Pored otvaranja zemlje, svakako da su sve do 2012. neupitna dostignuća petooktobarskih promena bili slobodni izbori i mirna smenjivost vlasti. Naravno da stvari nisu tu bile naskroz ružičaste, ali izborni problemi za “dosovskog” vakta deluju kao prehlada u odnosu na današnju terminalnu fazu kancera na tkivu demokratije. I to nije stvar utiska: dovoljno je, recimo, pogledati OEBS-ove izveštaje o izborima u Srbiji od 2003. do danas, pa shvatiti da metafora od prehladi i kanceru nije previse žestoka. Podsetimo, uslovi u kojima su održani parlamentarni izbori 2003. ocenjeni su skoro desetkom, u nekim potonjim (do 2012) uočene su izvesne nepravilnosti, kao što je npr. funkcionerska kampanja, a od 2014. naovamo sve što je moglo da krene po zlu – krenulo je.

Naprednjački odnos prema demokratiji ako ne ranije, bio je evidentan odmah nakon pada Borisa Tadića, a u procesu “upodobljavanja” lokalnih vlasti – republičkoj. Odbornici su ucenjivani, kupovani, zatvarani, prebijani, kako bi promenili partijski dres i/ili bili kooperativni. Vanredne lokalne izbore u manjim sredinama, održane naredne godine, kitili su svi oni “ukrasi” kojih smo se potom onoliko nagledali: kupovina glasova, kriminalci u džipovima, “bugarski vozovi”, zastrašivanje građana i političkih protivnika, koji su dakako bili i satanizovani. Paralelno sa tim, sistematski je uspostavljen monopol na medijskoj sceni, koja se u potpunosti, na najvulgarniji način, pretvorila – bezmalo cela – u režimsku batinu.

Bilo je onih koji su upozoravali da stvari idu u jako lošem pravcu, ali skoro da nije bilo nikoga da ih čuje. Međunarodna zajednica, izraz koji koristimo za forume demokratskih zemalja, na sve to je gledala benevolentno imajući sa Vučićem velike planove. Deo opozicije je satrven, a drugi je pronašao udobnu naprednjačku sećiju za svoju pozadinu. Mnoge građanski orijentisane javne ličnosti u Vučiću su otkrivale Vebera koji će, poput Sergeja Bubke, preskočiti najviše lestvice i Srbiju uvesti u Evropu dok si rekao “keks”. Kada smo već kod keksa, mnogi od njih su za svoje analize dobili slatkiš. Praktično je Vučić imao prazan put pred sobom.

NEREGULARNI I PRE NEGO ŠTO SU RASPISANI

Svi izbori od 2014. godine do danas bili su, bez preterivanja, neregularni i pre nego što su raspisani. Dosadno je ponavljati bezbrojne zaključke monitoringa izbornih procesa koji konstatuju dramatične probleme u medijskoj sferi, diskriminaciju opozicije, nepostojanje vladavine prava, zloupotrebu javnih sredstava, drastičnu funkcionersku kampanju, zarobljenost institucija, probleme sa biračkim spiskovima, pritisak na birače, pogotovo one zaposlene u javnom sektoru i njihove familije, kupovinu glasova, praktično ukidanje tajnog glasanja… Pojave se često tu i preporuke da se menjaju pojedini zakoni, izborni, medijski i neki drugi, a u cilju poboljšanja izbornih uslova – ali uvek se postavlja zapravo paradoksalno pitanje: kako promenama zakona naterati vlast da poštuje zakone? Naime, sa manje-više istim izbornom legislativom već smo nekada imali slobodna i fer glasanja. Medijski zakoni su značajno poboljšani, ali je medijska scena gora nego devedesetih…

Zapravo, dolazimo do još jednog paradoksa: preduslov da Srbija ponovo ima demokratske izbore jeste odlazak naprednjaka u opoziciju. Kao ni kontrole nad medijima, oni se svog “izbornog menadžmenta” nikada neće odreći. To bi bilo kao kada bi Samson samoinicijativno otišao kod lokalnog brice i ošišao se na nularicu.

