, kao i vrlo negativan izveštaj koji je Del Ponteova 15. decembra podnela u Njujorku, izazvale su zbunjenost i pometnju u Beogradu. Tužiteljki je najpre ljutito poručeno da je kompletan personalni dosije odavno predat Tribunalu, da bi se odmah zatim ispostavilo da je Vukašin Maraš, zamenik ministra odbrane SCG, uspeo da neke od nedostajućih stranica nađe u nekoj fioci i prosledi ih Tribunalu. Odmah zatim, Tribunal se požalio da su neke od tih stranica prazne, mada su paginirane i pečatirane, a da im ključni podaci još uvek nisu dostupni. Okolnost da je ova afera izbila u trenutku kada je novi ministar odbrane, peti po redu za poslednjih pet godina, tek stupio na dužnost, i to da je većina ključnih članova Generalštaba već duže vreme u v.d. stanju, kao i protivrečne izjave iz Haga o tome šta su tačno tražili i šta im fali, samo su pojačale opštu konfuziju. Onima koji znaju kako izgleda oficirski personalni karton, međutim, bilo je jasno do čega je Tužilaštvu stalo i šta najverovatnije fali.

Personalni karton, naime, sadrži autobiografiju oficira od trenutka stupanja u aktivnu službu, službene ocene nadređenih starešina o njegovom radu, ali ono što je Tužilaštvo naročito zanimalo jesu ukazi i naredbe koje je pominjao Nikiforov. Mladić je, naime, tri puta vanredno unapređivan (iz Beograda) otkako je u Hrvatskoj i Bosni buknuo rat u kome Srbija nije učestvovala. Krnje Predsedništvo počivše SFRJ ga je 4. oktobra 1991. ukazom broj 1/49 vanredno proizvelo iz čina pukovnika u čin general-majora, a zatim ukazom broj 2/48 od 24. aprila 1992. opet vanredno unapredilo iz čina general-majora u čin general-potpukovnika. Zatim, bivši predsednik Zoran Lilić ga je ukazom od 16. juna 1994. godine, u jeku bosanskog rata, unapredio u general-pukovnika. Time se ruši teza Miloševićeve odbrane da su oficiri JNA u ratu u Hrvatskoj i Bosni samoinicijativno odlučivali na čijoj će se strani boriti, na osnovu porekla i ličnih sklonosti, te da su VJ i VRS bile dve različite vojske. Još zanimljivije za Tužilaštvo jesu podaci s kraja Mladićeve karijere, jer bi se iz njih videlo da je Mladić, nakon što ga je Biljana Plavšić krajem 1996. penzionisala, nastavio da služi u VJ-u, gde se vodio na fiktivnom mestu savetnika u GŠ-u, ali sa stvarnom generalskom platom. Mladić je drugi put, i definitivno, penzionisan tek 28. februara 2002, a prema tadašnjem zakonu, ukaz o tome mogao je doneti samo predsednik SRJ Vojislav Koštunica (Vrhovni savet odbrane u to vreme nije funkcionisao) u vreme kada se kleo da, koliko on zna, Mladić nije u Srbiji. Osim Lilićevog ukaza o unapređenju i Koštuničinog o penzionisanju, iz Mladićevog personalnog kartona nedostaje i dostavnica iz koje se vidi da je primio i lično potpisao ukaz o penzionisanju: bez svojeručnog potpisa, naime, Mladić zakonski ne bi mogao da koristi "stečeno i neotuđivo pravo" da prima penziju. Hag je ostao i bez podataka o 30. i 40. kadrovskom centru VJ-a, preko kojih su iz Beograda isplaćivane plate i penzije za oficire VRS-a i VSK-a.

PAZI, NEPRIJATElj SLUŠA: Najnoviji, i po svemu sudeći opet neuspešan pokušaj primene hrvatskog modela usledio je 22. decembra, sa neočekivanog mesta: kroz usta Vladimira Vukčevića, tužioca za ratne zločine. Vukčević je, u neočekivanoj izjavi novinarima, tog dana objavio oštro upozorenje "licima koja logistički pomažu Mladića i Karadžića i sa njima komuniciraju da je vreme da prekinu s tim jer će biti izloženi krivičnom progonu". Sem toga je rekao i da je identifikovano najmanje pet takvih lica, a u naknadnoj izjavi za Radio Slobodnu Evropu dodao je da podatke o tome, osim njega, imaju MUP i BIA.