Politikolog Milorad Đurić podseća da hibridni politički sistemi, kakav je aktuelni režim u Srbiji, počivaju na pseudolegalnosti i pseudolegitimnosti, odnosno, na “većini” koju dobijaju na “izborima” koje permanentno organizuju. Po njegovom mišljenju, suština takvih “izbora” je da se organizuju u “krajnje neravnopravnim uslovima” i zbog toga je “malo verovatno da će ovaj režim značajnije odstupiti od dosadašnje prakse”.

“Mogući su neki relativni ustupci u vidu poklona, međutim, režim takve poklone svakog trenutka može i oduzeti. Jer, da bi se organizovali demokratski izbori, neophodna je demokratska atmosfera u društvu, tako da se nalazimo u svojevrsnom začaranom krugu. Izlazak iz stanja političke blokiranosti moguć je, dakle, samo ako se režim pobedi na izborima čak i ako se oni održavaju u krajnje nefer uslovima”, kaže on.

ZA OPOZICIJU IZBORI NISU TEMA, TRENUTNO

Sasvim je logično to što je Vučić na masovne proteste građana odgovorio najavom raspisivanja novih parlamentarnih izbora, sa kojim su povezana i sveža davanja, čitaj potplaćivanja građana budžetskim novcem. On se upravo na izbornom terenu oseća najsnažnijim, siguran da njegov dobro razrađeni “izborni menadžment” uvek može da obezbedi potreban broj glasova. Novi izbori su mu mnogo jeftiniji nego da ispuni bar koji od zahteva koji su građani na protestima ispostavili. Bez velike muke, on se neće odreći Saveta REM-a koji iz njegovog ugla savršeno obavlja posao ne baveći se svojim poslom. Tek se neće lako odreći svojih medijskih šmajsera i snajperista, Pinka i Hepija. Vulina i Gašića, ljude na specijalnim zadacima, smeniće jedino ako se pritisak građana ne samo održi nego i uveća.

Opozicija, ona koja koordinira protestima, međutim, jedinstvena je u stavu da izbori nisu tema, bar ne u ovom trenutku. Insistira da se prvotno ispune zahtevi demonstracija pa da tek onda, u sledećoj fazi, započne priprema izbora pod novim, fer uslovima. U razgovoru za “Vreme”, to potvrđuje i predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac, koji kaže da je tema izbora u javnu sferu ubačena da bi se skrenula pažnja sa protesta i njihovih preciznih zahteva.

“Najava izbora ima funkciju da razvodni proteste i stoga smo mi odlučni da zahtevi prvo budu realizovani, pa da tek onda krenu pregovori o uslovima za slobodne i poštene izbore”, kaže on.

Nekadašnji premijer Vojvodine, a sada uticajni tumač političkih procesa Bojan Pajtić ima sličan stav. On smatra da ne treba dozvoliti da “Vučić i njegovi sledbenici ponavljanjem teze o izborima” pobegnu od odgovornosti za “atmosferu mržnje i verbalnog i fizičkog nasilja koji su ovo društvo uveli u fazu civilizacijske regresije. Definitivno treba insistirati da svi zahtevi sa protesta budu ispunjeni”.

Jasno je, međutim, da Vučić ima sve mehanizme ovoga sveta da raspiše izbore nezavisno od ispunjenja zahteva. Kako će opozicija odgovoriti na ovaj izazov?

“Ako raspiše izbore bez ispunjenih zahteva, onda će se suočiti sa kampanjom koju ne želi da vidi, a to je kampanja sa ljudima na ulicama. Ako želi da ima takve izbore, onda će ih i dobiti”, kaže Lutovac.

Pajtić smatra da protesti treba da budu nastavljeni nezavisno od raspisivanja izbora, ali i da je potrebno da se kanališu na drugačiji način.

“Protestne šetnje su važno sredstvo pritiska, ali verujem da će organizatori protesta uskoro biti primorani da ogromnu energiju za promene kanališu na drugačiji način, kako za vreme aktuelnog bunta, tako i kada bude izvesno da su izbori na vidiku. Primera radi, vlastodršci mogu nekako da istrpe pritisak koji stvara šetnja koja se dešava jednom nedeljno, ali ako organizatori pozovu da demonstranti ostanu na ulicama dok se ne ispune zahtevi, na to teško da imaju odgovor, kao ni mentalnu i psihičku konstituciju da podnesu desetine i stotine hiljada ogorčenih ljudi koji bi danima bili na ulicama”, kaže Pajtić.

DIJAGNOZA NAPREDNJAČKIH IZBORNIH USLOVA

Profesorica prava i aktivistkinja Skupštine slobodne Srbije Vesna Rakić Vodinelić podseća da je dosadašnje izborne cikluse, od dolaska SNS-a na vlast, karakterisalo kontinuirano umnožavanje nepravilnosti. One su kulminirale u potpuno neravnopravne izborne utakmice, u kojima je apsolutni favorit aktuelni predsednik ili stranka na čijem je čelu donedavno bio. Naša sagovornica ukazuje da se izborno zakonodavstvo veoma malo promenilo u poslednjoj deceniji i da osnovni uzrok mnogobrojnih nepravilosti na štetu opozicije leži u njihovoj diskriminatornoj primeni ili u u ignorisanju izbornih pravila utvrđenih Ustavom i zakonima.

“Najteže i društveno najopasnije nepravilnosti predstavljaju neprocesuirana krivična dela vezana za izbore. To su davanje mita za izlazak i glasanje za vladajuću stranku, kontrola datog glasa bilo preko tzv. bugarskog voza, bilo preko slikanja glasačkog listića uz ličnu kartu, uz objavljivanje na društvenim mrežama, što neretko praktikuju i najviši funkcioneri SNS-a. Potom, problem je u načinu rada izbornih organa, naročito izbornih komisija, uključujući RIK, koji je podvrgnut partijskim interesima a ne pravnim normama. Iako svi članovi ovih organa moraju biti diplomirani pravnici, zaprepašćujuće je koliko često većina, koju je imenovala vlast, glasa suprotno pravu. To važi i za biračke odbore. Do sada, opozicija preko svojih članova u izbornim telima nije uspela da obezbedi ni približno dovoljnu kontrolu”, kaže ona.

Vesna Rakić Vodinelić ističe da tela koja bi trebalo da budu nezavisna i kontrolna, kao što su Regulatorno telo za elektronske medije (REM), Agencija za borbu protiv korupcije, Republička izborna komisija i Upravni sud ili ne reaguju na izborne nepravilnosti ili to čine kasno, ili donose odluke koje nisu zasnovane na zakonu, ili se tek formalno i prividno zasnivaju na zakonu, ali ne štite ono bez čega nema demokratije: slobodu izbora građana i poštenu izbornu utakmicu, kao i tačno utvrđivanje izbornih rezultata.

“Osnovni problem predizborne utakmice je neravnopravnost učesnika. Ona proizlazi i iz toga što najgledanijim i najčitanijim medijima upravlja vlast preko vlasnika ili istaknutih poslenika tih medija. Ni javni servisi nisu izuzeti iz toga. Debate koje organizuju su ili fingirane ili unapred kontaminirane od strane vlasti. Funkcionerska kampanja, iako je zakonom zabranjena, primenjuje se punim zamahom.”

MEDIJI – GLAVNA PREPREKA SLOBODNIM IZBORIMA

Ne samo naši sagovornici nego i mnogi analitičari smatraju da je medijska situacija, pored izbornih mahinacija, glavna prepreka slobodnim izborima. Konstatuju da je, u tom pogledu, upravo ispunjavanje zahteva protesta – prvi korak ka fer političkoj utakmici.

“Protesti su usmereni, između ostalog, na sređivanje medijske scene, što je jedan od najvažnijih uslova za poštene i slobodne izbore. Drugi važan zahtev jesu promene u bezbednosnim službama, koje čine oslonac i infrastrukturu, pre svega davanjem informacija i ucenama, partijskoj mašineriji vladajuće stranke za pritiske na građane. Personalne promene u REM-u i službama bezbednosti, kao i ukidanje frekvencija i kažnjavanje medija koji krše kodekse, promovišu nasilje i šire mržnju jeste prvi važan korak, a ova borba se mora nastaviti jer ne sme se dogoditi da to ostane na kozmetičkim promenama – menjajmo da se ništa ne promeni”, kaže nam Đorđe Pavićević, profesor na Fakultetu političkih nauka i narodni poslanik Zeleno-levog bloka.

Jelena Kleut, medijska ekspertkinja i profesorica na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, smatra da su zahtevi opozicije koji se odnose na javno informisanje – legitimni i da dobro ukazuju na glavne probleme. Ona, međutim, ističe da nisu svi zahtevi podjednako ostvarivi jer imaju različite adresate, institucije koje bi po njima delovale.