Ubrzo nakon što je ovo rekao, izbegavajući "u interesu istrage" da pruži detaljnije informacije, Vukčević se povukao iz javnosti, a usledila su pitanja i demantiji. Krajnje je neuobičajeno, kao što su mnogi primetili, da tužilac javno upozorava prekršioce zakona da im je na tragu i opominje ih da se zločin ne isplati: njegov posao je da takve goni, a ne da ih prevaspitava. Odmah zatim, čaršijom su počele da kruže (dez)informacije, naravno iz pouzdanih izvora, o tome ko bi mogli biti Mladićevi jataci čiji su navodni razgovori sa Mladićem presretnuti "velikim uhom" BIA, a za njima glasine o tome ko je uhapšen, a s kime je informativno razgovarano. Do sada, međutim, nema nikakve potvrde da je hapšenja i razgovora sa bilo kim uopšte bilo.

Tužioca je prvi demantovao ministar pravde Zoran Stojković, izjavom da mu nije jasno o čemu Vukčević govori. Posle par dana oglasio se i ministar policije Dragan Jočić, tvrdnjom da u MUP-u "nemaju saznanja" o tome ko su Mladićevi jataci, a za to što je Mladić na slobodi okrivio je (ne sasvim neosnovano) svoje prethodnike. Dan posle Jočića, 27. decembra, red je došao i na direktora BIA Radeta Bulatovića, koji je pred Odborom za bezbednost Skupštine Srbije sasvim neodređeno govorio o Mladiću. "Po pitanju raznih natpisa u novinama oko rokova, pregovora, po saznanju BIA nema nikakvog osnova. Znači, ništa nije tačno oko toga, ni o rokovima ni o pregovorima ni o datumima, sve je potpuno netačno. Svako snosi svoj deo odgovornosti, pa i BIA", rekao je Bulatović. On je glatko odbio da komentariše Vukčevićeve reči, uz opasku da "smatra da je tužilac za ratne zločine samo želeo da upozori građane da podrška optuženima predstavlja krivično delo".

U stvari, kako "Vreme" saznaje iz (verujte nam na reč) zaista pouzdanih izvora, tužiočevo upozorenje jatacima je još jedan neuspeo pokušaj emulacije hrvatskog modela: naime, tokom priprema tamošnjeg javnog mnjenja za hapšenje Gotovine, uloga "babaroge" bila je poverena državnom hrvatskom tužiocu Mladenu Bajiću, pa se neko setio da bismo i mi mogli da upriličimo nešto slično. Tužilac Vukčević je u toj stvari savršeno nevin: njemu je sa najvišeg mesta iz Vlade najpre sugerisano da dâ pomenutu izjavu, da bi potom bio demantovan i ostavljen da se vadi kako zna i ume. Pri tom, nije tajna da mnogi u izvršnoj vlasti, a najpre u pravosuđu i policiji, smatraju da Vukčević preterano revnosno istražuje zločine srpskih snaga u jugoslovenskim ratovima, pa su jedva dočekali da mu podmetnu nogu.

Nema sumnje da ćemo uoči novogodišnjih praznika, a vrlo verovatno i posle njih, biti izloženi novim ekskluzivnim, senzacionalnim i gotovo izvesno neistinitim pričama o tome kako se vlasti postavljaju na glavu ne bi li privele Mladića Hagu, samo im trenutno ne ide. U tu vrstu priča spada i najava ponovnog formiranja Saveta za nacionalnu bezbednost koji je sadašnja vlada ukinula odmah posle izbora 2004. Od tog saveta nije bilo vajde ni za vreme Đinđićevog i Živkovićevog mandata, pa nema razloga da se veruje da će sada biti drugačije. Strpljenje sveta je isteklo, a strpljenje građana Srbije, od kojih mnogi možda veruju da Mladić nije pobio onolike ljude u Srebrenici i drugde, ali ne žele da na svojoj koži osećaju posledice generalovog odsustva, sasvim je pri kraju. Da li vlast neće, ili stvarno nije u stanju da na rešavanju ovog pitanja brzo učini nešto konkretno, u krajnjoj liniji sasvim je svejedno. Valjda bi dosad trebalo da bude jasno da od laganja, prenemaganja i muljanja više nema vajde: kad već nema rezultata, zar ne bi neko iz vlasti mogao, bar za promenu, da jednom kaže istinu?