“Smena rukovodstva RTS-a je u rukama REM-a ako se pod rukovodstvom misli na Upravni odbor, ili u rukama Upravnog odbora ako se misli na generalnog direktora. Oduzimanje nacionalnih frekvencija TV Pink i TV Happy takođe je u nadležnosti REM-a. Ukidanje rijaliti-programa mogu da sprovedu same televizije, kako smo već videli, a može reagovati i REM. Smena članova REM-a je u nadležnosti Skupštine i tu postoji prostor institucionalnog pritiska, jer postoji član zakona na osnovu kojeg bi se smena mogla tražiti, a mogu je pokrenuti narodni poslanici. I na kraju, gašenje tabloida koji propagiraju nasilje i krše kodeks profesionalne etike najteže je ostvariv zahtev jer podrazumeva delovanje tužilaštva i suda. U celini posmatrano, ovi zahtevi nisu ostvarivi u kratkom roku, sve i da se sutra pokrenu određeni koraci, na rezultate bi se čekalo mesecima, ako ne i godinama”, kaže ona.

Kleut dodaje da ukidanje rijalitija na TV Pinku i ostavka Judite Popović u REM-u pokazuju da zahtevi javnosti ipak imaju učinka, a može im se pridodati i mala promena u uređivačkoj poflitici RTS-a. “Međutim, zahtevi traže celovitiji i sistemski odgovor koji, kako vidimo po komentarima iz REM-a, vlade i predsedništva, neće dobiti”, dodaje.

Na pitanje šta bi u medijskoj sferi valjalo uraditi nezavisno od ispunjenja zahteva, da bismo imali koliko-toliko fer i slobodne izbore, Jelena Kleut odgovara: “U kratkom vremenu vrlo je teško sprovesti institucionalne mere koje bi, na primer, uticale na sastav Saveta REM-a ili rukovodstva javnih medijskih servisa. Neki zahtevi koji bi možda bili tehnički, mogli bi dati određene rezultate – još preciznija uputstva o ponašanju medija, kvalitetniji monitoring medijskih sadržaja, brže reagovanje u problematičnim situacijama. Neke korake u vidu vaninstitucionalnih rešenja smo videli na prošlim izborima, recimo, mešovito telo za monitoring medija, ali nisam sigurna koliko su ona dala rezultate i otvorila medijsku scenu za pluralizam političkih glasova. Zahtev za dodelom pete frekvencije bio bi relativno lako ostvariv kada bi za to postojala politička volja. Moglo bi se razmišljati o zahtevima koji raskidaju finansijske sprege države/politike i medija. Na primer, o nekoj vrsti moratorijuma na sva državna davanja medijima izvan procesa projektnog sufinansiranja. Pod ovim mislim na poreske olakšice, državno oglašavanje, oglašavanje javnih preduzeća”.

Jelena Kleut ističe da čak i ako bi se desila, promena u radu medija ne može doneti rezultate u kratkom roku jer publika ne menja svoje navike preko noći. Ona smatra kako je važno da se uspostavi “pravičniji sistem” političkog komuniciranja i pristupa masovnim medijima, ali i da je podjednako važno iskoristiti sve druge kanale komunikacije sa građanima, “od susreta uživo do društvenih mreža”.

KAKO SPREČITI IZBORNE MAHINACIJE

Pajtić takođe smatra kako je neophodno vreme da eventualna promena medijske scene da rezultat. Bar šest meseci, kaže. Tvrdi da definitivno treba insistirati da svi zahtevi protesta budu ispunjeni, ali i da je kada dođe trenutak izbora, “neophodno svim legalnim sredstvima političke borbe izvršiti pritisak da se omogući ravnomerna medijska zastupljenost svih opcija bar šest meseci uoči izbora, kao i da se stvore mehanizmi da se spreči krađa glasova na izborima i primoravanje građana zaposlenih u javnom i delu privatnog sektora da glasaju za režim”.

Lutovac smatra da su promene u medijskoj sferi jedan od glavnih preduslova za slobodne izbore. Građani moraju odluku o tome kako će glasati na izborima doneti na osnovu kvalitetnih informacija dobijenih od medija koji rade profesionalno i u javnom interesu. Ispunjavanje zahteva sa protesta i za njega su važan korak u tom pravcu. On, međutim, ističe da je, kada izbori dođu na dnevni red, neophodno omogućiti građanima i pravo da glasaju slobodno, tajno, bez pritiska i ucena, “bugarskih vozova”…

“Moraćemo da institucionalizujemo pravilo da se svaka izborna manipulacija promptno sankcioniše i da se počinioci krivično gone. U uređenoj državi bi se to podrazumevalo: pravosuđe i policija bi radili svoj posao u skladu sa zakonom, ali ovde je neophodno da iznađemo posebne mehanizme. Možda bi to podrazumevalo formiranje posebnih komisija kojima se mogu prijavljivati slučajevi zloupotrebe, a koje će omogućavati da se institucionalnim putem na njih efikasno reaguje”, kaže on.

Problem je u tome, smatra Lutovac, što je teško očekivati da će Vučić odustati od manipulacija i monopola, jer oni predstavljaju njegovu glavnu izbornu snagu. “Zato bi, posle ispunjenja zahteva sa protesta, u sledećoj fazi trebalo insistirati na formiranju neke tehničke ili prelazne vlade koja bi omogućila organizovanje slobodnih i fer izbora”, kaže on.

Pavićević smatra da su pritisci na birače koji se vrše na radnim mestima i različiti oblici potkupljivanja birača – najteže rešiv problem ukoliko ne bude postojalo institucionalno rešenje. “U tom pogledu, opozicija mora da se pripremi za zajednički rad na terenu, da se pripremi za sudske procese i da obezbedi druge oblike zaštite onima koji takve pritiske prijave ili odbiju da se povinuju”, kaže on.

DA LI JE BOJKOT OPCIJA?

Iz sadašnjeg ugla gledano, bojkot izbora 2020. godine nije dao preterano značajne rezultate, ali je na neki način lekovito delovao na opozicionu scenu, kao neka vrsta “čistilišta”. Sa druge strane, prisustvo opozicije u parlamentu nakon prošlogodišnjeg glasanja takođe ima pozitivnog efekta za opozicione stranke i kada je reč o vidljivosti, i kada je reč o finansiranju stranaka od kojih su neke bile na ivici bankrota. Da li opozicija razmišlja o bojkotu parlamentarnih izbora ukoliko oni budu raspisani bez ispunjenja zahteva protesta?

“Bojkot jeste otvorena mogućnost. Nije neuobičajeno da autokrate pribegavaju brzim i nameštenim izborima kako bi izašli iz krize i produžili vladavinu. Sličan pokušaj imali smo u Makedoniji. Bojkot bi imao smisla samo kao deo obuhvatne i zajedničke strategije koja bi rezultirala brzim i poštenim izborima. Bojkot je radikalan korak, ali mora biti samo sredstvo, takvu odluku bi trebalo dobro odmeriti. On ne sme da bude samo izraz nezadovoljstva izbornim uslovima, nego treba da bude usmeren ka nekom jasnom i dostižnom cilju. Nadam se da u takvu situaciju nećemo doći”, kaže Pavićević.

Milorad Đurić kaže da bojkot ne sme da bude opcija, bez obzira na to kada izbori budu raspisani i pod kakvim uslovima. Smatra da je režim moguće pobediti na “njegovom terenu”, što su pokazali i protesti. Po njegovom mišljenju, opozicija je u organizovanju mitinga odnela ubedljivu pobedu, jer režim, uprkos svoj sili medijskih i državnih resursa i ogromnom naporu, nije uspeo da organizuje u bilo kom smislu ubedljiv kontramiting.

“Slična stvar bi mogla da se desi i na izborima. Međutim, da bi se to ostvarilo, neophodne su najmanje tri stvari: da se napravi jedinstvena lista od stranaka koje su sada uključene u proteste (na primer, koalicija “Srbija protiv nasilja”), da opozicija sjajnu građansku energiju protesta pretvori u buduće glasove (odnosno, da napravi svoj sistem sigurnih, ‘kapilarnih’ glasova), kao i da obezbedi efikasnu kontrolu izbora (pokriti sva biračka mesta dobro obučenim članovima biračkih odbora). Naravno, ne bi trebalo zanemariti ni ukupnu dinamiku ovakvog procesa. Jer vremena još uvek ima, ali – ne previše”, kaže Đurić.